Crvena zvezda žrtva sopstvenih rekorda i buvljak transfer politike

Plasmanom među 36 najboljih timova Evrope Crvena zvezda je već postigla rezultat vredan pažnje, pošto se godinama unazad nametnuo ispravan konsenzus u fudbalskoj javnosti da je Liga Evrope takmičenje po meri prvaka Srbije poslednjih godina.

Međutim, na neke greške ljudi u rukovodstvu crveno-belih ne bi smeli da ostanu nemi, pogotovo zbog činjenice da su probleme sami iskreirali. Što je najgore po klub iz Ljutice Bogdana, pali su na sopstvenim greškama svojevrsne buvljak transfer politike.

Nije, ruku na srce, Zvezda u poslednjih godinu i po dana pravila kardinalne greške i dovodila “majstore” fudbala poput Kulibalija, Dionija, Van la Pare, Kafua, Živkovića… Međutim, propustima sportskog sektora na startu letnjeg prelaznog roka trener Vladan Milojević je u oktobru ostavljen na cedilu.

Nije Milojević čarobnjak da svojim igračima sipa napitak u šolju kako bi dobili snagu Obeliksa uoči mečeva Lige šampiona sa aždajama iz redova Intrera, Monaka, Barselone… Milojević je dobio ekipu sposobnu da nastavi dominaciju u Srbiji i bude konkurentna u takmičenju poput Lige Evrope, ali za nivo više je potreban i dodatni kvalitet, dopunska opcija za najosetljivije pozicije u timu.

Trofejni trener je došao u situaciju da zbog povreda ne može da sastavi defanzivnu četvorku. Tako nešto je nepojmljivo za atomski nivo fudbala kakav se igra u Ligi šampiona. Crvena zvezda na bekovskim pozicijama ima povređenog Ognjena Mimovića, levog beka koji igra desnom nogom Seola i Milana Rodića. Veteran je zaslužio priznaje za sedmogodišnji mandat na “Marakani”, ali je Rodićev vek trajanja istekao, dobrim delom i zbog toga što godinama nije imao adekvatnu zamenu.

Štoperi su tema koja se nadovezuje na bekove. Pored odličnog Nasera Đige, već spremnog za narednu pijacu, tu je kapiten Uroš Spajić i povređeni Vanja Drkušić. Reprezentativac Srbije Nemanja Stojić je prodat posle samo dva meseca pod izgovorom da crveno-beli imaju višak štopera, da treba da se otvori prostor za mlade poput Stefana Lekovića.

Prodaja Stojića u Makabi iz Tel Aviva predstavljena je kao dobra letnja transakcija jer je klub iz Ljutice Bogdana na ovoj neobičnoj prodaji zaradio 300.000 evra. Takva buvljak transfer politika, koja nije donela novac od suštinskog značaja, ostavila je trenera Milojevića bez jedne opcije u centralnom delu odbrane. Druga je tema ako nekadašnji defanzivac TSC-a nije zadovoljio visoke zahteve, onda je tu reč o još jednom promašaju sportskog sektora, pa i šefa stručnog štaba koji sigurno utiče na dovođenje pojačanja.

Kada Crvenu zvezdu pregazi brzi voz za Monte Karlo prosečnog navijača crveno-belih više ne zanima priča o forsiranju mladih, koji, da zlo bude veće, budu prodati na prvu konkretnu ponudu sa Zapada. I tamo sede na klupi ili tribinama, a mogli bi da budu od koristi kao Kosta Nedeljković i Jovan Mijatović koji su u mečevima sa najjačima prošle sezone dokazali da nisu lošija opcija od Seola ili Šerifa Endiajea.

Letos je prvak Srbije u Ujedinjene Arapske Emirate prodao i veterana Srđana Mijailovića. Čovek zadataka pokrivao je pored prirodne pozicije zadnjeg veznog i deficitarna mesta desnog beka, čak i štopera. Otišao je reprezentativac naše zemlje iz matičnog kluba, iako je bilo jasno da će i In Bom Hvan u smiraj prelaznog roka takođe napustiti “Marakanu” kako bi se ispoštovao džentlmenski dogovor sa čelnicima.

Tako je Zvezda ostala bez udarnog tandema na sredini terena sposobnog da grize i u okršajima sa Mančester sitijem, Lajpcigom, Interom ili Monakom. U redu je što je Korejac dobio dozvolu da ode u Fejenord, ali je Mijailović trebalo da bude zadržan jer je bio “suvo zlato” tima, iako su ga mnogi osporavali. Da zlo po crveno-bele bude veće, Rade Krunić igrač sa „boldovanim“ imenom i prezimenom u evropskim okvirima se još nije prilagodio. Kasno je i stigao u Beograd iz Fenerbahčea, gde nije bio u prvom planu kod trenera Žozea Murinja.

Poslednja nelogičnost u letnjim transkacijama se odnosi na krilne pozicije. Otišao je prirodno Osman Bukari, a došli su Puma Rodrigez i Felisio Milson. Puma je delovao kao pitoma maca za standarde Crvene zvezde, dok Milson sporadično pokazuje neke znakove kvaliteta. Nedovoljno.

Zato i nije u prvom planu kod trenera Milojevića. Za fudbalere iz Paname i Angole crveno-beli su letos platitili ukupno šest miliona evra. Puma je otišao na pozajmicu u Meksiko za nepunih pola miliona evra posle tri meseca, dok je Milson u Monaku grejao klupu do poslednjeg minuta.

Ista priča je i sa Nemanjom Radonjićem koji se vratio na velika vrata u finišu prelaznog roka, ali nespreman za visok nivo fudbala. I kada se tome doda podatak da se zvučno pojačanje iz Bundeslige Silas apsolutno nije uklopio (što ne znači da neće “kliknuti”) dobija se poražavajući podatak da Zvezda ima skupa krila koja nisu u stanju „da lete“.

Vladanu Milojeviću u takvoj situaciji ostaje samo da improvizuje dok se navijači ne zadovoljavaju pukim učešćem u eliti. Jer, u pitanju je generacija koja je sa vrha kluba okvalifikovana kao najbolja posle one šampionske iz Barija davne 1991. godine. I ubedljivo najskuplja.

Opijena rušenjem rekorda u srpskoj ligi bez briga za lokalnog bogataša, Crvena zvezda je došla u situaciju da u Ligi šampiona ima ulogu potčinjenog koju na lokalu imaju njeni protivnici. Zato i ne čudi da u Monaku nemački sudija ne svira penal za prvaka Srbije pri rezultatu 1:1, da VAR spava u radno vreme. Surovo je, pravila ponašanja ni na evrosceni nisu pravična, velika riba guta malu.

Sa druge strane, zvezdaška javnost ne želi više da se u Evropi tavori u prosečnosti, da se primaju golovi koji su tema podsmeha na društvenim mrežama. Mada, subjektivan i objektivan osećaj vrlo često nisu u dosluhu.

Konačan rezultat je na kraju obeshrabrujući za klub slavnog imena. Gotovo prazna Marakana, osim “Severa”, u mečevima domaćeg šampionata i nepopunjena mesta u prestižnim duelima Lige šampiona jasan su znak da dobar deo armije pristalica srpskog velikana nije prihvatio ovu Crvenu zvezdu. Iako je za naše uslove bogata, trofejna i obara rekorde.

I to je, jednostavno, tako…