Zlatna lopta FSS s koje je obrisana prašina iz katarske pustinje: Ko su od 2005. dobitnici najvišeg priznanja srpskog fudbala i za koje zasluge? 1Foto: Predrag Milosavljevic/Starsport

Zlatna lopta FSS, priznanje koje Fudbalski savez Srbije uručuje najboljima u godini, opet ima svoju svečanu dodelu.

To od početaka našeg pandana Zlatnoj lopti „Frans fudbala“, najuglednijoj nagradi za fudbalski doprinos, nije bio slučaj samo 2020, iz opravdanih razloga jer je to godina „pika“ pandemije virusa korona, i prošli put, iz nikada javno obelodanjenih razloga, a naslućivalo se da je to zbog tinjajućeg nezadovoljstva selektora Srbije Dragana Stojkovića u njegovom odnosu s fudbalskom organizacijom u svetlu Mundijala u Kataru.

Nije onda Zlatna lopta FSS doživela ni najavljivanu odloženu ceremoniju, koja je trebalo da se održi početkom ove godine.

Devalviranje sopstvenog priznanja FSS je pokušao da nadomesti nedavno.

Dobitnici su za 2023. isti kao i za 2022.

Aleksandar Mitrović je naš najbolji fudbaler, a Stojkoviću idu lovorike za trenerski posao.

Među fudbalerkama se najviše istakla Violeta Slović, koja je bila i prva dobitnica (2019).

A u čije je sve ruke dolazio trofej od 12 kilograma, koji je prvi put dodeljen 2005?

Zlatna lopta FSS s koje je obrisana prašina iz katarske pustinje: Ko su od 2005. dobitnici najvišeg priznanja srpskog fudbala i za koje zasluge? 2
Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

2005.

Nemanja Vidić (Spartak Moskva) 

Prvi dobitnik među igračima bio je Nemanja Vidić, koji je imao 24 godine.

To je saopšteno 27. decembra 2005, posle skupštinske sednice FSS, a dva dana ranije iz Engleske je objavljeno da je štoper Spartaka iz Moskve pristupio velikom Mančester junajtedu po želji legendarnog škotskog trenera Aleksa Fergusona.

Vidić je s moskovskim crveno-belima bio vicešampion u 2005 (tada se rusko prvenstvo igralo u jednoj godini) .

Priznanje je zaslužio zbog doprinosa u reprezentaciji Srbije i Crne Gore, koja je, blagodareći i njegovim zalaganjem u odbrani, primila samo jedan gol na putu do Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006.

Ilija Petković (selektor Srbije i Crne Gore)

Kad je preuzeo državni tim od Dejana Savićevića usred 2003, bilo je dockan da se poprave greške u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2004. u Portugaliji. U trci za sledeće veliko takmičenje, za Mundijal 2006, SCG je s njim bila prva u grupi, s dva boda više od drugoplasirane Španije, i s gol-razlikom 16:1 (jedini put mreža se zatresla na Atletikovom „Kalderonu“ u Madridu, 1:1 – Raul 19, Kežman 69).

2006.

Dejan Stanković (Inter)

Igrao je na sva tri meča na Svetskom prvenstvu 2006. za zaborav. SCG, poslednji put pod tim imenom, doživela je sva tri poraza, a protiv Argentine s njenom novom zvezdom Lionelom Mesijem i debakl sa 6:0.

Prva sledeća utakmica bila je i prva ikada pod zastavom Srbije. U istorijskom duelu, s novim selektorom (umesto Petkovića gromoglasno postavljeni Španac Havijer Klemente), poneo je kapitensku traku u pobedi protiv Češke u gostima s 3:1.

I u Interu se na njega računalo za pouzdani oslonac. Neroazuri su dominirali na Apeninima. Bili su u to vreme petostruki uzastopni šampioni Serije A (2006-10). U prvom delu sezone 2006/07. istakao se evrogolom topovski udarcem s 25 metara u gradskom derbiju s Milanom, koji je Interu pripao s 4:3.

U polugođu pre Mundijala njegov pogodak, jedini u revanšu osmine finala Lige šampiona s Ajaksom na „Meaci“, bio je presudan za odlazak dalje. Mrežu je zatresao i u Amsterdamu (2:2).

Ljubiša Tumbaković (Šandong Luneng)

Uspeh nekadašnjeg dugogodišnjeg Partizanovog trenera bio je u vezi s inistranim klupskim fudbalom. U 2006. uzeo je duplu krunu u Kini. Klub u kojem je radio pet godina (2004-09) bio je u ligi bio prvi s čak 17 bodova više od drugoplasiranog.

