Hrvatski analitičar o spornom broju smrti radnika u Kataru pred SP i kredibilitetu medija

Taj broj je svuda: na televiziji, u podkastima, novinama, na društvenim mrežama – „gotovo svako ko priča o problemima Svetskog prvenstva spominje da je šest i po hiljada ljudi poginulo tokom pripreme“ tog takmičenja, ili, „malo dramatičnije: jedan ljudski život za svaki minut igre“ na Prvenstvu, piše u detaljnom nedavnom članku, zasnovanom na ukrštanju međunarodnih statističkih podataka.

U medijima je nastala slika „siromašnog mladog radnika iz Azije ili Afrike, koga je ljuta nevolja naterala ‘trbuhom za kruhom’ u bogati Katar“ gde ga „zarobljavaju i nemilice iskorišćavaju okrutni Arapi, teraju da na nesnosnoj žegi golim rukama stvara velelepne stadione i hotele, dok na kraju jadnik doslovno ne skonča od napora“.

Famozna tvrdnja o smrti 6.500 radnika objavljena je početkom 2021. u britanskim dnevnim novinama „Gardijan“ (The Guardian). Autori tog članka su prikupili podatke o ukupnom broju državljana pet zemalja Južne Azije koji su umrli u Kataru okvirno od 2010. do 2020. godine. Iako je zbir tih pet brojeva bio 6.750, u „Gardijanu“ su ga „zaokružili“ i ustvrdili da je na pripremama za domaćinstvo Svetskog prvenstva 2022. umrlo bar 6.500 radnika-migranta.

Hrvatski autor članka koji sebe ne identifikuje, navodi da nije našao nijedan izvor ili istraživanje koje bi potvrdilo „Gardijanovu“ procenu, ali je bilo članaka koji je kritikuju, među kojima čak i Međunarodne organizacija UN za rad (ILO).

U medijima međutim nije bilo navedeno da je 6.500 slučajeva samo zbir broja svih umrlih u Kataru koji su bili državljani Indije, Pakistana, Nepala, Bangladeša i Šri Lanke, a ne broj svih stranaca umrlih u toj zemlji.

„Gardijan“ nije objasnio zašto je objavio samo podatke o umrlima iz tih pet zemalja, dok su, po službenim podacima samog Katara, od kada je dobio domaćinstvo SP, pa do kraja 2020. tamo umrla ukupno 15.804 stranca što je znatno veći broj od „Gardijanovog“.

Godine 2020. u Kataru je po zvaničnoj statistici bilo 2.274.745 stranaca starijih od 14 godina, a te godine je umrlo 2.080 stranaca, što je nešto manje od jedne smrti na hiljadu. Taj broj je potom bio u padu. Te i u nardnih deset godina proizlazi da je Katar, sa po 1,42 smrti na hiljadu stanovnika, bio zemlja s najmanjom stopom smrtnosti u celom svetu.

Pošto ređa zvanične podatke o uzrastu, polu stranaca u Kataru i zdravstvenoj zaštiti, autor, takođe uz statističke podatke, osporava tvrdnju pirpisanu „Gardijanu“ da su svi umrli ljudi bili „radnici“ jer opšti izveštaji o smrti na koje se 2021. pozvao taj list, to uopšte ne pominju, već su to samo podaci o broju umrlih stranaca uopšte.

Iako nema podataka samo o „radnicima“ umrlim u Kataru, mediji su otišli i korak dalje, i sve umrle su proglasili „građevinskim radnicima“. Međutim, tek 34 odsto radnika-migranata u Kataru radi u građevinskoj industriji uopšte, a samih građevinskih radnika je manje od polovine, dok većina u toj delatnosti radi na lakšim poslovima u građevinarstvu.

Umesto da koriste izvornu reč iz „Gardijana“: „umrli“, novine pišu da je svih 6.500 ljudi „poginulo“, „stradalo“, „izgubilo život“ čime se implicira da je njihova smrt bila nasilna, prouzrokovana lošim uslovima rada ili života u Kataru. S druge strane, „Gardijanovi“ podaci ne govore apsolutno ništa o tome kako su ljudi pomenuti u njegovom izveštaju umrli – ukazuje hrvatski autor analize.

