Katarina Sinđelić za Danas o 45 minuta u domu slavnog Kajzera: „Bekenbauer mogao da priča satima o Radiju i jugofudbalu, ali je merodavna bila njegova žena Hajdi“

Gospodstveno je delovao i mimo terena.

Bekenbauer je i u godinama iza igračke karijere negovao ljubaznost i neposrednost u ophođenju.

Reklo bi se da po izrazu lica nije bio Nemac čeličnog germanskog kova, a toliko smo ih se zastrašujućih nagledali u ostvarenjima jugoslovenske partizanske kinematografije.

Njegov autoritet je izvirao iz krune fudbalskog Cezara i iz toplih očiju ispod visokog čela. Zato je bio omiljen i rado viđen.

Bekenbauer i Radenković – rivali iz iste ulice

Na pristupačnost običnog čoveka, a ne na nadmenu zanesenost samoživog kolosa, naišla je i Katarina Sinđelić, autor i scenarista filma „Najbolji golman na svetu” u proizvodnji PGM networka (2021), koji će zanavek da čuva sećanje na Petra Radenkovića (89), upečatljivog čuvara mreže, osvajača srebrne olimpijske medalje s jugoslovenskom reprezentacijom u Melburnu 1956, proslavljenog u Minhenu 1860 kroz nemačku Bundesligu.

Samo po sebi se nametnulo da jedan od slavnih fudbalskih sagovornika o Radenkovićevom delu neizostavno mora biti Bajernova ikona Bekenbauer, njegov savremenik i ljuti rival.

S njim je Radi (nadimak koji je poneo u Zapadnoj Nemačkoj u vreme blokovske podele sveta) delio megdane u gradskom derbiju na zajedničkoj „Zelenoj šumi”, budući da su dva tima od 1925. do prelaska na Olimpijski stadion 1972. bili domaćini na igralištu u ulici Grinvalder.

Jedan šamar je sudbinski odredio da ne budu saigrači, ali o tome u epilogu ovog teksta.

Božić u palati Cara

Katarinu Sinđelić, nekadašnju novinarku Sportske redakcije Danasa, prvo smo pitali kako je uspostavljen kontakt s Bekenbauerom, sportskom veličinom koja je svoje ime s osobitim zadovoljstvom založila u ostvarenje nagrađeno 2023. glavnom nagradom na 12. međunarodnom festivalu sportskog filma na Zlatiboru i posebnim priznanjem u internacionalnoj konkurenciji za filmsko i televizijsko stvaralaštvo s fudbalskom tematikom u Milanu.

– Neizmerna zahvalnost ide kolegi iz Makedonije Živku Zdavkoskom, koji nam je ustupio mejl Bekenbauerove supruge Hajdi (treći brak – prim. aut). Na nemačkom smo joj uputili molbu za razgovor s njenim mužem. U jeku pripremanja materijala za film, a čini mi se da smo baš tog dana snimali Petra Radenkovića u „Maderi”, stigao mi je povratni mejl u kojem smo dobili saglasnost. Osećaj sreće i zadovoljstva što ću moći da razgovaram oči u oči s takvom sportskom gromadom bio je neopisiv. Ushićenost je bila još veća jer nas je pozvao da za deset dana budemo gosti u njegovoj vili u Salcburgu.

Sva je prilika da je to bilo jedno od retkih Kajzerovih pojavljivanja poslednjih godina.

Povukao se u sopstveni mir zbog gubitka sina Štefana 2015. u 47. godini od raka (dolazio 1990. na probu u Crvenu zvezdu, koja je našla Miodraga Belodedića, svog Bekenbauera), a naročito posle optužbi da je kao član organizacionog komiteta Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. bio umešan u podmićivanje da se mundijal dodeli njegovoj zemlji (prvi od 1974, kada je trijumfovao kao igrač).

– Nas nekoliko u ekipi, uz skromni budžet, krenuli smo s velikom radošću na put. Kad smo ušli u njegovu kuću, imali smo utisak da stupamo u lični fudbalski muzej. Mnogo detalja je ukazivalo na bogatu karijeru. Suveniri, fotografije, uramljene slike… U garaži smo zatekli pravi pravcati gol, koji je imao dragocenu vrednost u njegovom fudbalskom životu. Bilo je to uoči katoličkog Božića 2018. Dom je odisao prazničnom atmosferom, s mnogo ukrasa i poklona.

