Holivudska priča iz Novog Sada

Način na koji su se Dušan Domović-Bulut, Marko Savić, Dejan Majstorović i Marko Ždero vinuli do svetske pozornice zapravo je priča koju proživljava većina klinaca zaljubljenika u košarku. Jedina razlika je u tome što su momci iz Novog Sada uspeli u onome što je počelo kao „pikanje basketa u kraju“, a pretvorilo se u priču koja je poslednjih godina apsolutni hit u svetu. Osvojenim turnirom u Nantu u sredu isti ovi momci, u dresovima Srbije, odbranili su titulu Svetskog šampiona, postavši tako prva ekipa koja je uspela da dva puta uzastopce postane najbolja na planeti. Ako ih zdravlje posluži, a šefovi na poslu budu imali razumevanja, krunu njihovih fenomenalnih basket karijera trebalo bi da predstavljaju Olimpijske igre u Tokiju 2020, ukoliko prethodno uspeju da se kvalifikuju na prve Igre na kojima će basket doživeti promociju kao“olimpijska disciplina“.

A sve je počelo na Limanu, kraju u Novom Sadu gde su Dušan Domović-Bulut, Marko Ždero i Marko Savić svakodnevno igrali basket, veoma često „pomešani“ na način da su igrali jedni protiv drugog. Domović-Bulut je prvi uspeo da izađe iz anonimnosti, pošto je davne 1997. osvojio turnir u basketu „1 na 1“. Da je reč o sjajnom basketašu svima je bilo jasno 2011. kada je postao najbolji u Srbiji, osvojivši prvi „Red Bull King of the Rock“ turnir u basketu „1 na 1“ u našoj zemlji. Uporedo je igrao košarku i basket „3 na 3“, shvativši vremenom da najbolje funkcioniše sa prijateljima iz kraja Markom Žderom i imenjakom Savićem. U odnosu na basket, na košarkaškom terenu doživljavao je velika razočarenja; suočavajući se konstantno sa lažnim obećanjima, besparicom , nerazumevanjem i činjenicom da je u svakom klubu u Srbiji bio prevaren, ne uspevajući da naplati ni delić dogovorenog, doživevši da jedino bude ispoštovan u Makedoniji. Godina 2012. bila je faktički prelomna; pomenuta trojka uspela je da osvoji zlatnu medalju na prvom FIBA „3 na 3“ Svetskom prvenstvu u Atini. Od tog turnira postali su poznati širom sveta, međutim u svojoj državi nisu imali finansijsku potporu, tako da su se godinama sami snalazili za novac koji im je bio neophodan za takmičenja, od kojih su se najkvalitetnija, uglavnom, održavala u Aziji. Kako to obično biva, priliku su iskoristili stranci, tačnije Katar, koji im je ponudio saradnju, tako da i danas na klupskim turnirima nastupaju pod nazivom Novi Sad Al Wahda.

Želeći da unaprede igru, 2014. su pozvali Dejana Majstorovića, pošto su ga dobro poznavali sa basket turnira. Majstorović je i danas košarkaški aktivan, nastupa za KK Dunav iz Starih Banovaca, ali je svetski poznat po fantastičnom šutu u igri „3 na 3“. Upravo je hicima iz njegove „praćke“ Srbija pobedila Holandiju u finalu Svetskog prvenstva u Nantu, a Majstorović je proglašen za MVP. Ova četvorka je prethodno 2014. osvojila srebro na Svetskom prvenstvu u Moskvi, zatim zlato na prvoj FIBA Svetskoj turneji iste godine, kao i na Ol-starsu u Kataru. Naredne godine bili su najbolji na Abu Dabi basket „3 na 3“ turneji i bronzani na prvim Evropskim igrama u Bakuu. Uspeli su da 2015. ponovo budu najbolji na Svetskoj turneji u Abu Dabiju.

– Ulični basket za mene nije samo basket ili samo utakmica. Tu je reč o kulturi, stilu i ponosu – 3×3 je produžetak moje ličnosti i mojih stavova – „definicija“ je uličnog basketa Dušana Domovića-Buluta.

