Fudbalski globtroter tragične životne priče: Ko je bio Miodrag Ješić, čija je pogibija potresla sve Grobare?

Miodrag Ješić odrastao je bez oca, a ćerku jedinicu izgubio je u saobraćajnoj nesreći u njenoj 19. godini, ali ništa ga nije moglo odvojiti od fudbala, kog je voleo celom dušom i bavio se njim čista srca.

Još od dana kada je kročio u Omladinsku školu Partizana, na čiju adresu je stigao kao talentovani 16-godišnjak iz Žarkova i u dva mandata u njemu odigrao 148 utakmica i dao 13 golova za prvi tim, pa sve do zadnjeg trenerskog angažmana u Saudijskoj Arabiji, ovog septembra.

Noseći kopačke osvojo je samo jedan trofej u karijeri, u sezoni 1982/83, kada je bio šampion „velike“ Jugoslavije sa Partizanom. Rame uz rame sa Draganom Manceom, Aleksandrom Trifunovićem, Ljubomirom Radanovićem, Momčilom Vukotićem… čiju igru je sa klupe vodio legendarni Miloš Milutinović.

Međutim, nije to jedino po čemu ga pamte tadašnje klupske kolege, ondašnji čelnici crno-belih, Grobari, javnost… Ostalo je zabeleženo i dugo se prepričavalo njegovo svojevoljno vraćanje stana Partizanu, jer niko pre i posle njega nije napravio takav velikodušan gest.

„Zašto? Zato što sve što sam do sada uradio i postigao u životu, sve je to zbog Partizana. Vidite, ja i danas mislim isto, da nije institucije Partizana, ne bi bilo ni Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Vladice Kovačevića, Čika Čajkovskog, Hasanagića, Vasovića, Galića, Bjekovića, Vukotića, Mijatovića, Dragana Mancea, itd, itd…“, objasnio je svojevremeno najpoznatiji stanovnik Osečenice, kog su svi saradnici bez izuzetka opisivali kao izuzetno skromnog, poštenog, marljivog i čestitog čoveka.

U periodima kada nije špartao Humskom i drugim domaćim terenima terenima činio je to još u Turskoj, u dva navrata kao fudbaler Altaja i jedno vreme kao cenjeni defanzivac Trabzonspora. Zato je trenersku karijeru izgradio na više kontinata, duže ili kraće vodeći gotovo 30 klubova.

Reprezentativac mlade (25 puta) i seniorske selekcije SFRJ (8) poslom uz aut liniju počeo je da se bavi u niškom Radničkom, a u Partizan je stigao preko OFK Beograda. Prilikom prvog šefovskog angažmana ( u sezoni 1999/2000) osvojio je drugo mesto u domaćem prvenstvu, sa četiri boda manje od Crvene zvezde, ali je u 40 utakmica njegov tim postigao 111 golova, što je i dalje klupski rekord. Na mesto „zločina“ vratio se u sezoni 2006/2007, ali je potrajao samo do kraja jesenjeg dela prvenstva.

Prvi trofej uzeo je u inostranstvu 2000. godine i to ni manje ni više nego u Ligi šampiona, samo ne evropskoj nego arapskoj, sa 19 afričkih i 19 azijskih klubova učesnika, od kojih je te sezone najboljji bio njegov i tuniski Sfaksijen. U stalnoj potrazi za novim izazovima i prilikama, išao je do Turske, Irana, Maldiva, Kine, Saudijske Arabije, Crne Gore, Rumunije, Kuvajta, Egipta, Bosne i Hercegovine… Libije, gde se proslavio osvajanjem dve lige, jednog Kupa i dva Superkupa.

Dobro ga pamte i ljubitelji fudbala u Bugarskoj, tačnije navijači Liteksa i sofijskog CSKA. Ove druge zadužio je šampionskom krunom iz 2005. godine i Kup peharom 12 meseci posle, ali i pobedama nad dva velika evropska kluba u kvalifikacijama za Ligu šamppiona i tokom borbe za UEFA kup.

„Armejci, sa velikim bolom i tugom obaveštavamo vas da smo danas iznenada izgubili jednog od najuspešnijih trenera koje je CSKA imao, koji će ostati upisan u istoriji kao trener koji nam je doneo 30. titulu. Miodrag Ješić poginuo je u saobraćajnoj nesreći. On će ostati na Stadionu bugarske armije upamćen po pobedama protiv Bajera iz Leverkuzena i trijumfu nad Liverpulom na Enfildu. Našu ekipu vodio je od februara 2005. do aprila 2006. Nakon osvajanja šampionske titule izabran je za trenera godine u Bugarskoj u 2005. godini.

Počivaj u miru, Generale!“, glasi poruka poslata sa zvaničnog sajta CSKA.