Stara dilema „kokoška ili jaje“: Da li Crvena zvezda i Partizan baš moraju da prodaju (pre)mlade fudbalere?

U januaru obično sve vrste trgovine potpuno zamru zbog novogodišnjih i božićnih troškova, ali u fudbalu je drugačije.

I ne samo da su Crvena zvezda i Partizan „digli srpski BDP“, već su na tržište plasirali (skoro) potpuno domaće proizvode, usmerivši se na izvoz, jer su velikim uvozom u poslednje vreme upali u prekomerni deficit.

Otprilike tako, ekonomski rečeno.

Na Zvezdinoj tezgi i Mijatović

Fudbalski gledano, crveno-beli i crno-beli su u izlog stavili upravo ono što su jedino i mogli da prodaju – mlade, darovite i perspektivne fudbalere. U stvari – premlade.

Još uvek više darovite nego dokazane, ali perspektivne i fudbalski i finansijski gledano.

„Opravdanja“ su davna i poznata: lubovi žive od prodaje igrača, mora se preživeti, bogati vladaju i fudbalom. A mišljenja o tome su uglavnom podeljena.

Crvena zvezda je još letos prodala svoj najjači „brend“.

Strahinja Eraković, koji je pripreman za vođu neke nove generacije i već etabliran kao veoma dobar štoper, prodat je ruskom Zenitu, „bratu po sponzoru“, koji, kao i sve iz te zemlje, nema mogućnost takmičenja u evropskim kupovima, a tako je i manje interesantna kao destimacija osim za fudbalere koji su pri kraju karijere pa pojačavaju „penzioni fond“.

Nije poznato koliko se u toj stvari Eraković pitao. Moguće da bi on i za neke manje novce otišao negde gde će biti bolje viđen, samim tim naredni put i koštati više.

Ovih dana je kao „bomba“ prelaznog roka najavljen, još uvek neozvaničen transfer Koste Nedeljkovića (18) u Aston Vilu.

Pred Zvezdom je, navodno, ponuda kluba iz Birmingema od devet miliona evra, plus 15 odsto od naredne prodaje.

Desni bek, koji je odigrao samo 18 utakmica u crveno-belom dresum, ostao bi na Marakani do kraja sezone kao pozajmljeni igrač.

Zanimljivo je da po najčešće citiranom, ali i „relativno“ pouzdanom Transfermarktu vredi dva i po miliona.

To bi trebalo da bude Zvezdina druga najveća prodaja u ovom veku, posle transfera Nemanje Radonjića u Marselj (12 miliona evra).

Nekako u skladu sa nedavnom izjavom generalnog direktora kluba Zvezdana Terzića da Nedeljković i napadač Jovan Mijatović (obojica 2005. godište) nisu na prodaju, ubrzo su u javnost puštene priče da je ovaj drugi tražen sa svih strana sveta.

Kao zainteresovani pominjani su Njujork siti (u vlasništvu „Siti“ grupe), Monpelje, ali i Zenit i Fejenord. Poslednji se u trku uključio Bajer iz Leverkuzena.

Do sada je Zvezdi, po objavama klubu veoma odanih medija, nuđeno osam miliona evra, te bi nemački bundesligaš ponudu morao da pojača. Mijatović je minule polusezone dao osam golova na 14 utakmica u Superligi Srbije.

Trljaju se ruke i u Humskoj

S druge strane brda, Partizan je prodao Mihajla Ilića (20) Bolonji za 4,5 miliona evra, uz dodatnih 10 odsto od naredne prodaje.

On odlazi odmah. Poslednjih meseci se ustalio u timu, postao je član mlade reprezentacije Srbije, a dobijao je i poziv selektora A tima Dragana Stojkovića.

Ovo će biti jedan od najunosnijih transfera Partizana u istoriji. Rekord je prodaja Strahinje Pavlovića u Monako za 10 miliona evra, a sledi ga prelazak Filipa Stevanovića u Mančester siti za 6,5 miliona.

Dok su još trljali ruke u klubu kome uvek fali bar dva miliona evra za evrolicencu, pa ih kamči od države, objavljeno je da će Kristijan Belić, centralni vezni fudbaler i reklo bi se glavni šraf u igri crno-belih, karijeru nastaviti u holandskom AZ Alkmaru. Vrednost transfera je četiri miliona evra, ali pola novca će se proslediti Čukaričkom, odakle je 22-godišnji igrač došao u Humsku.

U mlađim kategorijama bio je član OFK Beograda, Vest Hema i Olimpijakosa, a kao senior jednu sezonu je proveo na Banovom brdu. Za crno-bele je odigrao 55 utakmica i postigao tri gola.

