Tandem koji je crno-bele spasao od ispadanja, šok-terapije za titule iz dva večita derbija: Kada je sve Partizan menjao trenere u samom finišu sezone?

Igor Duljaj je smenjen, a postavljen je Albert Nađ, koji ima obavezu da sačuva drugo mesto jer naslov viceprvaka vodi u kvalifikacije za Ligu šampiona.

Nije prvi put da su se crno-beli odlučili za šok-terapiju u samoj završnici sezone, ali su takvi primeri u njihovoj istoriji bili retki.

2013: Vermezović – Rašović

Prethodni je iz 2013, istog dana (29. april) kao i u poslednjem slučaju.

Partizan je na putu ka šestoj uzastopnoj tituli prvaka imao pod Vladimirom Vermezovićem 11 bodova prednosti u odnosu na Crvenu zvezdu, ali je počeo da se sapliće.

Na tri uzatopne utakmice bez pobede (nerešeno s Hajdukom u Kuli i sa Slobodom u Užicu, poraz protiv Vojvodine u Humskoj) kasnije je došao i remi u Novom Pazaru. Crveno-beli su se primakli na dva boda.

Rešeno je da umesto Vermezovića na klupu sedne Vuk Rašović, koji je pred sobom takođe imao pet kola, ali s većim ulogom nego sada.

Navijačima, a i novom treneru, koji je prekomandovan iz Partizanove filijale Tleoptika, kamen sa srca je pao pobedom u 144. večitom derbiju. Jedini strelac u Humskoj, u neposrednom okršaju s najljućim rivalom za prvo mesto, bio je Miloš Jojić iz slobodnog udarca u 90. minutu.

Rašović je imao svih pet pobeda.

2010: Stevanović – Stanojević

U sezoni 2009/10. crno-beli su imali tri trenera.

Posao je iz prethodne nastavio Slaviša Jokanović, dok se nova još zahuktavala nasledio ga je Goran Stevanović, a kraju ju je priveo Aleksandar Stanojević, koji je doveden s mesta selektora reprezentacije za igrače do 19 godina.

Stevanović je podneo ostavku posle poraza protiv Vojvodine u Beogradu u polufinalnoj utakmici u Kupu (3:1), a neposredno pre toga je bio i ligaški remi u Jagodini (0:0).

Pred Stanojevićem je ostalo još sedam utakmica u prvenstvu da se sačuva čelo tabele.

I s njim su crno-beli ugasili poslednju nadu crveno-belih.

Uoči 138. večitog derbija, takođe na Partizanovom stadionu, razlika je bila od u korist domaćina.

Zvezdi je, na dva kola do kraja, presudio projektil Radosava Petrovića (72. minut) sa oko 30 metara.

Stanojević je imao svih sedam pobeda.

1990: Golac – Bjeković

I u sezoni 1989/90. na Partizanovoj klupi su sedela tri trenera.

Posle godinu dana pod Momčilom Vukotićem, koji je zbog nezadovoljavajućih rezultata podneo ostavku u ranom delu prvenstva (samo jedna pobeda u prvih pet kola), tim je preuzeo njegov pomoćnik Ivan Golac.

Golac je bio zaslužan za proboj u četvrtfinale Kupa pobednika kupova.

Posle nezaboravnih prethodnih duela sa Seltikom i Groningenom rival je bio bukureštanski Dinamo.

Pitanje je šta bi bilo da su crno-beli u revanšu, pojačani Predragom Mijatovićem u zimskom prelaznom roku, mogli da u revanšu igraju na svom stadionu, ali ih je navijačka nepromišljenost s meča protiv holandskog tima u osmini finala koštala kazne UEFA i seljenja u Titograd. Rumuni su pobedili i na igralištu Budućnosti.

Pošto je Partizan u finišu prvenstva izgubio od Željezničara u Beogradu, Golac je dao ostavku, a crno-bele je za četiri kola do kraja preuzeo Nenad Bjeković.

Pred njim je bio i revanš sa Zvezdom u polufinalu Kupa.

Crveno-beli su na Marakani golom Darka Pančeva pobedili s 1:0.

Na Stadionu JNA Partizan je stekao prednost s 2:0, ali je njegov večiti rival načinio potpuni preokret.

1979: Matekalo – Miladinović/Šoškić

Iako je Partizan 1978, kada je trener bio Ante Mladimić, nadmoćno osvojio titulu prvaka, s poslednjom utakmicom u jesenjem delu sledeće sezone popularni Biće podnosi ostavku zbog nesuglasica s upravom.

Umesto njega je postavljen Florijan Matekalo, raniji trener, koji je imao 69. godina.

Partizan je u prolećnom delu imao katastrofalnu nisku u prvenstvu od sedam utakmica bez pobede, gde su prve četiri bili porazi, a sledeće dve remiji u kojima nije postignut nijedan gol.

Matekalo je u najcrnjoj sezoni u istoriji kluba prepustio vruć krompir tandemu Jovanu Miladinoviću i Milutinu Šoškiću.

Crno-beli su u pretposlednjem kolu izgubili na Marakani od Zvezde s 3.0.

U poslednjem kolu, protiv Budućnosti kod kuće, borili su se za prvoligaški život. I izborili su se pobedom s 4:2 uz het-trik Slobodana Santrača.

Da koliko-toliko poprave utisak imali su priliku mesec ranije u finalu Kupa, ali je Rijeka pobedila na Kantridi (2:1), a odolela je u revanšu na Zvezdinom stadionu (0:0), gde se igralo 24. maja, jer je zbog Dana mladosti, 25. maja, Stadion JNA bio zauzet zbog tradicionalnog sleta u Titovu čast.

1966: Gegić – Simonovski

Abdulah Gegić, trener koji je uveo Partizan u finale Kupa šampiona 1966, na megdan s Realom na briselskom Hejselu, nije dočekao na klupi i kraj te sezone.

Dve nedelje posle poraza protiv „kraljevskog kluba“ (2:1) digao je sidro i preuzeo je Fenerbahče.

Za poslednja tri kola, baš u predvečerje večitog derbija na Marakani, tim je preuzeo Kiril Simonovski.

Zvezda je pobedila s 2:1, ali je ta sezona u prvenstvu bila neuspešna i za crveno-bele (peto mesto) i za crno-bele (osmo), a titulu, prvi put u svojoj istoriji, prigrabila je Vojvodina.

Dva primera Stjepana Bobeka

Godine 1963. Partizan je postao prvi trostruki uzastopni prvak Jugoslavije.

I u pohodu na treću krunu odlučujući je bio doprinos klupske legende Stjepana Bobeka na mestu trenera, ali je Štef za poslednja tri kola prepustio kormilo Simonovskom, pošto je prihvatio ponudu Panatinaikosa.

Crno-beli su u sve te tri utakmice igrali nerešeno, ali su se održali na čelu, budući da je njihov jedini konkurent zagrebački Dinamo izgubio u svih poslednjih pet kola.

Bobek se vratio na Partizanovu klupu u leto 1967.

U njegovoj povratničkoj sezoni crno-beli su bili vicešampioni (prvak Zvezda), a u sledećoj su zauzeli treće mesto.

Bobek opet odlazi u Grčku, ali u Olimpijakos, a za poslednja dva kola na mesto trenera se vraća Stevan Vilotić, koga je nasledio dve godine ranije.