Mašinerija Plave strele i generacija „je-je” koja je rastužila Partizan: Real čiji je svetski rekord nadmašila Zvezda

To da je bez poraza u 122 utakmice uzastopce na svom stadionu u nacionalnom prvenstvu biće joj uvaženo i izvan naših granica.

Crvena zvzda, koja je rekord postavila pobedom protiv lučanske Mladosti (3:1), poslednji put je izgubila kod kuće 18. aprila 2017. u 154. večitom derbiju.

Nerešeno – 10%

Partizan se na Marakani radovao u velikom stilu, s 3:1. Uspeh mu je bio dragocen jer se na početku plej-ofa u trci za titulu prvaka prvi put u toj sezoni poravnao s najljućim rivalom na čelu tabele.

Da je tako ostalo u preostalih šest kola, Zvezda bi sačuvala krunu pošto je bila prva u osnovnom delu šampionata, ali je, mimo svih očekivanja, kiksnula kao gost Voždovca (3:2). Crno-beli su povoljnu okolnost iskoristili u punoj meri.

Crveno-beli su kao domaćini pobedili u sledeće tri utakmice posle derbija (Vojvodina 2:0, Mladost 4:1, Radnički iz Niša 4:0), začinjući dostignuće kojim se danas diče.

Rekordana serija se poklapa s njihovom prevlašću u Superligi, budući da su šestostruki uzactopni prvaci.

Na 122 meča su postigli 110 pobeda, a 12 duela je završeno nerešenim ishodom. Po sezoama to je izgledalo ovako: 2017/18 – 17/2 (Partizan 0:0, Napredak 1:1), 2018/19 – 18/1 (Partizan 1:1), 2019/20 – 14/1 (Partizan 0:0), 2020/21 – 17/1 (Javor 0:0), 2021/22 – 16/3 (Vojvodina 0:0, Radnik 1:1, Partizan 0:0), 2022/23 – 16/3 (TSC 1:1, Vojvodina 1:1, Novi Pazar 2:2). Skor u ovoj sezoni je 8/1 (TSC 1:1).

Di Stefano nije mogao doveka

Ukras Zvezdinog ostvarenja je podatak da je nadmašen Real, najveći klub sveta, 14 puta evropski prvak.

Rekord madridskog velikana na stadionu „Santijago Bernabeu” u španskoj ligi bio je omeđen s dva datuma: 3. februar 1957. i 7. mart 1965. Oba puta ga je spotakao gradski rival Atletiko, prvo s 2:0, a kroz osam godina s 1:0, ali ga nije bacio na kolena. Kraljevski klub je u obe sezone bio ubedljivi prvak.

Malte ne cela Realova serija iznesena je s Alfredom di Stefanom kao komandantom tima. Argentinski as, Plava strela, jedan od najboljih fudbalera svog vremena, došao je u Madrid 1953. kao oformljen igrač, 27-godišljak, a iz Rasinga iz Santandera je dovedeno 20-godišnje levo krilo Fransisko Hento.

Bio je to zametak Reala koji je trijumfovao u prvih pet godina Kupa šampiona (1956-60). U klesanju slave i uzdizanju kluba na tron najboljeg za sva vremena presudno su pripomogli i urugvajski half Hose Emilio Santamarija, koji je stigao 1957, i čuveni Mađar Ferenc Puškaš od 1958. Od 1956. do 1959. delovao je i proslavljeni francuski golgeter Rajmon Kopa, dobitnik Zlatne lopte za najboljeg igrača Evrope 1958, između dva Di Stefanova trijumfa.

U sjajnom timu koji je bio strah i trepet karijeru je kraju priveo Migel Munjoz, osvajač prve tri titule evropskog prvaka. Odmah se predao trenerskom poslu u Realovim rezervama.

Glavno kormilo mu je povereno samo mesec pre finala Kupa šampiona 1960. Savladan je Ajntraht sa 7:3. Di Stefano je dao tri gola, a Puškaš četiri.

S vrhunca moći Di Stefanova generacija je počela da posustaje u Evropi. Izgubila je u finalu 1962. od Benfike, a 1964. i od Intera.

Legendarni predsednik Reala Santijago Bernabeu je uvideo koliko je sati. Moćnu mašineriju su stigle godine i kucnuo je poslednji čas za svežu krv.

She loves you, yeah, yeah

U to vreme je i omladinu Frankove Španije zahvatio talas buntovne lepršavosti. Dugokosi mladići i devojke u mini-suknjama i sa šarenim čarapama živeli su živote i imali opredeljenja sasvim drugačija od tradicionalističke uštogljenosti svojih roditelja.

Na tom talasu su zajahali Bitlsi, a mudri Bernabeu je uočio da upravo takve društvene i kulturološke okolnosti pogoduju da u Realu dođe do bezbolne smene generacija i da navijačke mase prihvate da je Di Stefanovo vreme prošlo.

U tim su uvedeni igrači iz omladinskog pogona, a neki talenti su dovedeni iz drugih klubova. U kombinaciji mladosti i iskustva Real je obnovio neprikosnovenost u domaćem prvenstvu (petostruki uzastopni prvak od 1961. do 1965), ali je fudbalski Mon Blan ostajao nedosežan šesti put.

U prvoj utakmici četvrtfinala Kupa šampiona 1966. Anderleht je savladao Madriđane u Briselu s 1:0, ali je Real samleo belgijski tim u revanšu. Vodio je s 4:0, a gosti su u smiraj meča dali dva počasna pogotka.

U španskim novinama „Alkazar” je baš tada Realov poletni tim prvi put nazvan „je-je”. „Je-je” je bila i cela mlađa generacija tih godina, nazvana tako po pesmi Bitlsa iz 1963. „Ona te voli”, koja u refrenu ima ponavljanje uzvika „je-je” (She loves you, yeah, yeah).

Real je u polufinalu izbacio branioca titule Inter. U Madridu je bilo 1:0, a u revanšu u Milanu 1:1.

S druge strane put u finale preko Mančester junajteda je prokrčio Partizan (2:0 na Stadionu JNA, 0:1 na Old Trafordu).

Greh čupavaca

Nekoliko dana uoči meča na Hejselu novinar i fotoreporter „Alkazara” su otišli u Realov trening-kamp dok su igrači imali slobodno vreme. Poneli su perike. Ono što su smislili, to su i ostvarili.

Nastale su čuvene fotografije na kojoj su sa perikama u stilu Bitlsa golman Betankor, De Felipe, Velaskez, Piri, Groso i Sančis, a na drugoj je među mladim čupavcima u sredini kapiten Hento, koji je imao već 33 godine i predstavljao je poslednju kopču sa Di Stefanovim timom (tu je još bio Puškaš, ali na pragu četrdesete).

U Realu je nastala panika. Bernabeu je bio besan. Igrači su prekoreni.

Predsednik Realove košarkaške sekcije Rajmundo Saporta je kumio direktora novina da se fotografije ne objavljuju pre finala. Dogovor je postignut, a „Alkazar” je u zamenu dobio druge ekskluzivne informacije iz kluba.

Realovom rukovodstvu je laknulo pošto je Partizan savladan (2:1). Tri dana kasnije fotografije su ugledale svetlo dana. Realovi navijači kojima to nije bilo simpatično tešili su se da je bar Hento bez perike.