Haos pred meč sezone

Čak i činjenice u vidu povređenih igrača i neigranja pred publikom nisu dovoljne da bilo koga razuvere da bi srpski velikan izgledao bolje i konkurentnije u odnosu na aktuelni abaligaški skor 7-12.

Posle novog brukanja protiv Cibone (87:90) Partizan na šest kola do kraja regularnog dela ima samo tri pobede više u odnosu na čačanski Borac, najslabije rangirani tim (Primorska se ne računa, pošto je istupila iz takmičenja).

Od bitisanja na Jadranu, Partizanu se nije dogodilo da dva meseca ne ostvari regionalnu pobedu, da sa nizom od šest vezanih poraza dočeka meč sezone koji je zakazan za sredu u Ljubljani protiv francuskog Metropolitana u poslednjem kolu Top 16 faze Evrokupa (u slučaju poraza crno-beli završavaju takmičenje).

I sam trener Filipovski, dosolio je „čorbu“ koja je i ovako neukusna i nejestiva, najavom posle brukanja protiv Cibone, da možda i neće dočekati duel sa Francuzima, svestan da apsolutno ništa nije uradio od preuzimanja ekipe početkom novembra 2020, naprotiv, samo je i ovako tim upitnih kvaliteta oslabio odlukama koje baš i nemaju mnogo košarkaškog smisla.

Povređenima, kapitenu Veličkoviću, Mozliju i Miki, pred duel sa Cibonom pridodat je i roviti Zagorac, koji bi, pak, trebalo da bude u sastavu za meč sa Metropolitanom.

Košarkaški besmislena odluka trenera Filipovskog da se ured sezone liši plejmejkerskog tandema Gordić-Miler Mekintajer sada mu se i ta kako obija o glavu, jer to što Partizan prikazuje u 2021. godini igrački je u rangu osrednjih srpskoligaša.

Više čak i nije važno protiv koga crno-beli igraju, naprosto, limiti su toliko očigledni, rivalima jasni i lako registrovani, da gotovo svaki, iole kvalitetniji i kreativniji tim može iskažnjavati propuste u odbrani ili defanzivno se isključivo koncentrisati na Ognjena Jaramaza, eventualno Rašona Tomasa.

Svi ostali konstantno osciliraju; forme su im toliko promenljive da u pojedinim momentima više liče na amatere koji nakon posla „pikaju“ basketicu uz gajbu osvežavajućeg pića pored klupice.

I Cibona, sa nekolicinom talentovanih igrača, uspela je da crno-bele „oduči“ od košarke. Neverovatno je sa kakvom su lakoćom „vukovi“ probijali prvu liniju odbrane, tražili saigrača u najboljem položaju za šut i čitali stranu pomoći koja je najčešće izgledala samo kao puka forma, bez ikakve agresije i sinhronizacije, odnosno taktičke discipline sa kojeg se igrača pomaže i ko se „pušta“ na šut.

Kako će i na koje načine Partizan napasti Metropolitan u sredu trenutno deluje kao pitanje sa pet zvezdica. Crno-beli su se silno namučili protiv Cibone, čija je odbrana među tri najlošije na Jadranu, a naspram sebe će imati daleko organizovaniji, atletski predisponiran tim, sa brojnim iskusnim igračima.

Trener Filipovski pritom je taktički već kapitulirao; nemoćan da od Dangubića, Jankovića, Perkinsa, Zagorca… dobije bilo kakvu formu konstantnosti u šutu, prodoru, asistencijama, sva ovlašćenja predao je Jaramazu, koji, pak, silno opterećen jednostavno nije u stanju da bude glavni pokretač i najčešće egzekutor u većini napadačkih akcija. Videlo se to najbolje u produžetku utakmice sa Cibonom: Jaramaz samo u dve akcije, od svih odigranih u dodatnih pet minuta nije učestvovao, dok je u svim ostalim uglavnom rešavao situacije šutem ili prodorima do samog obruča.

Zašto i zbog čega trener Filipovski više i češće ne koristi Perkinsa, jedinog plejmejkera, pitanje je na koje verovatno i nećemo dobiti odgovor, kao i na to iz kojih razloga je slovenački stručnjak gotovo pa izbacio iz upotrebe „pik end rol“.

