Sađenje tikvi s msje Tapijem: Kako je Bekenbauer u Olimpik iz Marselja uveo veš-mašine i zašto je Piksija slao u Minhen?

U karijeri za nezaborav imao je samo dva izleta izvan domovine.

I Bekenbauer, kada je osvojio sve što se moglo, nije odoleo zabavljačkom zovu američkog sokera.

U njujorškom Kosmosu je s Peleom, Karlosom Albertom, Blekijem Bogićevićem, Neskensom, Kinaljom, Van der Elstom, Vitomirom Dimitrijevićem, Jadrankom Topićem i plejadom ostalih uzdizao fudbalsku igru tamo gde su drugi sportovi u kosmičkim razmerama.

Čim se u Italiji 1990. ispeo na Mont Everest s reprezentacijom Zapadne Nemačke i kao selektor, pristao je da sadi tikve s kontroverznim likom evropskog fudbala tog vremena, koji je kasnije dolijao u prevarama i špekulantskim rabotama.

Saglasili su se u zajedničkom cilju – da Olimpik bude prvak Evrope – ali je Bekenbauera sputao intervencionizam vlasnika kluba, a vlasnika kluba Crvena zvezda.

Kako je počeo „tur“?

Francuski poslovni čovek Bernar Tapi (Pariz, 1943 – Pariz, 2021) prve zvezde u sportu je dotakao na dva točka.

Preko svog lanca prodavnica medicinskih proizvoda „La Vje Klere” postao je sponzor istoimenog tima s najvišim pretenzijama na Tur d` Fransu, najčuvenijem biciklističkom takmičenju na svetu.

Da su mu želje prvorazredne, a finansijska moć velika, stavio je na znanje tako što je njegovoj ekipi 1984. pristupio nacionalni junak Bernar Ino, već proslavljen s četiri trijumfa na Trci „Oko Francuske” (1978, 1979, 1981, 1982).

U prvoj godini pod Tapijevom zastavom je bio drugi, a prvu radost mu je doneo 1985. Stao je rame uz rame sa zemljakom Žakom Anketilom i Belgijancem Edijem Merksom, s dva prethodna rekordera sa po pet lovora.

Drugo mesto je tada pripalo Amerikancu Gregu Lemondu, novajliji, kome je Ino 1986. bio od nesebične pomoći da ostvari prvu pobedu. Sledeće dve, 1989. i 1990, postigao je s drugim timovima.

Balkanski Maradona među prvim lastama

Tapi se s dve titule, jednom za drugom, zasitio u biciklizmu. Apetiti su mu porasli do najvećeg zalogaja.

Ušao je u fudbal.

Kupio je Olimpik iz Marselja posle sezone 1985/86, u kojoj je nekadašnji francuski šampion zauzeo 12. mesto u domaćem prvenstvu.

Nesagledive ambicije u novom biznisu odmah su ispoljene postavljanjem Mišela Idalgoa za sportskog direktora i prepečenog 34-godišnjaka Alana Žiresa za nosioca igre.

Idalgo je bio selektor francuske reprezentacije koja je na svom tlu 1984. bila evropski prvak, a Žires, dugogodišnja vedeta Bordoa, jedan od najistaknutijih uz kapitena Mišela Platinija, ubedljivo najboljeg strelca šampionata s devet golova, s pogocima u svih pet utakmica, a s het-trikom protiv Jugoslavije u svom Sent Etjenu (3:2) na meču u grupi.

Tapi je tog leta vratio sve ubojitijeg Žan Pjer Papena u domaći fudbal (prethodna sezona u Brižu). Iz splitskog Hajduka je doveo Blaža Sliškovića, koji je uživao reputaciju balkanskog Maradone.

Klub, koji je poslednji put bio prvak 1972, a osvajač kupa 1976, pokazao je zube.

Prva Tapijeva godina je bila vicešampionska, a pošto je Bordo uzeo duplu krunu tako što je savladao Olimpik u finalu kupa, tim iz Marselja je stekao pravo da predstavlja zemlju u Kupu pobednika kupova, što mu je bio prvi izlazak u Evropu posle 11 godina.

Doguralo se do polufinala (Ajaks uspešniji), a Hajduk je u prvoj utakmici drugog kola lako, s 4:0, preslišan na Velodromu.

U revanšu na Poljudu meč je prekinut u 10. minutu dok su mreže još mirovale, jer je „torcida” bacila suzavac.

Susret je nastavljen posle pola časa. Domaćin je pobedio s 2:0, ali mu je pobeda oduzeta za zelenim stolom UEFA.

Registrovano je sa službenih 3:0, a Hajduk je izbačen iz evrokupova na dve godine.

Slišković nije igrao protiv bivšeg kluba pošto je posle samo jedne sezone u Olimpiku otišao u Peskaru u italijanskoj Seriji A.