2007.

Nikola Žigić (Santander, Valensija)

Posle neuspeha Crvene zvezde u kvalifikacijama za Ligu šampiona protiv Milana 2006. napadač visok 202 centimetra se odmah otisnuo u Rasing iz Santandera.

Tamo je briljirao u tandemu s Pedrom Munitisom. Bio je najefikasniji u timu s 11 golova u španskom prvenstvu.

Zapažene igre gorostasa opredelile su Valensiju da s njim u leto 2007. potpiše ugovor na pet godina.

Povreda ga je omela da se ustali u prvom timu, a ni Valensiji nisu cvetale ruže pa je ceh platio trener Kike Sančez Flores.

Holanđanin Ronald Kuman, njegov naslednik, stopirao je nameru rukovodstva da Žigića pošalje na pozajmicu u Portsmut. Dao mu je šansu da se dokaže, što je ovaj i učinio s dva gola u šesnaestini finala španskog kupa protiv Real Uniona i odmah zatim pogotkom u remiju sa Saragosom na Romaredi (2:2), ali u drugom polugođu sezone ipak nije dobio pravu priliku.

Miroslav Đukić (selektor mlade reprezentacije Srbije, Partizan)

U januaru 2007. godine postavljen na mesto trenera Partizana umesto Miodraga Ješića. Crno-bele je preuzeo na četvrtom mestu, s čak 14 bodova zaostatka za vodećom Crvenom zvezdom.

Bilo mu je to prvo iskustvo u klupskom fudbalu, a ostao je selektor mlade reprezentacije.

Iako su crveno-beli bili već viđeni s odbranjenom titulom prvaka, Đukić se pronicljivom taktikom izborio za Partizanovu prvu pobedu u večitom derbiju na Marakani posle 11 godina (4:2).

Crno-beli su završili kao vicešampioni.

Đukić, koji se s mladima domogao Evropskog prvenstva u kvalifikacijama 2006, poveo ih je na Evropsko prvenstvo u Holandiji.

Sjanu generaciju, u kojoj je kapiten bio Branislav Ivanović, uveo je u finale, ali je domaćin bio nepremostiva prepreka u borbi za tron (4:1).

Već plasman u polufinale doneo je Srbiji olimpijsku kartu za Peking 2008.

Đukić je napustio to kormilo, a zadržao je trenersko mesto na Partizanvom brodu.

Nije mu se dalo da ostavi trag u Evropi. Uprkos obe ubedljive pobede protiv Zrinjskog u kvalifikacijama za Kup UEFA, crno-beli su izbačeni iz takmičenja zbog nereda u kojima su u Mostaru učestvovali njihovi navijači.

Nije se pokolebao. Obezbedio je Partizanu naslov jesenjeg prvaka, ali je iznenada, ubrzo po dobijanju Zlatne lopte, imenovan je za selektora A tima umesto bledog Klementea.

2008.

Nemanja Vidić (Mančester junajted)

Tri godine posle prvog priznanja već je bio igrač najviše klase.

S Mančester junajtedom se u 2008. popeo i na evropski i na svetski presto. Sačuvana je titula prvaka u Premijer ligi, osvojen je i Superkup u Engleskoj.

Ugledni francuski „Ekip“ uvrstio ga je u najbolji tim sveta.

Slaviša Jokanović (Partizan)

Nasledio je Partizan od Đukića u zimskoj pauzi. Doneo je crno-belima prvi titulu prvaka Srbije i prvu duplu krunu posle 1994.

2009. 

Miloš Krasić (CSKA)

Srbija je uspešno privela kraju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010, a Krasić je bio jedan od najistaknutijih reprezentativaca.

Sa CSKA je i drugu godinu uzastopno uzeo ruski kup.

Radomir Antić (selektor Srbije)

Vratio je veru u fudbalsku reprezentaciju posle njenog debakla na Mundijalu 2006. i neuspeha u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008.

Srbija je u trci za odlazak na prvi mundijal na afričkom kontinentu bila prva u grupi, ispred favorita Francuske. Plasman je i matematički obezbeđen kada je i publika razgaljena ubedljivom pobedom s 5:0 protiv Rumuna na Zvezdinom stadionu.

2010.

Dejan Stanković (Inter)

Sjajna godina na klupskom planu nije ukrašena boljim igrama reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, na kojem je bio kapiten državnog tima. Iako je na pleća oborena Nemačka, danak je plaćen porazima protiv Gane u prvoj utakmici u grupi i protiv Australije u poslednjoj.

