Greška u koracima u polazu

Klub koji je lane bio najbolji u svim takmičenjima koje je igrao i koji je pandemija sprečila da ubere plodove toga, sada je u situaciji da već početkom marta podvlači crtu pod sezonu, „crtu“ koja ispada sa donjeg kraja papira.

Veliki broj njih bio je ućutkan prošlogodišnjom renesansom pre koje su bili sigurni da režim koji je oterao Duška Vujoševića ne može Partizanu da želi dobro, a sada „tužno seire“ nad realnošću koja njihovim tvrdnjama naoko ide u prilog.

Reč je naravno o misiji Ostoje Mijailovića na čelu kluba, čije veze sa vladajućom strankom nisu bile upitne, tačnije, nije postojala ni najmanja mogućnost da Partizan vodi neko ko ne bi dobio befel od državnog vrha.

I prošle godine sve je delovalo skoro perfektno, tu se pre svega misli na sportske rezultate, a do javnosti su dopirali i aberi da se žestoko radi na finansijskoj konsolidaciji, vraćanju starih dugova i privlačenju novih sponzora i partnera.

I ono najbitnije, Partizan je ponovo bio najgledaniji klub u ABA i Evropi, za Arenu se često tražila karta više, što je značilo i značajnun finansijsku injekciju klubu, ali i moralnu rukovodstvu.

I onda se od martra do marta otvorila provalija, sa bezobrazno velikim brojem pitanja koja su ostala bez odgovora, iza kulisa pandemije koja je javnost isterala iz kluba mnogo više nego što je to bilo „neophodno“.

Sve je počelo odlaskom Andree Trinkijerija, i dan-danas prekrivenim velom tajnosti.

Zvanična informacija da su se on i klub razišli zbog njegovih privatnih razloga odnosno različitog viđenja budućnosti bila je u startu prozaična, a nedavna tužba Trinkijerija po kojoj će Partizan zbog neažurnosti morati da mu isplati i ovu sezonu koju odrađuje u Bajernu, samo još više stvara sumnju da u svemu nisu bila čista posla.

Ne želeći da prejudiciramo epilog spora, činjenica da su Danasu u klubu rekli da se o tom pitanju neće oglašavati, tišinom govori da zaista može postojati takav nestvarni ugovor koji je neko iz kluba potpisao.

Izbor za novog trenera pao je na Vlada Šćepanovića, po komandnoj odgovornosti to je trebalo da bude odluka sportskog direktora Nikole Lončara, kao i kompletan roster za ovu sezonu.

Ispostavilo se da je i odlazak Korija Voldena (koji se po tvrdnjama iz Partizana takođe „samoisplatio“ kao Trinkijeri, da bi izašao iz ugovora) bio nenadoknadiv.

Ispostavilo se i da su nađena loša rešenja i na pozicijama četiri i pet, Stefan Janković i Erik Mika nisu ispunili „očekivanja“, kao ni najveća zvezda prelaznog roka Miler-Mekintajer.

Usledili su porazi, neskrivene razmirice između Šćepanovića i Gordića i Tomasa, i skrivene još ko zna koje.

A onda je „Marfi“ svojim zakonima preuzeo komandu u klubu.

Svaki naredni potez bio je gori od prethodnog, pa čak i kad se činilo da je to nemoguće.

Promenjen je trener, vrlo brzo se Lončar „elegantno“ povukao iz komandne sobe bez da je prihvatio bilo kakvu odgovornost, a onda su usledili neviđeni biseri.

U kratkom roku, dok je sezona još bila „živa“ i bilo je vremena za nadoknadu izgubljenog, klub se odrekao čak trojice plejmejkera, Mekintajera i Gordića koji „nisu zadovoljili“ i Alekseja Nikolića koji se vratio iz povrede i sa pozajmice.

U do tada neviđenom „manevru“ doveden je Džoš Perkins, plejmejker koji je bio donekle mačka u džaku, ali svakako da bude jedina prava „jedinica“ u ekipi. Pa je i najvećim laicima bilo jasno da je sezona bačena niz vodu, sve da je pomenuti Perkins pokazao mnogo više od nedoraslosti.

Jasno je da je u slučaju KK Partizana u sezoni 2020/21 bilo i previše „koincidencija“ da bi se greške mogle nazvati samo plodom neznanja i nestručnosti.

Dešavalo se sad u „smiraj sezone“ i da odjednom svi stranci u ekipi budu povređeni (osim novajlije Perkinsa), i to tokom perioda bez utakmica. Iz kluba su tokom sezone u obraćanjima Mijailovića neprestano ponavljali da su igrači redovno plaćeni, da klub nema finansijskih problema, te da su bile odvojene pare i za pojačanja, ali da na tržištu nije bilo „adekvatnih“.

Bila je to još jedna priča iz „nepričave“ u kojoj je klub cele sezone boravio, izbegavajući svaku mogućnost „neočekivanih“ pitanja.

I sada na kraju, izuzimajući Superligu Srbije i obezbeđivanje opstanka u ABA, ništa od objašnjenja za propalu sezonu iz kluba ne dolazi, i najverovatnije će tako i ostati.

O odgovornosti se naravno neće raspravljati, osim ako predsednik Mijailović koji je sve vreme tvrdio da u klub ulaže svoj novac, kao i članovi Upravnog odbora koje je on doveo, ne reši da iz priče izađe.

Svojom voljom i voljom odande odakle je podržan da „preuzme“ Partizan.

Dok se ne zna ko je i zašto vukao samoubilačke poteze, Partizanu neće biti bolje ni sa sadašnjom, ni sa nekom novom upravom.

Bodiroga postaje generalni menadžer?

Iz izvora bliskih klubu Danas saznaje da se vode pregovori sa Dejanom Bodirogom da postane generalni menadžer KK Partizan. Zanimljivo je da se planira da on posao preuzme odmah, a ne po formalnom završetku sezone, što bi bio zaista bombastičan transfer koji bi prilično amortizovao opravdano nezadovoljstvo navijača crno-belih i verovatno pomogao u eskiviranju na mnoga pitanja o odgovornosti za najgoru sezonu u poslednje vreme. U klubu do sad nije postojala funkcija generalnog menadžera, po našim saznanjima ona bi imala šira ovlašćenja od dosadašnjeg mesta sportskog direktora iako se u terminiologiji Evrolige ona već duže vremena koristi.