Fenomen Maradona ili zašto je Dijego Armando bio „više od fudbalera“

Na terenu je mogao sve, ali je van njega često delovao bespomoćno.

Ugledni filmski internet sajt „IMDB“ zabeležio je da postoji preko sto različitih dokumentaraca i serijala o njegovom životu sa i van terena (najpoznatiji je „Maradona“ Emira Kusturice).

Više od 30 muzičara ga je pomenulo u svojim pesmama (najpopularnija je „Život je tombola“ – Manu Čao).

Od njega su se oprostili sadašnji fudbaleri, bivši saigrači, najveći rivali poput Pelea, predsednici država, pa čak i lično rimokatilički poglavar – papa Franja.

Kada je njegovo srce prestalo da kuca, mnogi su pomislili da ne samo fudbal već čitav svet više nikada neće biti isti bez njega.

Dijego Armando Maradona spada među malobrojne srećnike kojima su svi grehovi oprošteni još za života.

Argentinski mediji su mu još pre četiri decenije dali nadimak El Pibe (klinac, klinja), proročki predviđajući da će se u nekim stvarima kao nikad odraslo dete ponašati do kraja života.

Spada među retke javne ličnosti koje su otvoreno pričale o tome kako im je kokain upropastio život.

Pokajao se i zbog toga što mu je trebalo skoro 20 godina da prizna vanbračnog sina, što je u dva navrata bio suspendovan zbog dopinga, što je jednog argentinskog novinara umalo ubio kada je u njega pucao iz vazdušne puške, što je kriv za haos u nacionalnom timu Argentine na Mundijalima 1994. (kao igrač) i 2010. (kao selektor).

Nikada se nije pokajao zbog gola rukom koji je dao Engleskoj na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1986. godine.

Tvrdio je da nije prevarant i da je „božija ruka“, kako ju je sam nazvao, bila fudbalsko lukavstvo, a ne podmukao čin.

Mnogo godina kasnije izvinio se Englezima, ali je priznao da bi verovatno isto učinio kada bi mu se ponovo ukazala šansa.

„Bog je stvorio i anđele i demone, a u meni se nažalost nalaze i jedni i drugi“, rekao je tokom suđenja u Italiji kada su DNK analize utvrdile da je uzalud osporavao očinstvo nad Dijegom Sanagrom.

Oni koji su sa njim bili bliski tvrde da nikada nije umeo da se nosi sa slavom.

Saigrači iz Napolija pričali su da je svaki njegov izlazak na večeru trajao po četiri, pet sati jer nikada nije otišao iz restorana a da nije ispoštovao svakog obožavaoca koji je želeo da se fotografiše ili popriča sa njim.

Istorija je zabeležila da je bio rado viđen gost i u Vašingtonu i Moskvi, iako je bio lični prijatelj kubanskog lidera Fidela Kastra.

Bio je prvi fudbalski superstar, obožavan i na istoku i zapadu.

Iako se i danas lome koplja oko toga da li je bio bolji od Edisona Arantesa do Nasimenta – Pelea, dileme nema da je bio popularniji i da je poput Bitlsa izazivao pozitivnu histeriju gde god da se pojavio.

Sociolog Dragan Koković tvrdi za Danas da će Maradona ostati u sećanju ne samo kao sjajan fudbaler već i kao čovek koji je bio „borac za siromašne“.

– Bio je izuzetan po stilu života koji je živeo, a koji je bio raspojasan i nije bio u skladu sa sportskim načinom življenja. Mislim da nije uspeo da unovči ono što je mogao kao velika svetska fudbalska zvezda i da je to propustio upravo zbog života kakav je vodio. Igrao je u vremenu kada komercijalizacija fudbala nije bila na današnjem nivou. Njegovi potezi su imali više duše od drugih igrača, zbog čega ga narod najviše pamti. Mi ćemo ga pamtiti i po fenomenalnom golu koji je dao Crvenoj zvezdi 1982. godine. Za razliku od mnogih fudbalera koji neće da dignu svoj glas, bio je čovek koji je promovisao socijalnu pravdu. Ostaće u sećanju ljudi po svojoj neposrednosti i želji da se pomogne siromašnima. Nažalost, carstvo droge ga jedno vreme nije ostavilo na miru – priča Koković.

Novinar Vladimir Stanković imao je priliku da Maradonu uživo gleda na tri Mundijala (Španija 1982, Meksiko 1986, Italija 1990), dok je bio na igračkom vrhuncu.

Objašnjava da su dva gola na čuvenom meču četvrtfinala protiv Engleske (2:1) u Meksiku upravo ono što najbolje opisuje El Pibea.

Podsetimo, prvi gol je postigao rukom, a drugi posle niza driblinga više od pola protivničkog tima, u zaletu u koji je krenuo sa polovine svoje ekipe.

