„Gnev božji“ – izraelska odmazda za krvavu olimpijadu 1972: Mosadov lov na Palestince i ubistvo nedužnog kelnera greškom

Krv sa dugotrajućeg izraelsko-palestinskog sukoba, koji ponovo zaposeda svetsku pažnju, prolila se u olimpijskom selu u Minhenu.

U rano jutro, u 4:10 časa, osam terorista palestinskog militantnog zbora Crni septembar, neformalno povezanog s Fatahom, najvećom političkom frakcijom Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), s lakoćom su se iz spoljnog sveta ušunjali u paviljon 31 na Konoli-štrase (ulica u čast američkog atletičara Džejmsa Konolija, osvajača zlatne medalje u troskoku na prvim igrama modernog doba u Atini 1896, prvog olimpijskog šampiona).

Tu je bio smešten izraelski tim – dvadeset jedan čovek.

S Crnim septembrom prvi se oči u oči našao sportski sudija Josef Gutfrojnd. Najlakšeg na snu među sedmoricom u stanu u prizemlju neoprezna galama maskiranih provalnika je izvela bosonogog iz spavaće sobe na zajednički hodnik. Lagano je odškrinuo vrata. Čuo je arapske glasove ljudi s kalašnjikovima.

Sa svojih skoro dva metra i 133 kilograma celim telom se navalio na dveri kao prvi i poslednji bedem pred naoružanim nezvanim gostima.

– Momci, teroristi! Bežite!

Zadržao ih je na nekoliko veoma važnih sekundi. Spasao je najmanje jedan život. Njegov cimer Tuvija Sokolovski, trener dizača tegova, razbio je prozor i iskočio u dvorište.

Gutfrojndova sila je popustila. Kundacima je oboren na pod. Počela je ogorčena borba s dva različita cilja – Palestinaca da zarobe što više njih, Izraelaca da ih što više umakne i preživi. Ni jedni ni drugi nisu uspeli sasvim.

Još pre nego što je talačka kriza ozvaničena dvojica su ubijeni. Obojica su u smrt otišli suludom hrabrošću.

Prva žrtva bio je trener rvača Moša Vajnberg. On je prvo nožem za voće, kojeg se dohvatio s nahtkasne, nasrnuo na jednog teroristu, a metak iz pucnja upozorenja drugog ranio ga je u lice.

Ni okrvavljen nije odustao od uzaludnog batrganja. U sledećoj prilici koju je dočekao čak je jednom Palestincu udarcem izbio zube. Dok se ovaj teturao do zida, posegnuo je za njegovom automatskom puškom, ali mu je drugi sručio rafal u grudi.

Bilo je jasno da se teroristička akcija više ne odvija u tajnosti. Na okolnim zgradama su se popalila svetla.

Josef Romano, dizač tegova, hodao je uz pomoć štaka jer je povredio ligamente. Razjaren što pred sobom vidi Vajnbergovo beživotno telo u sobi u kojoj su okupljeni svi zarobljenici bacio je pomagala i strmoglavio se na jednog neprijatelja. Oteo mu je kalašnjikov, ali su ga istog trena sasekli drugi hici.

Dva ugašena života su ostalima bili strahoviti primer da se ne upuštaju u bezizlazne poduhvate. Teroristi su nameravali da zarobe ceo izraelski tim, ali su zbog neočekivanog otpora, koji im je pokvario prvobitne planove, zaključili da su se ostali već razbežali. Na nišanu su držali njih devetoricu.

Prvi minhenski policajac se pojavio ispred paviljona u 5:10 časova. Pred njegovim nogama su s jednog prozora pala dva lista papira.

Bio je to ultimatum Crnog septembra. Zahtevano je da do podne 234 zatvorenika u Izraelu budu oslobođeni i bezbedno prebačeni u Egipat, kao i 16 iz apsana u Zapadnoj Evropi i zapadnonemački teroristi Andreas Bader i Ulrika Majnhof, vođi levoradikalne organizacije Frakcija Crvene armije.

Palestinci su zapretili da će svakog časa ubiti po jednog Izraelca ako im ne bude udovoljeno. Da bi pokazali svoju čvrstu rešenost, izbacili su kroz vrata na ulicu Vajnbergovo telo.

U daljim napetim satima talačke krize teroristi su zahtevali da se avionima prebace u Egipat ili Tunis. Njihov izlazak iz paviljona sa taocima nemačke vlasti su videle kao priliku za konačan obračun.