Brižna supruga „svirala“ kraj

Radijevo ime je široko otvorilo vrata Bekenbauerovog saraja. Taj svojevrsni kustos je bio prijemčivi domaćin.

– Delovao je predusretljivo i s uglednim manirima. Dogovor je bio da intervju traje 45 minuta. Raspitivao se o Radenkoviću, pitao kakvog je zdravlja. O njemu je govorio s mnogo uvažavanja, ističući uopšte značaj jugoslovenskog fudbala i svoje poštovanje prema jugoslovenskim asovima svog doba. Neshvatljivo mu je bilo da se u našoj zemlji tako malo zna o jednom od najboljih golmana nemačke Bundeslige ikada, o njegovom stilskom uticaju na savremenike i o njegovoj svestranosti. Govorio je da je u svojim najranijim igračkim danima gledao u igrače Minhena 1860 kao u bogove. Ukazao je i koliko se na Radenkovića ugledao Sep Majer, jedan od najboljih nemačkih golmana svih vremena, takođe Bajernova legenda i svetski prvak s reprezentacijom 1974. Mogao je o preplitanju s Radijem i o tom fudbalskom dobu da priča satima, ali je merodavna bila Hajdi. U jednom trenutku je počela da pali i gasi svetlo u sobi kao znak upozorenja da je dogovoreno vreme isteklo.

Prvo trijumf u muzici pa onda u Bundesligi

Bekenbauer u filmu ukazuje da je Radenković imao dva široka polja svog delovanja.

Jedno je bilo golmansko, ali netipično za čuvare mreže, jer se nije libio da loptu u nadahnutom prodoru sprovede sve do protivničke polovine kao preteča onog što danas zovemo „treći bek”.

Drugo je ostvarenje u muzici. Slavu beogradskog golmana u Bundesligi dodatno je uvećala ploča „Ja sam Radi, ja sam kralj”, koja se 1965, godinu pre nego što će Minhen 1860 osvojiti svoju jedinu titulu nemačkog prvaka, prodala u 400.000 primeraka, a na top-listama je jedno vreme singl bio ispred Bitlsa i Suprimsa s Dajanom Ros.

Njegovim stopama je krenuo i Bekenbauer s albumom „Dobri prijatelji ne žele da se rastanu”, ali Kajzerova muzička popularnost, iako je bio neprikosnoveni fudbaler broj 1 u zemlji, nije dosegla ni približno kao Radenkovićeva.

– U razgovoru je malo-malo pevušio Peričinu pesmu. Podsetio nas je i da ju je puštao u Beogradu kada je 2005, kao ambasador Mundijala u Nemačkoj dogodine, na koji se kvalifikovala bila i naša reprezentacija, dolazio na prezentaciju u „Hajatu”. Radenković je takođe bio prisutan na tom skupu. I ponovo nije mogao čudom da se načudi da je Radi u svom gradu gotovo anonimus – dočarava Katarina Sinđelić svoj susret s Bekenbauerom.

Šamar koji je Bajernu podario legendu

A kako je to Minhen 1860, koji je u to vreme bio mnogo bolji gradski tim od potonjeg giganta Bajerna, mogao u isto vreme da ima dva fudbalska monarha – Keniha (kralja) i Kajzera (cara).

Bekenbauer, kao i sva minhenska deca pedesetih godina prošlog veka, maštao je da igra u neboplavom dresu. Crveni Bajernov nije izazivao nikakvo osećanje u njemu.

Na juniorskom turniru za igrače do 14 godina u Nojbibergu nadomak Minhena sastali su se SK Minhen 06, u kojem je Bekenbauer igrao u napadu, i Minhen 1860.

Bila je 1959. Radenković je još branio u OFK Beogradu, sa očima ka Nemačkoj.

Bekenbauer je bio preduzimljiv u napadačkim akcijama. Protivničke nade su se upinjale da i na nesportski način sputaju njegovu golobradu ambiciju.

Jedan među njima, Gerhard Kenih (kakva sudbinska slučajnost da se prezivao Kralj), nije mogao da podnese Bekenbauerovu dominaciju pa ga je ošamario.

Budući legendarni fudbaler se zakleo da ni za šta na svetu neće dođi u Minhen 1860, odakle su i stizala deca SK Minhena 06.

Ljutito je otišao u Bajernov podmladak.

Ostalo je istorija s četiri titule za nemačkog šampiona i s tri uzastopne krune za evropskog prvaka.