Kad je 1999. bio naš poslednji žreb: Boškov ponovo s Katanecom i Kamačom, u istoj grupi budući zet i šurak, Piksiju 10.000 dolara u Japanu

U 18 časova, u Elbskoj filharmoniji u Hamburgu, počinje žreb za šampionat u Nemačkoj od 14. juna do 14. jula 2024.

U četvrtom, poslednjem šeširu naći će se reprezentacija Srbije, koja, prvi put pod svojom zastavom, zastupa naš fudbal na „evru“ posle 24 godine.

Da ne beše Savevskog…

Na Evropskom prvenstvu 2000, prvom u dve zemlje (Holandija i Belgija), igrala je Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), preimenovana 2003. u Državna zajednica Srbija i Crna Gora (SCG).

Dok se zemlja još oporavljala od bombardovanja, ali sportski ushićena remijem na Maksomiru (2:2) u poslednjem kolu kvalifikacija, koji je „plave“ poslao u treći šešir, a Hrvate ostavio bez učešća (ne treba zaboraviti doprinos izjednačujućeg pogotka Tonija Savevskog na meču Makedonije s Irskom u Skoplju zbog kojeg su Ostrvljani pali na drugo mesto u grupi i morali su u plej-of; tamo je uspešnija od njih bila Turska), održan je žreb 12. decembra 1999.

Boškovu se osmehivao brk u Briselskom Ekspu

Domaćin je bio Briselski Ekspo, arhitektonski simbol belgijskog glavnog grada, zdanje sazidano za Svetsku izložbu 1935.

U njegovoj najvećoj sali Auditorijum 2000 s 2.000 sedišta Jugoslavija je za protivnike dobila Španiju iz prvog šešira, Norvešku iz drugog i Sloveniju iz četvrtog. U svakom su bile po četiri reprezentacije (danas po šest jer je broj učesnika od Francuske 2016. povećan sa 16 na 24).

Usledilo je zajedničko fotografisanje selektora po grupama, okupljenih oko trofeja za prvaka Evrope.

Elegantni pehar, koji nosi ime po Francuzu Anriju Deloneu, prvom generalnom sekretaru Evropske fudbalske unije (UEFA), najistaknutijem zagovorniku Kupa evropskih nacija (preminuo 1955, pet godina pre prvog šampionata), najčvršće je u grozdu selektora iz C grupe držao Vujadin Boškov, kome se osmehivao brk od zadovoljstva ishodom.

Bio je veliki optimista da Jugoslavija prolazi u četvrtfinale s jednog od prva dva mesta u grupi.

Boškov je državni tim preuzeo u leto 1999. u susret odlučujućim utakmicama među kojima je bio i istorijski meč s Hrvatskom, prvi posle krvavog raspada SFRJ (0:0 u Beogradu uz nestanak struje na Marakani na jedno vreme).

Nasledio je Milana Živadinovića, koji je naprasno, stavljajući lični interes na prvo mesto, preuzeo Al Nasr iz Rijada, klub u kojem je u današnjem saudijskom fudbalskom raju najsjajnija zvezda Portugalac Kristijano Ronaldo. Živadinović je imao na umu da nastavi da vodi reprezentaciju, ali za njegov paralelni posao nije htelo ni da se čuje.

Španci, koje je predvodio Hose Antonio Kamačo, nekadašnji bek Reala, važili su za favrotita, Norvežani (Nils Johan Semb) za tvrd orah, a Slovenci (Srećko Katanec) za autsajdera.

Boškov se među njima držao kao stari lisac prema kome su ostali iskazali veliko poštovanje, a pre svega Kamačo i Katanec. Obojici je bio trener – prvom u „kraljevskom klubu“ (1979-82), a drugog, nekadašnjeg istaknutog jugoslovenskog reprezentativca, doveo je 1989. iz Štutgarta u Samprodiju da zajedno postignu najveće uspehe u istoriji kluba iz Đenove (jedina titula prvaka Italije 1991, trofej u Kupu pobednika kupova 1990, finale Kupa šampiona 1992. preko branioca trona Crvene zvezde u okršaju u Sofiji…).

