Tadićev slučaj i Bata Đorin rez: Zašto Piksijeva zvezda u reprezentaciji nije zašla kod kuće nego u Zemlji izlazećeg sunca?

Piksi je opstao i ostao, a da ode presekao je sa sobom Dušan Tadić.

Mada njegova odluka neposredno i proističe iz pomilovanja selektora, kome je uvređeni kapiten na Šampionatu pred milionskim auditorijumom zamerio da ga neosnovano potcenjuje, ona je dobra i trebalo je da bude donesena i da nije bilo razmirica.

Korisno zbogom

Neće se vapiti da se Tadić pravi od blata ako kola krenu nizbrdo u budućim takmičarskim utakmicama državnog tima.

Da je zaslužan i domišljat fudbaler, najistaknutiji među saigračima s odlikama „desetke“, koja mu je i pristajala, to nije sporno.

I u Nemačkoj se videlo, međutim, da njegov doprinos više nije presudan, da nije ni kvalitativna rezerva i da je malo prostora za veru da će pronaći eliksir druge igračke mladosti, iako, ruku na srce, to nije retkost i među starijima od njega, a njemu su 35.

Korisno je za reprezentaciju da se načisto odredi ko mu je naslednik, manje-više za Ligu nacija koja prva dolazi i u kojoj je rival i novi evropski prvak Španija, a više zbog kvalifikacija za iduće Svetsko prvenstvo od marta dogodine. Da se i jasno vidi bez Tadića kolike su stvarne mogućnosti Sergeja Milinkovića Savića ili Lazara Samardžića ako je ta uloga namenjena jednom od njih dvojice.

Sva je prilika da je dojučerašnji kapiten ličnim činom doprineo da lakne i njemu samom, a i Piksiju.

Igralo se Tadiću još, ali bi ga ego izjedao da mu status ne bude po volji.

Stojković, pak, ne mora više da preza šta će i kako će s njim, a pogotovo je odagnata nelagoda od odijuma ako je mislio da Tadića više i ne poziva, bilo iz igračkih razloga, bilo iz svog egoizma.

Najbolji epilog po njega i jeste što se i kao selektor i kao veliko ime našeg fudbala s javnom kurtoazijom založio da se Tadiću, rekorderu nacionalnog tima sa 111 utakmica, priredi oproštajni meč.

Kad se nije jadikovalo naglas

Vraćajući se u Piksijevo igračko doba upadljive su sličnosti sa slučajem Tadić protiv selektora, a ima i generacijskih jazova koju valja istaći.

Na Evropskom prvenstvu 2000, u prethodnom učešću naše reprezentacije, i Stojković je bio i kapiten i „desetka“ i 35-godišnjak, ali i umalo da iz besa napusti tim kad mu je postalo jasno da selektor Vujadin Boškov planira da ga stavi među rezerve za prvi meč protiv Slovenije.

Posle razgovora u kojem je Piksi držao do sebe i svoje reputacije Boškov je bio spreman da preinači zamisao, ali kapiten nije hteo da čuje za to da mu se naknadno udovoljava već je dosledno seo na klupu.

U igru je ušao već u 36. minutu, a žrtvovan je Dejan Stanković, u to vreme budućnost našeg fudbala.

O neprijatnoj situaciji, međutim, javnost je saznala ništa. Šta se desilo u četiri zida, ostalo je u četiri zida, a Piksi, poštujući nepisani kodeks reprezentacije na velikom takmičenju, nije jadikovao da ga čuje cela zemlja.

Jugoslavija je otišla dalje iz grupe, ali je u četvrtfinalu prošla kao bosa po trnju. Holandija je pred svojom publikom u Roterdamu slistila „plave“ sa 6:1, što je i dan-danas najubedljivija pobeda na evropskom šampionatu.

Umesto Boškova za selektora je postavljen Ilija Petković, koji se kratko zadržao jer je pronašao klupski angažman u Kini.

