Hteo sam da budem Đorđević

Nedostaje nam razumevanja, tražimo krivca i upiremo prstom a zaboravljamo da su nam sportisti donosili radost kada niko nije i da bi bar zbog toga morali imati malo više kredita kod nas.

Kao i cela nacija ne zaboravljam 1995. godinu i finale sa Litvanijom, Danilovićevo zakucavanje, Sabonisove suze…. Dok sam odrastao nije bilo igrica i igraonica, umesto toga uzimali bismo loptu i bežali napolje. Uvek je bilo najlakše skupiti društvo za basket. Sećam se da smo imali koš koji je bio postavljen nasred ulice tako da smo svako malo morali da se sklanjamo zbog kola, a ja sam tada hteo da budem Đorđević. U tim mračnim vremenima, osim sportista malo šta i malo ko nam je donosio radost. Ipak, kult košarke nije tada stvoren, on je postojao mnogo duže još od 40-ih godina i prvog velikog takmičenja na kome smo se pojavili. Već tada smo znali da smo talentovan narod i da je naša škola prepoznata u celom svetu. Divljenje koje se u tom posleratnom periodu rodilo traje i danas i neće nestati – jednog dana pričaće se o Teodosiću i ovoj ekipi kao što mi pričamo o Saletu i Daniloviću.

Od 2000-ih društveno-političke okolnosti menjale su se u nekoliko navrata ali veza između nacije i reprezentacije nije. Kada smo pobedili Amerikance 2002. u Indijanapolisu, toliko sam skočio da sam udario prst na nozi pa sam narednih deset minuta vikao zbog bola i usput se radovao. To su ti momenti koji se pamte i koji nas i dan-danas sve povezuju. Iako mi se sada kada sam stariji dešava da poneku važnu utakmicu propustim zbog obaveza, reprezentacija ume da me vrati u detinjstvo. Za razliku od tog vremena kada sam sedeo ispred televizora sa tatom, sada volim da pogledam utakmice sam. Koncentrišem se kao da sam ja na terenu, kao da od mene zavisi rezultat, pa na kraju i njihove pobede i poraze doživljavam kao svoje, što je jedan poseban osećaj.

Jedino što očekujem od reprezentacije na ovom Evropskom prvenstvu jeste da ko god na kraju izađe na teren da sve od sebe. Sticajem okolnosti znam koliko je Miloš Teodosić umoran od cele sezone, koliko mu znači nastup u reprezentaciji i koliko je jedva čekao da dođe da igra za nacionalni tim. Sada kada je morao zbog povrede da otkaže, odmah su počele spekulacije. Mi smo uvek ponosni kada neko zaigra u NBA, predstavljajući nas u najjačoj ligi na svetu, ali nemamo razumevanje ako taj neko mora da preskoči jedan reprezentativan ciklus da bi sebi obezbedio karijeru. Bez želje da ulazim u pojedinačne odluke, pomenuo sam Teodosića, koji se toliko puta odazvao pozivu selektora. A šta ćemo sa ljudima koji se još nisu dokazali u nacionalnom dresu a možda su u pravu? Oni su tek u nemilosti navijača. Svakako onog trenutka kada Teodosić bude dao neku novu trojku ili imao neku fenomenalnu asistenciju koju ćemo prepričavati godinama, sve će se ovo zaboraviti. Do tada bih voleo kada bi ljudi obratili malo pažnju na to šta govore.

Prolazeći pripreme bez poraza košarkaši su pokazali da treba imati poverenja u njih i da ne treba dovoditi u pitanje njihovu želju i sposobnost na čelu sa Saletom Đorđevićem. Čak i da ne budu među prva tri tima, zaslužili su podršku i strpljenje jer pogotovu od sledeće godine, kada budemo imali pet NBA igrača, bićemo još jači a Amerika će opet pasti jednog dana.