Iako su sastavu ima trojicu centara gotovo identičnih karakteristika (Janković, Mozli, Mika) vrlo prosečnih na niskom postu, preskromnih šuterskih sposobnosti sa poludistance i distance, veštih i korisnih samo na ofanzivnom skoku i u centralnom „piku“ Partizan ni protiv Cibone,  jedne od najlošijih odbrana nije dominirao u tom segmentu, čak i kada je u drugom poluvremenu i produžetku Rašon Tomas igrao isključivo  na petici.

Da je psiha jedan od većih problema, kao i sama motivacija, odnosno koncentracija, pokazuje i podatak da su košarkaši Partizana ove sezone izgubili svih pet utakmica koje su se završavale u produžecima. istovremeno, Partizan u sastavu nema vrhunske šutere, konstantne i sposobne da se ponavljaju iz meča u meč (o čemu smo pisali još pre par meseci) zbog čega Jaramaz mora često da improvizuje, „davi loptu“ i time „guši“ protok koji je crno-belima trebalo da predstavlja veliku prednost.

Aplauzi za Trifunovića

U čitavom očaju, u kojem se crno-beli nalaze, jedan igrač zaslužio je pohvale i zapravo pokazao stepen neznanja i nesposobnosti ljudi iz struke u prvom timu, od momenta kada je Andrea Trinkijeri prošlog leta „digao sidro“.

Italijanski stručnjak je prošle sezone, u kojoj je Partizan igrao veoma lepo i u visokom ritmu, uvrstio u prvi tim tada 19-godišnjeg Uroša Trifunovića dajući mu priliku kad god su okolnosti dozvoljavale.

Umesto da procena stručnjaka daleko većeg iskustva i kredibiliteta bude ideja vodilja za Šćepanovića, potom i Filipovskog, Trifunović je bio skrajnut, bez neke značajnije minutaže sve dok slovenački stručnjak, opterećen povredama i u rezultatskom beznađu nije imao kud već da mu ukaže konkretnu šansu.

Standardni  reprezentativac Srbije u mlađim kategorijama, spremno je dočekao priliku; ofanzivno pokazao da poseduje čitav niz zanimljivih poteza, odluka i sposobnosti da šutira iz driblinga, step-beka, step-sajda… Defanzivno morao još puno da napreduje, da ojača i poradi na dodatnom samopouzdanju, jer bi, barem su takve najave ljudi iz uprave, u narednoj sezoni mogao da postane jedan od lidera ekipe.

Kapitulacija Filipovskog

Malo toga je pozitivnog uradio Sašo Filipovski od 5. novembra 2020. kada je preuzeo ekipu od Vlada Šćepanovića.

Pokušao je slovenački stručnjak da osveži tim uručivanjem otkaza Nemanji Gordiću i Kodiju Miler-Mekintajeru, odnosno dovođenjem Džošue Perkinsa ali je zapravo samo oslabio ekipu koja je potom u hodu morala da se navikava na organizacione (ne)sposobnosti bivšeg studenta Gonzage, odnosno uklapa sa igračkim navikama Ognjena Jaramaza, koji je od dolaska Filipovskog praktično pomeren na jedincu, što nije njegova prirodna pozicija.

Lutao je Filipovski i sa rešenjima na četvorci, pokušao da izvuče maksimum iz hronično rovitog Veličkovića. Za razliku od Šćepanovića, koji je na četiri spuštao Zagorca i Dangubića, slovenački stručnjak nije bio oduševljen tom idejom.

Partizan je na četvorci plaćao i još uvek plaća danak odluci prošlog leta da se odrekne Birčevića, ne dovede alternaciju, već novu šansu pokloni Stefanu Jankoviću. Ni taktički Filipovski nije unapredio igru crno-belih koji su defanzivno postali toliko porozni da su čak i osrednje ekipe poput Cibone ili Zadra uspevale da ih matiraju.

Uostalom, serija od šest abaligaških poraza, personifikovana u postu od dva meseca koštaće Filipovskog, pre ili kasnije, ali bi za ekipu bilo dobro da barem duel sa Metropolitanom dočeka sa istim trenerom.