Na FIBA rang-listi svetskih basketaša Domović-Bulut je često bio prvi, Marko Ždero recimo četvrti, a Dušan Majstorović među najbolja tri. U odnosu na većinu protivničkih ekipa, od kojih im je američka uvek najomiljenija (prošle godine pobedili su ih u finalu, a ove u četvrtfinalu Svetskog prvenstva), oni nemaju uigrane akcije. Uloge su podelili shodno individualnim kvalitetima pa je tako Marko Savić zadužen za čuvanje najkorpulentnijih momaka, skok i povratni pas, Ždero za defanzivnu perfekciju, Majstoroviću najčešće ide lopta kada šutem treba slomiti rivala, dok je Domović-Bulut majstor u igri jedan na jedan, ujedno je zaštitni znak za dribling „ankle breaker“.

– Najlepši deo toga što sam vođa tima Novi Sad Al Wahda je postavljanje standarda i pisanje istorije. Pamtim sve, i dobre i loše stvari, brojim i izgubljene i osvojene titule. Mislim da ću najviše pamtiti titulu iz 2012. godine i taj osećaj kada sam prvi put postao prvak sveta. Na to sam najponosniji – podvukao je Domović-Bulut.

Hip-hop i Dara Bubamara

Basket kultura je vrlo specifična i najbolje je mogu razumeti samo oni koji su igrali ili su i danas aktivni basketaši. Osećaj pravičnosti daleko je izraženiji u odnosu na profesionalnu košarku; pošto se basketi u kraju igraju bez sudija. Basket je kao igra nastao u SAD, uglavnom među tamnoputim momcima u siromašnim krajevima velikih gradova. NJihova kultura prenesena je i na naše podneblje, tako da i svi momci iz reprezentacije Srbije, osim Majstorovića, vole hip-hop, grafite, kačkete, dugačke šortseve, široke majice i dukserice i „spuštene pantalone“. Majstorović je potpuno drugačiji tip u odnosu na Saviće i Domović-Buluta; obožava domaći turbo-folk; drugari iz ekipe ga često zezaju da je za njega Dara Bubamara vrh muzičke industrije. Svima je pak zajednički ulični mentalitet, bunt prema autoritetu, osećaj da je teren jedino merilo kvaliteta.

Košarka vs basket

Ljubitelji igre pod obručima često prave paralele između košarke i basketa, pitajući se često da li bi najbolji srpski basketaši mogli da dobiju trojku Teodosić – Bogdanović – Bjelica. Naši vrhunski košarkaši, nalik aktuelnom selektoru Saši Đorđeviću, često su govorili da su kao mlađi redovno igrali basket. Đorđević je to činio na Novom Beogradu, Željko Obradović, recimo, u Čačku i svima je zajedničko da su često umeli da gube od uličnih basketaša i to u danima kada su se sa najvećih reprezentativnih takmičenja vraćali sa medaljama. To je možda i najbolja ilustracija koliko su ovi sportovi različiti. Pravila u basketu nisu ni nalik onima iz košarke; osim koraka, nošene i duple. Igra se na vreme, ekipa koja primi koš, dobija posed u narednom. Lopta se odmah izvodi i cilj je da se protivnik uhvati u raskoraku, dok ne formira odbranu i igrači se ne spuste u stav. Igra jedan na jedan daleko je zastupljenija, a takozvano „divljanje“ je uobičajena pojava. Sirova snaga se maksimalno koristi, a igra je osetno grublja u odnosu na košarku.

Zlato cilj i u Tokiju

– Nisam iznenađen uopšte, zaista smo dosta radili za ovo. Ljudi kad vide zlatnu medalju ne vide ono sve što je moralo da se uradi da bi došlo do nje na kraju. Mnogo pre odluke da 3×3 košarka postane zvaničan sport mi smo bili prvi i nadam se da ćemo i posle prvih Olimpijskih igara biti tu gde smo sada. Došli smo da ostanemo prvi – poručio je Dušan Domović-Bulut.

Hvala Savezu

– Samo nas četvorica znamo koliko smo treninga, truda, znoja i svega ostalog uložili u Svetsko prvenstvo. Bukvalno od 15. januara nismo izašli iz sale. Zahvalio bih se ljudima koji su radili sa nama Dukiju Ignjatovu, Peđi Kamasiju, Danilu Lukiću, kao i ljudima iz Košarkaškog saveza koji su prepoznali kvalitet i da treba da ulože u nas, predsedniku Daniloviću, potpredsedniku Rakočeviću i Vladimiru Kuzmanoviću – istakao je Majstorović.