Pravi Maradona sanak pusti

Tapijev Olimpik se 1989. vratio na tron u Francuskoj. Prvi put posle 17 godina je izašao i u Kup šampiona.

Opijeni francuski biznismen je pomislio da mu je samo nebo granica. Doveo je iz Totenhema Krisa Vodla, jednog od najmaštovitijih engleskih igrača svog vremena, ali mu je glavni cilj bio još viši. Najviši.

Poželeo je i samog Maradonu. Argentinski as, jedan od najboljih fudbalera ikada, ostao mu je nedosanjani san. Pregovori s Napolijem su propali.

Gol rukom prepreka do finala

Olimpik, već dovoljno jak, redom se preko Brendbija, AEK-a i sofijskog CSKA izborio za megdane s Benfikom u polufinalu.

Lisabonski velikan je savladan u Marselju s 2:1 (svi golovi u prvom poluvremenu).

U revanšu, pred najmanje 80.000 gledalaca na Luzu, napadač iz Angole Vata je u 83. minutu postigao jedini gol na meču – rukom. Nedozvoljena igra je bila očigledna (uverićete se u to i na Jutjubu), ali su sudije ostale neme.

Benfika je otišla u finale u Beču. Milan se okitio titulom pogotkom holandskog asa Frenka Rajkarda u 68. minutu, jedinim u odlučujućoj bici.

Stojković i Bekenbauer za krov Evrope

Nepravda u Lisabonu teško je pala Tapiju, ali ga je i podstakla da osvetu servira već u idućoj sezoni. Naoštrio se da upravo njegov Olimpik bude prvi evropski šampion iz Francuske.

Urugvajac Enco Frančeskoli je pušten da ode u Kaljari. Iako standardan, Didije Dešan, kapiten Francuske svetskog prvaka 1998, prosleđen je u Bordo na pozajmicu, a s pozajmice iz Lila vraćen je lucidni Ganjanin Abedi Pele.

Najveće igračko pojačanje bio je Dragan Stojković Piksi.

Stigao je s 25 godina, kao peta Zvezdina zvezda, dokazan u crveno-belom na evropskoj sceni, jedan od najupečatljivijih na minulom Mundijalu u Italiji 1990.

S njim i sa Crvenom zvezdom Tapi je postigao dogovor još u jesen 1989, a Piksi se od kluba koji ga je vinuo u visine oprostio duplom krunom u timu Dragoslava Šekularca.

Tapi je oformio sjajan kadar, ali mu je za najviše pretenzije falio mozak operacije. Izbor je pao na Bekenbauera, neponovljivu legendu Bajerna, elegantnog libera koji je stekao svetsku slavu.

Bekenbauer je 8. jula 1990. postao drugi fudbalski velikan koji je osvojio titulu svetskog prvaka i kao igrač (1974) i kao selektor. Pre njega to je pošlo za rukom Mariju Zagalu s Brazilom (1958, 1962; 1970).

Sudbina je htela da u tri dana obojica odu s ovog sveta .

Zapadna Nemačka, godinu po padu Berlinskog zida, a u susret ujedinjenju s Istočnom, dala je šampiona sveta pod Bekenbauerovom rukom iz filigranski preciznog penala levog beka Andreasa Bremea u 85. minutu finala s Maradoninom Argentinom, braniocem trona.

„Adidas” prečica do nemačke legende

Baš u predvečerje odlučujućeg boja na Olimpijskom stadionu u Rimu 45-godišnji Tapi je stekao punu poslovnu afirmaciju. Uz pomoć bankarskih kredita kupio je za 500 miliona američkih dolara 80 odsto nemačkog giganta sportske opreme „Adidas” iz bavarske varoši Hercogenaurah, koji je bio zapao u krizu pod agresivnim naletom konkurencije.

Dil s Nemcima je Tapija približio Bekenbaueru. Prvi susret su imali neposredno uoči finala.

Nedugo posle Mundijala s njim se u Švajcarskoj sastala šira Tapijeva delegacija u kojoj je bio i generalni direktor „Adidasa”. S Kajzerom su bili njegov pomoćnik u reprezentaciji Holger Ozik i advokat.

„Stigao sam tog leta u Olimpik iz Oksera. Dobro smo radili s trenerom Žerarom Žilijem, koji je klubu doneo dve uzastopne titule prvaka i duplu krunu 1989. Ali, Tapi je najavio veliko iznenađenje. Sutradan ga vidimo na naslovnim stranama s Bekenbauerom, koji je u tom trenutku zračio kao Bitlsi ili Rolingstonsi. Na početku te godine bio sam u francuskom timu koji je savladao Nemce u prijateljskoj utakmici u Monpeljeu s 2:1. Uvea Bajna sam oštrim klizećim startom odbacio čak do nemačke klupe. Bekenbauer je žučno protestovao, tražeći i faul i kaznu za mene. Pomislio sam: Ako je on naš trener, u nevolji sam”, prisetio se Bekenbauerovog dolaska u Olimpik Bazil Boli, britki štoper.