Izrael je zahtevao od Zapadne Nemačke da mu isporuči trojicu preživelih, ali je to odbijeno pod obrazloženjem da će im se suditi u zemlji u kojoj su počinili zločin. Teroristi su dobili šansu za delovanje u cilju oslobađanja svojih kamarada. Oteli su 29. oktobra prizemljeni Lufthanzin avion na liniji Damask – Frankfurt, koji je pristao u Bejrutu da natoči gorivo. Zaprećeno je da će dići letelicu u vazduh ako se nemački kancelar momentalno ne založi za puštanje trojice na slobodu.

Vili Brant je popustio da bi sprečio novo krvoproliće. Trojica terorista, koji su ležali u različitim zatvorima, već su bili na putu za Tripoli. Dočekani su kao junaci. Ceo arapski svet je njihovo oslobođenje smatrao trijumfom.

Za Izrael je to bio udarac poniženja. Golda Meir, predsednica vlade, rekla je s neskrivenom gorčinom: „Izgleda da nijedan terorista u svetu nije ostao iza rešetaka. Svi su pred njima kapitulirali. Svi osim nas“.

Po njenom naređenju pokrenuta je operacija „Gnev božji“. Direktoru Mosada Cvi Zamiru i šefu vojne obaveštajne službe general-majoru Aharonu Jarivu je povereno da sprovedu odmazdu.

„Želim da svi organizatori i izvođači minhenskog masakra odgovaraju svojim životima. Pošaljite naše momke“, poručilo je premijerkino gvozdeno lice.

Zamir je na čelo operacije postavio 46-godišnjeg Majka Hararija, školovanog i iskusnog obaveštajca, koji je na lažni pasoš odmah krenuo u Evropu. Za bazu je izabrao Pariz.

Veruje se da je u akciju bilo uključeno samo 15 ljudi raznog profila delovanja. Svi su govorili po nekoliko jezika. Svako je umeo da se snađe i samostalno bude li potrebe.

Za početak, palestinski militanti su počeli da primaju telefonske pozive. Na dobrom arapskom im je savetovano da ubuduće ne učestvuju u terorističkim akcijama. Pokazano je i odlično poznavanje ličnih života Paletinaca. Zastrašivani su i pominjanjem imena njihovih žena i dece.

Vođen je psihološki rat. U arapskim novinama su počele da se pojavljuju njihove čitulje iako su još bili živi. Kad su se pojavili napisi da Mosad lovi učesnike terorističkog akta u Minhenu, PLO je zahvatila prava paranoja.

Vail Abu Cvajter, Rim, 16. oktobar 1972.

Još i pre puštanja trojice terorista na slobodu prvi je glavom platio Vail Abu Cvajter, Jordanac, intelektualac, prevodilac, koji je 16 godina živeo u Rimu, radeći u libijskoj ambasadi. Verovalo se da je upravo on isporučio oružje. Nemačka policija je ustanovila da je bilo osam kalašnjikova, 900 metaka i 24 ručne granate.

Uveče 16. oktobra oko pola deset dva operativca su ga uočili da prilazi svom stanu. Prišli su mu u ulazu zgrade. Potvrdio im je da je to on. Iz berete je ubijen sa 14 metaka.

Operativci su se hladnokrvno udaljili s mesta egzekucije. Čekao ih je fijat 125, koji je iznajmljen pod imenom lažnog turiste s falsifikovanim kanadskim pasošem. U autu su bili muškarac i žena. Pretvarali su se da se ljube.

Mahmud Hamšari, Pariz, 8. decembar 1972.

Bio je predstavnik PLO u Francuskoj. Jedan operativac ga je pozvao, predstavljajući se kao italijanski novinar da zatraži intervju. Hamšari je pristao. Dogovor je bio da se čuju kroz nekoliko dana za konačan dogovor o mestu i vremenu sastanka.

U međuvremenu, kad nikoga nije bilo u stanu, u sto ispod telefona je ugrađena moćna eksplozivna naprava.

Sutradan, 8. decembra, izviđači su dali znak da su stan napustili Hamšarijeva žena i kćerka. Usledio je poziv. Podizanje slušalice bilo je kobno.

Husein Abd al-Šir, Nikozija, 24. januar 1973.

Zastupao je Arafatov Fatah na Kipru, koji je zbog geografskog položaja ostrva u odnosu na Bliski istok bio povoljan regrutni centar za slanje terorista u Evropu. Veruje se da je al-Šir nabavio dokumenta i avionske karte za Minhen.

