Fudbalski nacionalizam

Pokojni Artur Kestler, rođen u Budimpešti, koji je živeo u mnogim zemljama i pisao na raznim jezicima, jednom je rekao da postoje „nacionalizam i fudbalski nacionalizam“. Emocije koje proizvodi drugo od ta dva su mnogo jače. Sam Kestler, ponosan i lojalni stanovnik Velike Britanije, do smrti je ostao mađarski fudbalski nacionalista.
Amerikancima, kojima je „world series“ (nacionalno prvenstvo u bejzbolu) domaća zabava od suštinske važnosti, teško je da razumeju osećanja koja se bude kod Evropljana kada se njihovi nacionalni timovi, svake četiri godine, takmiče za titulu najboljeg na Starom kontinentu. Na stadionima u Austriji i Švajcarskoj, kao i na ulicama u evropskim prestonicama od Madrida pa do Moskve su se prethodnih nekoliko nedelja vijorile zastave, pevale himne, a sve u ritmu ogromne količine patriotizma. Trijumf Španije na EP je bio povod da Katalonci, Baskijci, Kastiljanci i Andaluzijanci zajedno uživaju u erupciji patriotskog oduševljenja.
Fudbal, više nego bilo koji drugi sport, povezuje nekoliko stvari: kolektivan učinak, borbu za timske boje, brzinu i fizički kontakt. U suštini „Fudbal je rat“ kao što je to svojevremo rekao jedan poznati holandski trener.
Međutim, ne bi trebalo da bude ovako. Posle dva svetska rata, vatreno ispoljavanje nacionalizma je, manje-više, postalo tabu tema u Evropi. Ljudi su smatrali da je upravo nacionalizam glavni razlog što je Stari kontinent mogao da bude uništen dva puta u dvadesetom veku. Nabujali patriotizam, posebno u kombinaciji sa vojničkim ponosom (što je i danas normalno u Americi) dosta dugo je vezivan za masovna krvoprolića. Kod Engleza, koji su izbegli okupaciju neprijateljskih snaga i još uvek smatraju da su izvojevali pobedu u Drugom svetskom ratu (dobro, uz malu pomoć Jenkija), još uvek postoji ta „vojnička crta“. Oni su izuzetak.
Ipak, dok su nacionalistička osećanja bila suzbijana u kulturnom društvu Evrope u periodu pre Drugog svetskog rata, tako nije bilo na stadionima na kojima su prisutni pokazivali zadrtost i tvrdoglavost. U trenutku kada se u španskim arenama proslavljalo ritualizovano ubijanje bikova, fudbalska borilišta su postala „ventil“ za do tada zabranjeno pokazivanje emocija.
Navijanje je pre svega izražavanje radosti i sreće, koje se ponekad može poistovetiti sa karnevalskim doživljajem, kao što je to bio slučaj na EP 2008. Ali ponekad to može biti paravan za nešto mnogo mračnije, agresivnije, posebno kada je sportska borba blisko povezana sa dešavanjima iz prošlosti. Na primer, mečevi između Holandije i Nemačke, ili Poljske i Nemačke su donedavno ličili na ponovno preživljavanje rata. Kada su Holanđani savladali Nemce u polufinalu prvenstva Evrope 1988. izgledalo je kao da je pravda konačno zadovoljena. Nakon tog trijumfa, na ulicama Amsterdama je bilo više ljudi nego u vreme oslobođenja zemlje u maju 1945. Što se tiče Nemaca, nakon Hitlerovog Rajha, njihovo ispoljavanje emocija kao, na primer, mahanje zastavom, donedavno je sa pravom smatrano sramotnim činom i to je nešto sa čime se nisu suočavale zemlje u okruženju. Ipak, ni u Nemačkoj nisu mogli uvek da se suzdrže. Stariji Nemci se sećaju velike pobede nad superiornim Mađarskim timom 1954. To je bio prvi put nakon ratnih razaranja da su Nemci mogli ponovo da se osete ponosnim. To je bio trijumf koji su mogli da slave.
Kao i sve ostalo i oblici patriotizma su se vremenom promenili. Razlozi za nacionalni ponos su raznovrsni. Kada su Francuzi osvojili Svetsko prvenstvo 1998. isticali su etničku raznolikost njihovog tima. Njihova prva zvezda, Zinedin Zidan bio je alžirskog porekla. Drugi su vukli korene iz različitih delova Afrike.
Međutim, etničko i kulturno „šarenilo“ nije jedina stvar koja se promenila u evropskom fudbalu. Nikada nisam video takvu harmoniju i slogu između pristalica rivalskih reprezentacija kao što je to bio slučaj na poslednjem šampionatu Evropu. Možda je tako bilo jer nije bilo engleskih navijača. Ali miroljubivi, karnevalski duh koji je preovladao, turski i nemački navijači koji su zajedno mahali zastavama na ulicama Nemačke kada su se dve reprezentacije susrele u polufinalu, špansko-nemačko slavlje nakon finala… pokazuju da se nešto promenilo.
Daleko od toga da nacionalistička osećanja izumiru, ali barem više nisu toliko ispunjena neprijatnim sećanjima iz ratnih vremena. Više niko ne mari da li Nemačka pobeđuje, kao što je to bio slučaj u prošlosti. Nemci su danas suviše fini da bi izazvali takve emocije. Ipak, moram da priznam da nisam uspeo da potisnem malo, sićušno osećanje zadovoljstva kada ih je Španija savladala u finalu. Možda zbog toga što su Španci prikazali bolji i lepši fudbal. A možda to ipak samo pokazuje koliko imam godina.