Eksperiment sa Đorićem i Đorićev eksperiment

Kormilo je onda povereno Milovanu Đoriću, osporenom kao selektoru mlade reprezentacije zbog gorkog poraza sa 6:2 na Partizanovom stadionu protiv Hrvatske u leto 1999. Meč je igran u kvalifikacijama tog uzrasta za Evropsko prvenstvo, a u predvečerje prvog poratnog susreta dve seniorske selekcije na Marakani (0:0), takođe u borbama za odlazak na najveću fudbalsku smotru Starog kontinenta.

Posle prženja na roterdamskom „tiganju“ Jugoslavija je krenula u trku za Mundijal 2002. U dvehiljaditoj je odigrala samo jednu utakmicu dok je Petković još bio selektor. Pobedila je Luksemburg u gostima (2:0).

Bata Đori je dato da nastavi.

U rano proleće 2001. rivali su bili Švajcarska u Beogradu i Slovenija u Ljubljani.

Za te mečeve, iako se pozivu nadao, Piksi, koji je stupio u 37. godinu, nije pozvan.

„Razgovarao sam s Đorićem. Objasnio mi je da u ovom trenutku ne računa na mene jer želi da dokaže da može postići uspeh i sa mladim igračima. Rekao sam da zbog toga neću praviti probleme i da i njemu i mladićima koji ulaze u tim želim sve najbolje“, rekao je Stojković, u to vreme već sedam godina igrač Nagoje, za tokijski list „Dejli Jomiuri“.

Dugogodišnji kapiten nije pisao sitnu knjigu oproštaja nego je izrazio nadu da će igrati na tradicionalnom Kirin kupu u Zemlji izlazećeg sunca, za koji je bio ugovoren dolazak Jugoslavije na leto.

„Želeo bih da igram, posebno zbog toga što se sastajemo i s Japanom, ali u ovom trenutku, naravno, ne znam da li će me Đorić pozvati. Videćemo šta će biti“.

Bilo je to da su „plavi“ remizirali 1:1 i sa Švajcarcima i sa Slovencima, a mesec kasnije, u Đorićevom trećem meču, izgubili su od Rusije na Zvezdinom stadionu s 1:0, umanjujući svoje šanse za mundijalsku kartu.

Rastanak s Đorićem je bio neminovan.

Večno tik iza Džajića

Imenovana je tročlana selektorska komisija s Boškovom, Ivanom Ćurkovićem i Dejanom Savićevićem, koji je iz kopački uplovljavao u trenerske vode.

Piksi je ponovo navukao kapitensku traku na Kirin kupu.

Igrao je i protiv Paragvaja (0:2), istina samo do 28. minuta, i šest dana zatim ceo meč protiv domaćina (0:1), koji se pod vođstvom Francuza Filipa Trusjea spremao za mundijal kod kuće, na koji Jugoslavija nije dospela.

S te dve utakmice Piksi je dogurao do 84.

Jedna mu je neodstajala da se u rekordu poravna s Draganom Džajićem.

Nikada je nije odigrao pa ni kao oproštajni meč.

Istini na volju, ubrzo je i završio karijeru.

Ispalo je da mu je poslednja utakmica pred domaćom publikom bila protiv Makedonaca u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 5. septembra 1999.

„Plavi“ su u Humskoj pobedili s 3:1, a Piksi je dao dva gola.

Poslednjeg dana septembra 2001. postavljen je za predsednika Fudbalskog saveza Jugoslavije posle višegodišnje ere Miljana Miljanića.

Nagoja ga je ispratila u fudbalsku penziju 7. oktobra u revijalnom meču s Crvenom zvezdom, koja je pozvana u goste zato što Piksi ima istaknuto mesto u njenoj istoriji. Kombinovani tim crveno-belih je preslišan sa 6:0.

Na Čairu, 30. oktobra, igrao je poslednji put.

Oproštaj mu je priredio Radnički, a u Niš je zbog simbolike došao Vardar, jer je Stojković na meču sa skopskim timom u jugoslovenskoj Prvoj ligi debitovao u rano proleće 1982.