Njegov konak u hotelu je posećen dok je bio odsutan. Pod dušek u krevetu je postavljen eksploziv sa odašiljačem za radio-signal.

Do hotela ga je dopratio čovek koji je, u stvari, bio Masadov doušnik. On je zatim dojavio da je meta na pravom mestu. Posle kratkog vremena ugasilo se svetlo u sobi. Žena operativac je dala znak da se eksploziv aktivira. Od siline detonacije prozori i vrata sobe su izleteli iz ležišta.

Bazil al-Kubaisi, Pariz, 6. april 1973.

U Parizu je stradao još jedan službenik terorista, koji je delovao pod iračkim pasošem. Bio profesor prava na Američkom univerzitetu u Bejrutu. Verovalo se da je rukovodio pokušajem atentata na Goldu Meir za vreme njene posete SAD.

Tada je otkriven automobil pun razornog eksploziva na terminalu izraelske avio-kompanije na aerodromu „Dž. F. Kenedi“ u Njujorku.

Al-Kubaisi je lepo večerao u skupom pariskom restoranu. Na putu do hotela je primio smrtonosni metak.

Abu Jusuf, Kemal Advan, Kemal Naser, Bejrut, 10. april 1973.

U Bejrutu, okruženi prstenom telohranitelja, s osećajem potpune sigurnosti, nastanili su se trojica vođa Crnog septembra, neposredno umešanih u zločin u Minhenu. Bili su sigurni da su u Libanu nedodirljivi.

Operacija pod nazivom „Proleće mladosti“ je poverena vojnim specijalnim jedinicama u koordinaciji s Mosadom. Prethodnica im je bila harizmatična Jael (izraelske obaveštajne službe su dozvolile da se objavi samo njeno ime). Predstavila se Libancima kao novinarka koja prikuplja građu za knjigu o Ester Stenhoup, poznatoj Engleskinji prve polovine XIX veka, „kraljici pustinje“, koja se u svom avanturizmu nastanila u Libanu, gde je i preminula.

Jael je imala zadatak da malom kamerom na trobici snimi sve lokacije od presudnog značaja za akciju.

Šesnaest specijalaca pod komandom potpukovnika Ehuda Baraka su se posle sedam sati plovidbe gumenim čamcima iskrcali na plaže Bejruta, gde ih je pričekala podrška. Ceo odred je bio u civilnoj odeći, a Barak se maskirao u ženu.

Tri grupe su delovale efikasno. Ukloljene su sve tri visokopozicionirane ličnosti u hijerarhiji Fataha. Izraelci su imali dve žrtve u okršajima s Narodnim frontom oslobođenja Palestine. Povlačenje su obezbeđivali borbeni helikopteri.

Operacija je imala veliki odjek. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je doneo rezoluciju kojom je osudio i izraelsku akciju i delovanje PLO.

Arafat u strahu, jer su Izraelci dopreli do jezgra njegove organizacije, nikada više nije proveo dve noći na istom mestu.

„Uništili smo ubice koji su hteli da ubijaju iznova i iznova. Pravda je zadovoljena“, rekla je Golda Meir u Knesetu.

Zajad Muhasi, Atina, 11. april 1973.

Isprva nije bio na listi za odstrel, ali pošto je bio naslednik al-Šira na Kipru, smatrao se opasnim.

Pronađen je u Grčkoj. U njegovu hotelsku sobu je postavljeno osam minijaturnih zapaljivih bombi, koje po aktiviranju prikupe sav kiseonik, ali su one iz nekog razloga zakazale. Agent Mosada je morao da razvali vrata da bi još jednom bombom dovršio posao.

Mohamed Budija, Pariz, 28. jun 1973.

Važio je za jednog od najopasnijih terorista tog vremena, ali i za Don Žuana. U Parizu je stekao ceo harem. Ljubavnice su mu bile pogodne i za izbegavanje neprestanog iznajmljivanja stanova. Kombinovao je posao sa zadovoljstvom.

Bio je izuzetno oprezan, menjajući i imena i izgled, ali ga je Mosad otkrio.

Kasno uveče 27. juna postavljen je eksploziv ispod vozačevog sedišta u njegovom plavom renou, parkiranom ispred kuće jedne od njegovih strasti. Ujutro je po običaju prvo pažljivo proverio gepek, auspuh, haubu… Ništa mu nije bio sumnjivo. Seo je za volan i – poleteo u vazduh.

Ali Hasan Salame, Bejrut, 22. januar 1979.