Gde dođoh?

Kajzer, međutim, nije planiran za trenera već za tehničkog direktora koji će germanskom disciplinom da drži sve pod kontrolom. Dogovorena je godišnja plata od 2,8 miliona franaka.

Žiliju je bilo jasno koliko je sati. Dobro je krenuo u prvenstvu, ali je svojevoljno odstupio u osvit prve utakmice prvog kola Kupa šampiona s Dinamom iz Tirane na Velodromu. To je bio Kajzerov debi. Olimpik je pobedio s 5:1 sa „desetkom” Stojkovićem u timu.

Žili je gotovo preko noći preuzeo Bordo od Belgijanca Rajmona Getalsa, a tri dana kasnije Bekenbauerovi izabranici su pretrpeli poraz kod kuće u prvenstvu s 1:0 protiv Kana, kada je jedan od aduta trenera Bore Primorca, nekadašnjeg igrača Veleže i Hajduka, bio 18-godišnji Zinedin Zidan. Jedini strelac je bio bivša uzdanica zagrebačkog Dinama Marko Mlinarić.

Rest in peace, ️

A historic personality in European football, he served as manager of Olympique de Marseille during the 1990-1991 season.

Olympique de Marseille sends its sincere condolences to his family and loved ones. pic.twitter.com/3hQYBnCoiU

— Olympique de Marseille (@OM_English) January 8, 2024

Bekenbauer je u Olimpiku doživeo pravi šok u organizacionom pogledu. Klub iz Marselja je bio miljama iza njegovog Bajerna, utegnutog pod konac.

Igrači su posle treninga i utakmica nosili opremu kući da je operu. Kajzer je bio taj koji je isposlovao mašine za pranje i sušenje veša.

Ni klupski trening-centar nije postojao. Najčešće se treniralo na atletskom stadionu južno od grada pored učenika koji su se bavili atletikom, pa su igračima koplja letela iznad glava, a teren je bio izrovan od rekvizita drugih bacačkih disciplina.

Dr Volfart nije svemoćan

S igračima je Bekenbauer bio ljubazan. Negovao je drugarski odnos. Ni traga od nemačke hladnoće.

Na treninzima je učestvovao u igri. I niko nije mogao da ga pređe. Ni vešti hitri dribleri Vodl i Pele.

Jedino za kašnjenja nije imao ni trunku razumevanja.

Piksi je trebalo da ima vodeću ulogu, ali su bol u kolenu bio sve neprijatniji. Bekenbauer ga je poslao u Minhen kod Milera Volfarta, doktora Bajerna i nemačke reprezentacije, da mesec dana radi s njim. Prvo to, a operacija tek ako ne bude rezultata.

Stojković je u novembru ipak morao pod nož. Neko vreme se kretao uz pomoć štaka.

Policija na treningu privodi igrače

Bekenbauerov tim je igrao s kolebanjima. U prvoj utakmici drugog kola Kupa šampiona Olimpik je izgubio u Poznanju od Leha s 3:2. Jeste to nadoknađeno s ubedljivih 6:1 kod kuće, ali su u francuskom prvenstvu doživljeni porazi id Sošoa (2:1), Nansija (2:0) i Oksera (4:0).

Tapi se sve češće pokazivao ambiciju da se meša u trenerov rad. Bekenbauer je hteo da kapitensku traku da Boliju, a kapiten Papen je bio Tapiju kao sin. Bekenbauer je hteo drugog na golu, Tapi nije dao da se s gola sklanja Paskal Olmeta.

Veliki Kajzer se zaprepastio i kada mu je policija banula na trening, privodeći na informativni razgovor Omletu, Bernara Kasonija i Bernara Parda zbog afere u njihovom nekadašnjem klubu Tulonu.

Bekenbaueru je bilo sve napornije da se nosi s pojavama koje mu opterećuju rad.

Sporazumni izlazak iz močvare

Negde u ovo vreme 1991. održan je krizni sastanak s Tapijem u Parizu. Bekenbaueru je saopšteno da za trenera dolazi Getals, ali da on ostaje sportski direktor.

Laknulo mu je. S tog mesta je bio akter i finala Kupa šampiona protiv Crvene zvezde, koja je u polufinalu volšebno izbacila njegov Bajern.

Dan-dva posle neuspeha francuskog tima na penale u Bariju napustio je Olimpik.

Mnogo godina kasnije i Bekenbauer i Tapi su se izjasnili da njihova saradnja nije bila plodotvorna.

Kajzer je izjavio da se osećao kao da je u močvari.

Tapija je obuzelo samohvalisanje da je on jedini imao odvažnost da smeni takvu veličinu.