Foto: EPA-EFE/GEORGI LICOVSKIŠpanija je novi rukometni šampion Evrope u muškoj konkurenciji, ali ko zna kada bi „crvena furija“ raskrstila s običajem gubljenja kontinentalnih finala da genijalni selektor Đorđi Rivera nije u odlučujućim bitkama za zlato izvukao keca iz rukava u liku Arpada Šterbika, a tridesetosmogodišnji golman majstorskim intervencijama zacementirao ionako čeličnu odbranu.
– Bio sam u Skoplju i čekao red za pregled kod doktora kada mi je stigao poziv iz reprezentacije oko 10.30. U 14.30 sam bio u avionu za Ljubljanu, odakle su me doveli automobilom u hotel u Zagreb. Stigao sam na večeru, zaspao i onda se malo spremao za Francuze – otkrio je španski džoker posle polufinalne eliminacije supermoćnih Francuza, kojoj je kumovao sa tri od četiri odbranjena sedmerca u trenucima kada se lomio meč.
Ni protiv Šveđana nije bio u startnoj sedmorci, a onda je stao među stative, začarao mrežu za Skandinavce i preokrenuo tok susreta. Hladnokrvnošću rukometnog doktora lovio je visoke lopte, hvatao niske udarce, skraćivao ugao, izlaženjem sa crte zbunjivao rivale… U stvari, samo radio ono što najbolje zna, zbog čega je bio u timu Jugoslavije kada je osvojila dve bronze na Svetskim prvenstvima, zbog čega je sa Španijom uzeo jedno treće mesto i titulu na SP, jedno srebro na EP, četiri klupske Lige šampiona i 10 nacionalnih prvenstava, braneći boje Vardara, Barselone, Vesprema, Sijudad Reala i Atletika iz Madrida. A, 2005. godine izabran za najboljeg rukometaša sveta.
– Šveđani su bili bolji u prvom poluvremenu, kada su dobro trčali i postizali lagane golove, a u drugom delu smo mi preuzeli kontrolu igre. Zaigrali smo dobro u odbrani i u napadu, tako da smo zasluženo osvojili medalju. Igrači na zalasku karijere, poput mene, posebno – ne želi krupan plan i tantijeme gorostasni golman rođen u Senti, čija se grandiozna karijera dala naslutiti još dok je nosio dres nekada čuvenog Jugovića iz Kaća.
Neki drugi bi na njegovom mestu, zaslepljeni sujetom i kompleksom više vrednosti, odbili naknadno priključivanje nacionalnom timu, ali Šterbiku nije bio problem da „vadi kestenje“.
– Čudno je, star sam kao i neki trener. Evo, selektor Francuske Dinar samo dve godine je stariji od mene. Nisam junior, ali pokušavam da pomognem mlađima i uvek sam na raspolaganju. Kao u ovih mojih pola sata na EP. Zdrav sam, imam motiv i još ću igrati rukomet. Ako opet zatrebam tu sam – poručuje čovek koji je „pozlatio“ Španiju, a možda bi Srbiju, da posle SP u Švajcarskoj 2006. godine nije, iznerviran sukobom sa tadašnjim selektorom Veselinom Vujovićem i reakcijom ondašnjeg Rukometnog saveza Srbije, odlučio da, posle srpskog i mađarskog, uzme i državljanstvo Španije, koja mu je najviše pružila u karijeri.
Ostalo je istorija. Za prepričavanje i nauk.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