Glavni organizator zločina u Minhenu je postao jedan od najbližih Arafatovih ljudi. Vođa PLO mu je toliko verovao da mu je dao komandu nad svojom ličnom gardom. O njemu se govorilo kao o mogućem nasledniku Arafata.

Izraelci su ga vijali širom Evrope, ali im je umicao i iza gvozdene zavese, krijući se u socijalističkim zemljama. Obaveštajna služba je dobila mnogo oprečnih informacija o njemu, koje su još više zametale trag.

Sredinom jula 1973. utvrđeno je da je u Norveškoj i da čeka kurira. Prvu grupu kojoj je poverena odmazda već je stigao zamor. Zadatak je pao na novajlije bez iskustva. Zato se operacija završila smrću nedužne osobe i kolosalnim neuspehom, koji je poljuljao reputaciju Mosada kao možda i najbolje obaveštajne službe na svetu.

Kurir Kemal se uputio iz Osla u Lilehamer. U jednom gradskom kafeu se sreo s nekim Arapinom. Agenti Mosada su bili ubeđeni da je to Salame, ali su načinili kardinalnu grešku. Ahmed Boučik, koji je došao iz Maroka da radi u Norveškoj, neodoljivo je ličio na njega.

U večernjim satima nesrećni čovek se vraćao sa suprugom iz bioskopa. Dvojica su se stvorila ispred njih s beretama s prigušivačem. Ubili su nevinog imigranta s 14 metaka.

Glavna grupa je uspela da napusti zemlju, a uhapšena je njena podrška od šestoro ljudi. Svi su se na suđenju pokazali nevešto, što je bio još jedan šamar za Mosad.

Od gonjenja Salamea se nije odustalo. U precizno pripremljenoj akciji u Bejrutu utvrđena je ruta kojom se on svakodnevno kreće od kuće do sedišta Fataha. Agentima, koji su ušli u Liban kao turisti, s mora je dopremljeno pet kilograma moćnog heksogena.

U popodnevnim satima 22. januara 1979, dok je u konvoju automobila jurio velikom brzinom u porodični dom na rođendan svog bratanca, razorni eksploziv u parkiranom autu nedaleko od njegove kuće izbacio je smrtno ranjenog Crvenog princa sa sedišta van.

Prebačen je u Američku univerzitetsku bolnicu u Bejrutu. Oštar komad metala koji mu se zario u mozak doveo je do smrti.

Na sahranu se sleglo 100.000 Palestinaca.

„Nastavićemo put koji vodi u Palestinu. Zbogom, junače moj!“, oprostio se Arafat od svog najbližeg saradnika.

Iz organizacije zločina u Minhenu ostala su dvojica.

Abu Daud je bio neposredni rukovodilac. Uhapšen je u Parizu u januaru 1977, ali su ga Francuzi pustili, isporučivši ga s aerodroma Orli u Alžir. Posle te rizične epizode putovao je samo u socijalističke zemlje gde se osećao bezbedno.

Godine 1981. stigao je u Varšavu pod lažnim imenom u falsifikovanom iračkom pasošu. Uveče, 1. avgusta, mladić mediteranskog izgleda ga je upucao s pet metaka, ali ga nije ubio. Oporavio se posle operacije.

A zatim je nestao. Smatralo se da na Kipru živi sa suprugom od penzije za zasluge u palestinskoj borbi.

U kasnijem intervjuu američkim novinarima potvrdio je da je napad u Minhenu odobrio i blagoslovio Arafat lično, a da je novac obezbedio Mahmud Abas, koji je posle Arafatove smrti 2004. izabran za predsednika palestinskih vlasti.

Rekao je da je upad u olimpijsko selo tada bio koristan jer je svet saznao za palestinsko pitanje. Na informaciju da je Stiven Spilberg snimio film o dešavanjima u Minhenu, bio je iznenađen što ga američki režiser nije kontaktirao jer bi od njega mogao da čuje pravu istinu.

Abu Ajad, osnivač Crnog septembra, strahovao je da će Mosad pre ili kasnije doći i po njega. Izraelci su, međutim, prestali da ga traže, budući da je on napustio stanovište o oružanoj borbi i počeo je da se zalaže za pregovore. Zato su ga ubili njegovi u Tunisu u januaru 1991.

Ispostavilo se da je ubica radio za Abu Nidala. Nije bilo jasno čije naređenje on izvršava, ali se znalo da ubija za novac. Izgleda da je naručilac bio Sadam Husein, budući da je Abu Ajad zagovarao povlačenje Iračana iz Kuvajta. Sadam je pronašao način da se otarasi čoveka koji mu je smetao.