S Interom je bio državni, evropski i svetski prvak, uz trofej u nacionalnom kupu.

Milovan Rajevac (selektor Gane, Al Ahli)

S Ganom je bio senzacija Mundijala.

Podvig je nagovešten pobedom u prvoj utakmici, protiv Srbije (1:0), pogotkom Asamoe Đana iz penala u završnici meča, pošto je prethodno Zdravko Kuzmanović neoprezno i bespotrebno zahvatio loptu rukom u svom šesnaestercu.

Napadač Gane je imao najbolju moguću priliku da odvede Rajevčevu reprezentaciju i u polufinale, ali je s bele tačke u produžecima četvrtfinalnog meča protiv Urugvaja pogodio prečku. Ostalo je 1:1, a dalje je na penale prošao južnoamerički tim.

Rajevac je bio selektor još na dve utakmice posle Mundijala, a zatim je prihvatio poziv saudijskog kluba Al Ahlija.

2011.

Aleksandar Kolarov (Mančester siti)

Zauzeo je mesto levog beka u timu Mančester sitija koji je u finalu engleskog kupa na Vembliju, pod vođstvom italijanskog trenera Roberta Mančinija, savladao Stouk s 1:0. To je bio prvi trofej koji su „građani“ osvojili još od trijumfa u domaćem Kupu ligaša 1976. i nagoveštaj stvaranja giganta koji će se u 2023. vinuti na tron Evrope i Sveta.

Ivan Jovanović (Apoel)

Ono što je Rajevac godinu ranije postigao s Ganom, Jovanović je učinio s Apoelom iz Nikozije.

Ne samo da je postao državni prvak nego je i prvim mestom u grupi Lige šampiona obezbedio odlazak dogodine u osminu finala, a zatim i u četvrtfinale s Realom.

2012.

Branislav Ivanović (Čelsi)

Kapiten reprezentacije Srbije postao je evropski prvak s Čelsijem, kojeg je Didije Drogba vratio u život u finalu s Bajernom izjednačujućim pogotkom u smiraj meča baš u Minhenu, na stadionu protivnika. Zatim je izvojevana pobeda na penale.

Londonski „plavci“ su ostali kratkih rukava u utakmici za Superkup UEFA i u finalu Svetskog klupskog prvenstva.

Dragomir Okuka (Đangsu)

Zauzeo je drugo mesto u kineskoj Superligi sa četiri boda manje od šampiona Guangdžou Evergrandea. To je bio do tada najbolji plasman kluba osnovanog 1958 (prvak 2020). Obezbeđena je i karta za Ligu šampiona Azije.

2013.

Branislav Ivanović (Čelsi)

Doneo je Čelsiju trofej u Ligi Evrope, jer je dao pobedonosni pogodak u nadoknadi vremena u finalu s Benfikom na Ajaksovom stadionu u Amsterdamu (2:1).

Ljubinko Drulović (selektor juniorske reprezentacije Srbije)

Priznanje je zaslužio kao šampion s reprezentacijom Srbije za igrače do 19 godina na Evropskom prvenstvu u Litvaniji.

2014.

Nemanja Matić (Čelsi)

U zimskom prelaznom roku 2014. vratio se u Čelsi, čiji je igrač bio od 2009. do 2011, po izričitoj želji portugalskog trenera Žozea Murinja. Benfici, koja je za njega 2011. dala pet miliona evra, plaćen je pet puta više.

Več na povratničkom meču, kada je na Stamford Bridžu savladan ljuti rival Mančester junajted (3:1), proglašen je za najboljeg igrača u utakmici.

Čelsi je na kraju te sezone bio treći.

Radovan Ćurčić (selektor mlade reprezentacije Srbije, selektor A tima)

Potkraj 2014. imenovan je za privremenog selektora A reprezentacije za prijateljsku utakmicu s Grčkom u gostima (2:0 za naše) posle rastanka s holandskim trenerom Dikom Advokatom, koji se nije dokazao u samo četiri meča na početku kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Francuskoj 2016.

Ćurčić je odmah zatim i zvanično preuzeo najbolji državni tim.

Poverenje mu je ukazano zbog zasluga za odvođenje mlade reprezentacije na Evropsko prvenstvo 2015.

Mladi su pod njegovom rukom prebrodili i plej-of u kvalifikacijama protiv Španije u oktobru 2014. U Jagodini je bilo 0:0, a u revanšu u Kadizu 2:1 za Srbiju.