Zašto Srbija nije plodna za „recept Mamić“

Svetska pijaca je i dalje otvorena. Videće se da li dva najveća kluba i još ubedljivije najveća gubitaša imaju još nešto za šta ima kupca, ali je ostala stara „kokoška ili jaje“ dilema da li se baš ovako mora, i da li je to dobro ili loše, za klubove, pre svega, ko još misli na srpski fudbal. Ali ono oko čega definitivno nema dileme je da deviza „prodaj jeftinije, kupuj skuplje“ nema nikakvu ni ekonomsku, ni fudbalsku logiku.

Mnogi u ovoj priči potežu primer zagrebačkog Dinama i čuvenog Zdravka Mamića, koji je godinama dovodio mlade igrače „za džabe“ (čak i jednog Olma iz Španije), bacao ih u vatru, kalio i oblikovao i onda prodavao za velike novce. Uzimajući više nego što treba i za sebe (kažu optužnice), ali mnogo toga ostavljajući i klubu. Dinamo nije dovodio strance ozbiljnih godina, a sumnjivog kvaliteta za velike pare i vukao ih po platnom spisku godinama jer niko nije želeo da ih kupi. Kao ovi naši, više Zvezda nego Partizan.

„Recept Mamić“ se ovde nije mogao baš primeniti jer niko od samozvanih čelnika klubova nema realno toliku inokosnu moć i skroz su zavisni od pomoći i naklonosti države, ali neki trgovački zanatski principi jesu. Čak i u situaciji kad je javna tajna da je „izgradnja“ tima bitno jeftinija od „ugradnje“ rukovodstava i kojekojih posrednika. Sve i da zanemarimo da se u ovim uslovima ne može računati na neke iole ozbiljnije rezultate u Evropi.

Da nabacamo samo neke svežije, ali i manje sveže primere kako su crveno-beli i crno-beli prodavali polufabrikate koji su kasnije višestruko dizali cenu, a nisu u matičnim klubovima ostavili neki bitniji trag, neki čak ni „prohodali“.

Zvezda je ne tako davno otperjala Mihaila Ristića u Krasnodar i Srđana Plavšića u Spartu iz Praga, za relativno male pare (navodno dva miliona i milion i trista), a igrače tog tipa i kvaliteta godinama nije našla na tržištu.

Da ne pominjemo bukvalno „teranje“ Marka Grujića u Liverpul (šest miliona) uz medijsku harangu da će ako ne pristane staviti katanac na Zvezdu i pretnje njegovom ocu kasnije naivno demantovane.

Ili prodaju Luke Jovića (kao Apolon, u stvari Benfika) za navodna dva miliona.

Cene svih tih igrača kasnije potražite sami.

Partizan je tu bio još drastičniji.

Od kad je uspeo da proda Matiju Nastasića pre nego što je i debitovao za prvi tim, ništa više nije bilo nemoguće.

Da li treba navesti i primer Dušana Vlahovića koji bukvalno „okreće“ ovu igricu? Da onda i ne pominjemo Nikolu Milenkovića ili pre godinu i po dana Marka Milovanovića.

Ostaju nepoznati odgovori na pitanja: ako su morali da odu za pare za koje su otišli da bi se preživelo, kako su te pare potrošene, ko je za njih doveden i pošto, i zašto. I ko bi mogao, jer u Srbiji „morao“ nije pravni termin, da odgovara za razliku realno moguće visoke i nerealno ostvarene male zarade.

A da se ovde i ne poteže pitanje koliko je mega talentovanih igrača nestalo posle tih prvih „basnoslovnih“ transfera ili zbog alavosti svojih roditelja i menadžera ili češće zbog jednosmernih ulica koje im je klub odredio gde su (p)ostali nevidljivi i neuspešni. Jer i nepristanak ume da košta, ali je lakše kad sam iskrojiš svoju sudbinu.

Prodaj odmah da se ne iskvare

Za kraj, a to je suštinski početak ove priče.

Čelnici klubova su svesni „trenda“ da inostrane klubove odavde zanimaju i cenu imaju samo igrači do i jedva preko 20 godina. I tu nema nikakve intrige, razlog je jednostavan, ispričali su ga za Danas u jednoj temi mnogi fudbalski menadžeri. To je poslednji rok da od igrača iz Srbije može nešto da se napravi, iz nekoliko razloga.

Prvi i najvažniji je da kasnije stiču „loše navike“ koje je teško iskoreniti, a vidi se to po mnogim našim fudbalskim gastarbajterima.

Drugi, s njima se loše radi, i fizički i taktički, usađuju im se pogrešno shvatanje igre, kretanja i ponašanja na terenu.

I konačno – ne rade dovoljno na sebi individualno, skloni su nesportskom životu i samopromociji nauštrb tima.

Da li su onda čelnici klubova u pravu što ih prodaju pre nego što se iskvare ili su krivi što su napravili mega kvarljiv kontekst u kome se oni najbolje snalaze.