Po podacima međunarodnih organizacija, piše dalje, po stopi smrti povezanih s radom, Katar ima visoke ocene: ljudi tamo najmanje umiru od rada, a slično je i u drugim zemljama na Arapskom poluostrvu.

U člancima o umiranju radnika u Kataru navodi se i tamošnja vrućina, međutim poređenje meteoroloških podataka pokazuje da je vreme slično na celom Arapskom poluostrvu, ali i u pet zemalja Južne Azije, odakle su bili umrli radnici koje je pomenuo „Gardijan“, te proizlazi da su bili naviknuti na takvu klimu.

Zbog klime još od 2007. u Kataru je na snazi zabrana rada napolju leti, i to dvostruka: po datumu (od 1. juna do 15. septembra) i po dobu dana (od 10:00 do 15:30 sati), a postoje i dodatne zabrane bazirane na trenutnoj temperaturi i vlažnosti vazduha na nekom mestu, bez obzira koji je datum i doba dana.

Naredna tipična pretpostavka medija je bila da su svi nesrećni radnici bili angažovani na pripremama za Svetsko prvenstvo, a neki su pisali čak da ih „6.500 doslovno ostavilo kosti gradeći stadione“.

Međutim, stadioni čine tek 3-5 odsto troška pripreme za SP, dok je dobar deo opštih investicija koje se računaju pod trošak SP, poput metroa, bio dogovoren pre, nevezano s tim takmičenjem.

Kao i u Kataru, na čitavom Arapskom poluostrvu ne nedostaje gradilišta, te čak da SP nije bilo dodeljeno Kataru, bilo bi drugog posla i siromašni Nepalci, Pakistanci, Kenijci bi i dalje migrirali, radili, ponekad i umirali, piše autor.

Ni svom svojom detaljnom analizom, autor piše da nije uspeo da utvrdi koliko je stvarno radnika poginulo zbog SP jer nedostaju najvažnije – konkretne informacije, a čak i kada bi bili dostupni potpuni medicinski izveštaji o svakom smrtnom slučaju, tačan broj bi zavisio od toga šta će se smatrati posledicom obavljanja nekog posla.

Hrvatski autor zaključuje da je ipak njegova „amaterska analiza otkrila puno detalja, od kojih nijedan ne podržava tezu da se u Kataru događa nešto izuzetno sa stranim radnicima“.

„Cilj mi je bio“ – nastavlja on, „samo da ispitam koliko brojevi u našim (a i nekim uglednim svetskim) novinama ‘drže vodu’. A ne drže“.

Jer „argumentacija im je šuplja i sav kredibilitet je davno iscureo. Najosnovnije stvari su radili pogrešno: uopštavali su tamo gde nije trebalo, neispravno su pretpostavljali, oslanjali su se na neadekvatne heuristike (metode), plasirali zavaravajuće podatke, a ni logika im nije uvek štimala… i zato tim brojevima ne treba verovati“.

Ipak, „te klimave tvrdnje medija o žrtvama potpuno nekritički su se raširile po celom Zapadu“, iako im je namera, verovatno, bila dobra: da skrenu pažnju na problem, utiču da se loše stvari poprave i da se nepravde isprave.

Na kraju članka autor podvlači: „Ne želim da ispadne da branim Katar i organizaciju SP, jer je istina upravo suprotna. Pišem ovo baš zato što ne volim autoritarne režime i korumpirane organizacije. Tačne činjenice, transparentnost, jasna argumentacija: to su najbolja oružja koje imamo protiv njih. Dobre namere nisu dovoljne ako… nemamo realnu sliku šta se u Kataru događa“, a „zabrinjava što oni od kojih zavisimo da nam prezentuju realnu sliku (mediji), barem u ovom slučaju, ne mare za to previše“.