2015.

Zlatna lopta FSS s koje je obrisana prašina iz katarske pustinje: Ko su od 2005. dobitnici najvišeg priznanja srpskog fudbala i za koje zasluge? 3
Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Nemanja Matić (Čelsi)

Priznanje je ponovo došlo u njegove ruke, a s Čelsijem je bio prvak za 2015.

Udruženje profesionalnih fudbalera Engleske uvrstilo ga je u najbolji tim Premijer lige u sezoni.

Veljko Paunović (selektor omladinske reprezentacije Srbije)

S omladincima je, mimo svih očekivanja, osvojio titulu prvaka na Svetskom prvenstvu na Novom Zelandu, što je bio fantastičan uspeh na temelju zajedništva srpskih fudbalskih nada.

Potkraj godine dobio je priliku za prvi samostalan rad u klupskom fudbalu.

Za trenera ga je imenovao MLS ligaš američkog sokera Čikago Fajr.

2016.

Dušan Tadić (Sautempton)

Sautempton je u sezoni 2015/16. zauzeo šesto mesto, svoje najbolje u Premijer ligi ikada, sa 63 boda, više nego ikada, i s prvim plasmanom u evrokupove posle 12 godina (Liga Evrope).

Dušan Tadić je uz Senegalca Sadija Manea i Italijana Gracijana Pelea bio jedan od najupečatljivijih u tom uspehu u jednoj od vodećih liga sveta.

Pod selektorom Slavoljubom Muslinom krenule su kvalifikacije za Mundijal u Rusiji 2018.

Tadić je bio strelac po jednom na sva tri prva meča: protiv Irske u Beogradu (2:2), u Moldaviji (3:0) i opet na Marakani, protiv Austrije (3:2), kada je dao pobedonosni pogodak.

Dragan Stojković (Guangdžou RF)

– Ovo priznanje za mene predstavlja nešto mnogo važno, veliku satisfakciju za ono što je uradjeno u 2016. godini. Velika je privilegija biti proglašen najboljim trenerom – rekao je na svečanoj dodeli priznanja Stojković, koji je s kineskim timom bio šesti u nacionalnoj ligi.

On je istakao da 2016. nije bila laka godina i da će naredne dati sve od sebe da bude još bolji.

– Ova godina zaista nije bila laka, a mi treneri koji radimo u inostranstvu imamo dodatnu obavezu, a to je da osim rezultata i stila igre, reprezentujemo naš fudbal na najbolji način, kako kroz fudbal, tako i kroz ponašanje. Trudio sam se da ga uvek tako predstavljam i to činim i sada u Kini – zaključio je je Stojković.

2017.

Zlatna lopta FSS s koje je obrisana prašina iz katarske pustinje: Ko su od 2005. dobitnici najvišeg priznanja srpskog fudbala i za koje zasluge? 4
Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Vladimir Stojković (Notingem Forest, Partizan)

Prvi i jedini golman sa Zlatnom loptom.

Pouzdano je branio gol reprezentacije koja se plasirala na Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018.

U letnjem prelaznom roku se vratio u Partizan (prethodno u Notingem Forestu).

Počeo je da brani od plej-ofa za Ligu Evrope protiv Videotona, a Partizan se zatim domogao evropskog proleća prvi put posle 12 godina.

Vladan Milojević (Panionios, Crvena zvezda)

U godini u kojoj je, sudeći po prethodnim izborima, logično bilo da priznanje ode u ruke selektora koji je odveo reprezentaciju na Svetsko prvenstvo (Slavoljub Muslin), Zlatna lopta je, svakako ne bez utemeljenja, pripala Vladanu Milojeviću.

Preuzeo je Crvenu zvezdu u letnjem prelaznom roku, posle odlaska Miodraga Božovića kome je izmakla titula prvaka.

Kroz kvalifikacije i plej-of je uveo crveno-bele u Ligu Evrope, a zatim se izborio i za prvo evropsko proleće na Marakani posle Zvezdinih najslavnijih dana početkom devedesetih godina prošlog veka.

2018.

Zlatna lopta FSS s koje je obrisana prašina iz katarske pustinje: Ko su od 2005. dobitnici najvišeg priznanja srpskog fudbala i za koje zasluge? 5
Foto: STARSPORT/Pedja Milosavljevic

Aleksandar Mitrović (Fulam)

Bio je strelac na Mundijalu, a onda i najbolji strelac u Ligi nacija i jedan od najzaslužnijih za povratak Fulama u Premijer ligu. U London je stigao u zimskom prelaznom roku 2018. kao pozajmica Njukasla do kraja sezone, a zatim je i otkupljejn za skoro 25 miliona evra.

