Foto: Fonet/APDa su fudbaleri Srbije tako minimalno, s 1:0, pobedili Kipar u gostima u kvalifikacijama za evropsko ili svetsko prvenstvo, i bilo bi neke vajde od susreta u Larnaki, jer u takvim prilikama tri boda s terena autsajdera, u takozvanim malim utakmicama, neretko budu i presudni za konačan plasman.
Iz pobede na prijateljskom meču protiv reprezentacije koja je u minulom predtakmičenju za Evropski šampionat u Nemačkoj (14. jun-14. jul) imala svih osam poraza i gol-razliku 3:28 vajda je nikakva jer su izabranici Dragana Stojkovića još jednom dali obeshrabrujuću igru u bezidejnom sistemu.
Mi jesmo pobedili u rezultatskom smislu, ali nismo pobednici.
U susret najvećoj smotri evrofudbala, na koju je Piksi i uprkos traljavim kvalifikacijama odveo državni tim prvi put posle 24 godine, zbog obe utakmice u martovskim terminima splašnjavaju među ljubiteljima fudbala očekivanja od predstojećih sudara s Englezima, Dancima i Slovencima.
Stojković drži da nema mesta panici i da je mart nevažan iz pespektive juna, ali mart će mu sutra stići u jun.
Ima li se posle kraha u Moskvi i bledosti na Kipru vremena da se reprezentacija utegne u još dve pripremne utakmice u predvečerje Evropskog prvenstva, s Austrijom u Beču 4. juna i protiv Švedske u Stokholmu dva dana kasnije?
Da je u Rusiji i u Sredozemlju bar viđen obećavajući temelj, pomak u odnosu na razdoblje posle Mundijala u Kataru potkraj 2022, pa i da se nadamo da će na njemu nići prizemlje konkurentnosti za iskušenja u Nemačkoj.
Ovako, martovske utakmice su bile puko skupljanje reprezentacije, koje ostavlja gorčinu o njenim mogućnostima među ozbiljnom konkurencijom.
Kada se gleda bilo koja ligaška utakmica i među timovima slabije snage, vidi se kakav-takav trenerski pečat.
Stojkovićev pečat na igru naše selekcije je gotovo neprimetan i sasvim izanđao u odnosu na euforične kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u arapskom svetu, koje su sprovedene i u zanosu zbog njegovog velikog fudbalskog imena na mestu selektora.
Preko krila se napada stihijski, na sredini terena je neretko uočljiva neodgovornost i nesnađenost veznih poluga, koje se pribojavaju da se odlučno nametnu u organizaciji igre, a strepnja od kiksa odbrane je neprestana.
Videlo se i na Kipru da nam je jedina nada trenutak nadahnuća kapitena Dušana Tadića, koji, kada ima dovoljno prostora, gotovo uvek da pas iz kojeg može nešto da se izrodi.
Ako ga protivnici Srbije na Evropskom prvenstvu odseku od tima, ne piše nam se dobro.
Kipar, u potpunom kontrastu u odnosu na prvo poluvreme, bio je značajno preduzimljiviji i življi. Za odlučniju igru nije nagrađen izjednačujućim pogotkom, a imao je stativu i jednu zrelu šansu kada se istakao golman Predrag Rajković jer je domaći napadač šutirao pravo u njega umesto u suprotni ugao.
Nije toliki problem što je domaćin preuzeo inicijativu i što se gotovo ceo drugi deo utakmice igrao na našoj polovini. Nije to loše da se vežba budnost odbrane, dok još ima nešto vremena, ali je onespokojavajuće što u takvom stanju stvari na terenu igra Srbije nema transformaciju za neuhvatljive protivudare, onako kako su se Rusi iz tri-četiri poteza stuštili do našeg gola, iznudivši i penal i isključenje.
Ostaje nam jedino da se nadamo u faktor iznenađenja i da će u stručnom štabu i među igračima da proradi inat da se najpre borbenošću pokažu u mnogo boljem svetlu nego što je opala vera u njih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
