Utakmica u Milanu očigledno bila „biološka bomba“

Nažalost, u Lombardiji je prvi pacijent poslat na kućno lečenje, a kada je 21. februara primljen u bolnicu u teškom stanju žarište je već bilo napravljeno: istog dana zaraženo je njih 15, sutradan već 40 i zabeležen je i prvi smrtni slučaj.

U Seriji A se u to vreme uveliko igrao fudbal. Ako se 31. januar uzme kao „nulta tačka“ u Italiji i uporedi sa razvojem događaja u Seriji A, vidi se recimo da je Lacio u Rimu  2. februara ugostio Spal pred 40 hiljada navijača! U Lombardiji je istog dana Milan dočekao Veronu pred skoro 56 hiljada svedoka.

U Bergamu (uz Milano, najteže pogođeni grad koronavirusom u Italiji i Evropi) pretpostavljaju da je okidač predstavljao prvi meč osmine finala Lige šampiona između Atalante i Valensije odigran 19. februara u Milanu (stadion u Bergamu ne ispunjava uslove) pred 44.236  navijača.

Praktično je svaki treći stanovnik Bergama bio na tom meču (grad ima 123 hiljade stanovnika) i u stanju totalne euforije (Atalanta pobedila 4:1) nema ko se nije grlio, ljubio, dok se na snimcima videlo da su se razmenjivale i čaše piva…Samo deset dana kasnije, dakle 1. marta, zabeležene su prave horor scene u bolnicama.

–  Nikada neću zaboraviti tu nedelju i 1. mart. Ušao sam u bolnicu i ostao zatečen. Kao rat! Nisam imao drugu definiciju. Pacijenti koji jedva dišu na sve strane. Sobe su prepune. Leže na nosilima, u hodnicima… Tog dana u bolnici smo istrošili preko 5.000 maski. Regrutovali smo sve raspoložive snage, povukli ljude sa slobodnih dana, odmora… Mnogi od nas nismo jeli tog dana. Oko sedam sati uveče smo intubirali pacijente u prostoriji koja nam je šest sati ranije služila kao skladište i u njoj su bili palete i paneli. Imali smo preko 500 pacijenata u bolnici tog dana računajući i stare slučajeve. Imali smo samo 20 malih respiratora, a maske nisu pomagale u toj koncentraciji virusa. Bilo nam je potrebno nekoliko puta više tih zaštitnih kaciga“, ispričao je profesor Di Marko iz bolnice u Bergamu u intervjuu za dnevnik Korijere dela Sera, napomenuvši da im dvadesetak dana kasnije dnevno umire između 15 i 20 ljudi, bez obzira na to što je ta bolnica, prema njegovom ubeđenju, najbolje opremljena bolnica u Evropi za ovakvu situaciju.

U nemačkoj Bundesligi je 1. marta Lajpcig ugostio Bajer Leverkuzen pred više od 40 hiljada ljudi.

U Španiji je, recimo, 8. marta Betis dočekao Real, a pobedi ekipe iz Sevilje od 2:1 posvedočilo je više od 50 hiljada prisutnih na stadionu Benito Viljamarin.

Poslednji meč u La Ligi odigran je 10. marta i tek su Eibar i Real Sosijedad odmerili kvaliet pred praznim tribinama – samo dan kasnije u Italiji je bilo 12.462 zaražene osobe, a premunilih 827.

U Bundesligi je najkasnije zaustavljen fudbal: tek 11. marta Borusija Menhengladbah i Keln odigrali su odložen  meč 21. kola pred praznim tribinama. Postojala je ideja i da se odigraju utakmice regularnog 26. kola, pa da se tek onda stopira takmičenje.

Karl-Hajnc Rumenige, izvršni direktor minhenskog Bajerna, uprkos odličnoj fudbalskoj karijeri, mogao bi na kraju da bude zapamćen po rečenici izgovorenoj 13. marta, kada je u Italiji već bilo više od hiljadu preminulih.

„Na kraju krajeva, jeste i do finansija. Novac od prodaje TV prava je i dalje veliki. Ako njega ne bude, mnogi manji klubovi će zapasti u probleme. Zato mislim da bi bilo dobro da se utakmice igraju – rekao je Rumenige.

Novac je kod prebogatih, izgleda, jedina merna jedinica i mogućnost gubitka oko 700 miliona evra u ligama petice daleko je veći šok od više hiljada izgubljenih života samo u Italiji.