Vladan Milojević (Crvena zvezda)

Uveo je Crvenu zvezdu prvi put u Ligu šampiona.

Za sva vremena pamtiće se pobeda na Marakani protiv Liverpula s dva gola Milana Pavkova. „Redsi“ su u toj sezoni bili prvaci Evrope.

2019.

Dušan Tadić (Ajaks)

Njegove bravure na stadionu „Santijago Bernabeu“ protiv Reala najuticajniji mediji opisali su kao partiju snova fudbalskog umetnika iz Bačke Topole.

Pirueta, gol i asistencija. I sve u stilu njegovog dečačkog idola Zinedina Zidana. Lider slavnog holandskog kluba briljirao je i u duelima sa Juventusom, Totenhemom i Bajernom.

Zahvaljujući njegovim majstorijama, Ajaks je osvojio triplu krunu u Holandiji i dogurao na korak od finala Lige šampiona.

Našao se u 50 najboljih u izboru za tim sezone, a bio je i među 30 kandidata za Zlatnu loptu „Frans fudbala“.

Siniša Mihajlović (Bolonja)

Trenersku karijeru u italijanskoj Seriji A, u kojoj se istakao i igrački, nekadašnji selektor Srbije (2012-13) nastavio je u Bolonji od januara 2019.

Ulio joj je svežu krv, njena igra je postala motivisanija.

S njene klupe je prerano otišao u večni mir (preminuo 16. decembra 2022).

Violeta Slović (Spartak)

Prvi put je uručena Zlatna lopta jednoj fudbalerki. Pripala je Violeti Slović, kapitenu reprezentacije i višestrukog prvaka subotičkog Spartaka, u kojem i dalje igra, neprekidno od 2010.

2020.

Bez izbora

2021.

Zlatna lopta FSS s koje je obrisana prašina iz katarske pustinje: Ko su od 2005. dobitnici najvišeg priznanja srpskog fudbala i za koje zasluge? 6
Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Dušan Tadić (Ajaks)

Kapiten reprezentacije bio je jedan od presudnih za plasman na Mundijal u Kataru 2022.

S Ajaksom je uzeo duplu krunu u Holandiji.

Izabran je za najboljeg igrača godine u holandskom fudbalu, što je priznanje koje je pripalo i Mateji Kežmanu za sezonu 2002/03, dok je igrao u PSV-u.

Dragan Stojković (selektor Srbije)

Za razliku od Muslina, i jedino njega, Piksi je nagrađen za plasman na Svetsko prvenstvo po istom aršinu kao ranije Ilija Petković i Radomir Antić.

Podvig je načinjen pobedom protiv Portugalije u Lisabonu u poslednjem kolu (2:1) pogotkom Aleksandra Mitrovića na izdisaju utakmice. Pobeda je bila i jedina opcija da se izbegne baraž.

Jelena Čanković (Rozengord)

Sledeća dobitnica među fudbalerkama poznata je po nadimku Ronaldinja, zbog nesrivenih simpatija prema opojnoj veštini brazilskog asa Ronaldinja.

U Švedskoj je 2021. bila prvak države s Rozengordom.

2022.

Aleksandar Mitrović (Fulam)

Fulam se izborio za povratak u Premijer ligu s prvog mesta u Čempionšipu, a Mitrović je bio ubedljivo najbolji strelac druge engleske divizije sa čak 43 gola.

Na Mundijalu u Kataru je zatresao mrežu Kameruna (3:3) i Švajcarske (2:3).

Kao najbolji strelac B Lige nacija uz norvešku gol-mašinu Erlinga Holanda (po šest pogodaka) doprineo je da se Srbija plasira u A klasu, među 16 najboljih reprezentacija Evrope.

Dragan Stojković (selektor Srbije)

U godini bez trenerske konkurencije pekao ga je učinak u Kataru.

Osvojen je samo bod, protiv Kameruna, što je bilo ispod euforičnih očekivanja.

Jovana Damnjanović (Bajern)

Dugogodišnja reprezentativka, igračica Bajerna od 2017, pružala je dobre partije na oba fronta.

Poraz Srbije protiv Portugalije u Staroj Pazovi u pretposlednjem kolu kvalifikacija koštao je Srbiju plasmana u plej-of za Svetsko prvenstvo u Australiji i Novom Zelandu 2023.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari