I domaći teren postaje iskušenje

Košarkaši Partizana ove sezone ruše granice u kategoriji koja se nekada previše lagodno nazivala sportskom srećom, a mnogo je bliže istini upotrebiti pravo ime- zona timskog karaktera.

Ne treba podsećati na brojne utakmice gde je sve zasluženo i teško stečeno prosuto u samoj završnici, neki od tih mečeva onemogućili su crno-bele da oba takmičenja završe na samom vrhu, jedan (sa Bursom) donreo je pomračenje ambicija na jednom frontu, a ovaj protiv Budućnosti preksinoć vraća veliki pritisak na ekipu pred majstoricu u Beogradu, a baš pritisak je, jasno se pokazalo, najveći problem ovog tima.

Izgubiti utakmicu koja nema ultimatum pobede, bez obzira što je u pitanju plej-of kao kruna sezone, nije nikakva ni takmičarska, ni metaforična „tragedija“. Budućnost ima „vruć“ domaći teren, sasvim dobru ekipu, i motiv do neba na svom parketu. Pojedinačno i ekipno, svaki tim može imati loš dan, „jednostavno neće“, tako se uobičajeno opisuje situacija kad zakazuje i obična rutina.

Ali kad nije u pitanju samo to, kad takvih razloga i ima i nema, onda su posledice takvih poraza mnogo dalekosežnije, a uzroci teže ispravljivi. Budućnost je odigrala solidnu utakmicu, ni mrvicu više od toga, mnogo solidniju defanzivno i u pristupu, nego u statističkim parametrima.

Sve vreme je bila u vođstvu, u nekim trenucima izgledalo je da je meč i prelomljen, ali se nekako videlo da nisu to bili u stanju. Partizan se sve vreme „nudio“, od katastrofalnog izvođenja slobodnih bacanja koje je uvek i baš uvek na utakmicama završnica takmičenja visoko rangiran faktor, do u nekim trenucima potpune impotencije u oba pravca.

Uz to se ključni napadač za više od 22 minuta na parketu ne upiše u listu strelaca uz šut 0-7, ekipa koja za to nema potencijal ih nadskoči, daju samo dva poena iz kontranapada (protivnik 10), i sve u svemu, manje od 20 sekundi pre kraja dođu u vođstvo 71:69, prvo od početka utakmice.

Svi momentumi su tada na njihovoj strani, protivnik porazom završava takmičenje, već viđena pobeda se izmakla iz ruku, publika je primirena. I onda se ponavlja „Bursa“, jasno k’o dan da se ne smeju primiti tri poena, faul je dobra opcija jer protivnik najpre treba da da obe penala, a onda je poslednji napad u tvojim rukama. I opet- ništa.

Primljena je otvorena trojka, a napad za pobedu posle tajm-auta za koji su imali skoro četiri sekunde opet ni na šta nije ličio. I utakmica koja je bila izgubljena, pa dobijena, skliznula je kroz prste.

Za nesanicu navijača crno-belih, naravno pre svega za trenera Željka Obradovića koji je posle meča izgledao mnogo više ljut nego tužan, u odnosu na istu situaciju posle Burse. Profi je ali šturo odgovorio na par pitanja, ali je suština svakako ostala njemu na brigu i odgovornost.

Uz neke stvari koje zvuće „propratno“ ali nisu nevažne, kao što su pitanja otkud Glas posle velikih pauza u igri kad je vruće, ali i šta je sa Trifunovićem, Koprivicom, Murom, pa i Smailagićem. Igračima koji su delovali i previše pogubljeno čak i za „loš dan“.

Lopta je opet u Partizanovom dvorištu, prednost domaćeg terena je takođe tu, ali možda nikad pre taj krunski adut crno-belih već decenijama nije više došao pod znak pitanja. Imaće crno-beli pred svojim navijačima i punim „Pionirom“ priliku da se posle devet godina plasiraju u finale ABA lige, ali će pre rivala, očigledno, morati da pobede sebe.