– Na stadionu se nije jasno videlo da je kod prvog gola igrao rukom. Bila je sumnja, ali smo mi novinari to tek na poluvremenu utvrdili kada smo gledali usporen snimak. Ima čak jedan trenutak kada se na snimku vidi da je ipak pogledao ka pomoćnom sudiji, a da je krenuo da se raduje kada je video da ovaj ne podiže zastavicu. Bila je to utakmica koja se opisivala kao više od igre. Još uvek je bilo političke tenzije zbog Folklandskih ostrva i zato treba pažljivo tumačiti i shvatiti taj njegov potez, koji možda i ne bi uradio protiv drugog protivnika. Drugi gol je neverovatan, kada je nanizao pet, šest Engleza i golmana Šiltona. Ima sličnih golova Mesija za Barselonu i brazilskog Ronalda za Real Madrid, ali niko od njih to nije uradio na tako bitnoj utakmici na Svetskom prvenstvu – smatra Stanković.

Maradona će po njegovom mišljenju ipak ostati upamćen prvenstveno po onome što je radio na terenu, a ne van njega.

– Za mene je on najtalentovaniji igrač koji je ikada trčao za loptom. Ne kažem da je bio najbolji jer je to diskutabilno i nemamo instrument koji bi to dokazao. To je kao kada bismo rekli da je jedan pevač, pisac ili reditelj bolji od drugog, a o ukusima se ne diskutuje. Ima jedna njegova fantastična izjava koja pokazuje koliku je imao strast prema fudbalu. Rekao je: „Ne bih ni trenutak razmišljao da na nekom venčanju u belom odelu sa mašnom primim na grudi blatnjavu loptu“. To je dokaz koliko je voleo fudbal i strast s kojom ga je igrao, a koja je bila prepoznata. Saigrači su ga voleli jer su znali da će sa njim u timu i oni bolje igrati, da će imati bolji tretman kod sudija, bolji tretman u medijima… Donosio je i kvalitet i popularnost. Mogao je sam da rešava utakmice, kao protiv Engleza u Meksiku. Bio je kao dvostruka ličnost, velemajstor na terenu, a negativan primer van njega. Najviše je sam sebi naškodio, a nema dileme da drogu nije uzimao da bi bolje igrao fudbal. On je fudbal već imao u malom prstu jer mu je to bilo dato rođenjem – dodaje Stanković.

Ivan Golac, koji je i kao igrač i trener veliki deo karijere proveo u Velikoj Britaniji, tvrdi da Englezi nisu nikada oprostili Maradoni pogodak rukom, ali da su ga uvek poštovali kao velemajstora.

– To se ne zaboravlja i taj potez će se verovatno večno pamtiti u Engleskoj. Taj gol rukom mu oni nikada nisu oprostili, ali su svakako umeli da cene njegove fudbalske veštine i da im se dive. Moja tri omiljena igrača u fudbalu su bila Džimi Džonson (Seltik), Džordž Best (Mančester junajted) i Dijego Maradona. Međutim, najbolji igrač svih vremena je bez dileme Maradona. Njegova ljubav prema fudbalu je bila frapantna. Na terenu je uvek davao apsolutni maksimum, mi igrači kažemo 110 odsto. Uživao je u igri, u golu, u apsolutno svemu. Ono što ga razlikuje od drugih, koji se već duži niz godina smatraju svetskim brojevima jedan, je to što je on imao uspeh svuda, kako na klupskom, tako i na reprezentativnom nivou. Ne može biti isto ako ste izuzetno uspešni na klupskom, a u reprezentaciji vas nema nigde. Da li zato što je u siromaštvu odrastao ili nešto drugo, ali svedoci smo da nije umeo da se izbori sa carstvom poroka i sa teretom slave. Međutim, neverovatno je sa kakvom je lakoćom radio sve ono što je radio na terenu. Taj drugi gol protiv Engleza ostaje za sva vremena i po tom slalomu će večno ostati upamćen – zaključuje Golac.

U Barsi pomerali treninge na popodne

– On je u Španiji bio u dva navrata, ali je mnogo veći trag ostavio u Italiji. Prvi put kad je došao iz Argentine u Barselonu početkom osamdesetih, a drugi put kada je bio u Sevilji početkom devedesetih posle prve suspenzije zbog dopinga. U Barseloni nije ostavio trag kakav se očekivao, imao je i peh da mu je Gojkoečea slomio nogu zbog čega je dugo pauzirao. U Barseloni je počeo da koristi drogu i zbog njega su pomerali treninge za popodne kako bi mogao da se naspava. Ne može se reći da nije opravdao očekivanja, ali nije bio na nivou na kom smo ga kasnije videli. Španija ga, naravno, oplakuje kao i ceo svet. Sve naslovne strane su očekivano posvećene njemu i nažalost preranoj smrti – priča Vladimir Stanković.

Milioni na ulicama Buenos Ajresa

Argentina je zbog smrti Dijega Armanda Maradone proglasila trodnevnu žalost. U izveštajima svetskih medija navodi se da su poklonici fudbala u centru Buenos Ajresa počeli da se juče okupljaju već od šest ujutro kako bi došli na red da odaju poslednji pozdrav ispred kovčega sa telom Maradone koji je izložen u „Ružičastoj kući“ u sklopu zgrade predsedništva Argentine. Mnogi su se čak sukobili sa policijom koja je reagovala kada je usled ogromnog broja ljudi srušena barijera ispred predsedništva. Argentinski mediji navode da je juče na ulicama glavnog grada bilo preko milion ljudi.