Orodiće se Deki i Mile

Katanec, svestan uloge koja je dodeljena Sloveniji, skromno je izjavio da će njegov tim probati da časno i viteški pomrsi svima račune.

Tom duelu, prvom za obe reprezentacije, posebno se radovao Dejan Stanković, dolazeća zvezda reprezentacije, koji je već bio prirastao za srce navijačima Lacija. U slovenačkom timu je igrao Milenko Aćimović, s kojim ne samo da je delio Zvezdinu svlačionicu u drugom polugođu sezone 1997/98 (Aćimović na zimu stigao iz Olimpije, Stanković u leto otišao u Rim) nego je trebalo i da se orode. Ubrzo tih dana Stanković je za večnu životnu saputnicu uzeo Aćimovićevu rođenu sestru (u septembru 2000. rodio im se prvi od tri sina).

Katanecova racionalnost iz igračkih dana prenela se na reprezentaciju. Slovenija je u belgijskom gradu Šarlroa vodila protiv Jugoslavije od 57. minuta s 3:0.

„Plavi“ su zapali u još težu situaciju. U 60. minutu je zbog drugog žutog kartona isključen Siniša Mihajlović pošto je, gubeći strpljenje, gurnuo protivničkog napadača Sašu Udoviča na zemlju (Aćimović umesto njega od 64).

Tek je ulazak Save Miloševića da povede napad umesto Darka Kovačevića prenuo otpisane Boškovljeve izabranike. S njegova dva gola i pogotkom nadahnutog Ljubinka Drulovića Jugoslavije je na jedvite jade iščupala bod (3:3).

Stanković je dobio poverenje od početka utakmice, ali je zamenjen već u 36. minutu pri vođstvu Slovenaca s 1:0. Na teren je poslat Dragan Stojković, najveći as reprezentacije i u 35. godini, danas selektor Srbije.

Piksi u Sunčevom domu

Samo nekoliko dana pre žreba u Briselu Piksi je bio svojevrsni domaćin delegaciji jugoslovenskog saveza koja je došla u Japan na žrebanje za kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2002. „Plavima“ je i za to iskušenje zapala Slovenija, koja će ih remijima s 1:1 i u Ljubljani i na Partizanovom stadionu u Beogradu presudno rastaviti od mundijala u Japanu i Južnoj Koreji, prvom u dve zemlje.

Stojković je u Zemlji izlazećeg sunca, gde je igrao u Nagoji Grampus Ejt, stekao uvažavanje kao da je fudbalski car. Baš dan posle briselskog žreba izabran je na svečanosti u Jokohami u idealan tim upravo završenog japanskog prvenstva. Za mesto među najboljih 11 pripala mu je novčana nagrada od 10.000 dolara.

To priznanje je dobio i 1995. i 1996, a 1995. je proglašen i za najboljeg igrača popularne Džej lige. S Nagojom je 1995. i 1999. uzeo Kup cara, u kojem se finale tradicionalno igra 1. januara.

I na Evropskom prvenstvu 2000. bio je s kapitenskom trakom najveći autoritet među igračima. U pobedi protiv Norvežana (1:0), ispostavilo se presudnoj za odlazak u četvrtfinale, proglašen je za najboljeg igrača utakmice.

U poslednjem kolu Jugoslavija je triput vodila protiv Španije, koja je pobedila s 4:3 s dva gola u nadoknadi vremena.

Četvrtfinalni susret bio je za zaborav. Holanđani su u Roterdamu slistili „plave“ sa 6:1.

Na izdisaju utakmice Milošević je dao počasni pogodak. Podelio je zvanje najboljeg strelca šampionata s holandskim napadačem Patrikom Klajvertom (po pet golova), koji je u mrežu Ivice Kralja smestio tri lopte.