Igor Kolaković: Ljudski sam povređen, vraćam se u Evropu

– Formalno sam i dalje selektor, jer još nije došlo do zvaničnog raskida saradnje sa Odbojkaškim savezom Irana, a važeći ugovor mi ističe tek u septembru. Međutim, u praksi stvari stoje drugačije. Percipirajući okolnosti pre i, naročito, posle odluke o odlaganju Olimpijskih igara, pre 20-ak dana sam kontaktirao OSI, ne bih li čuo njihova razmišljanja o novonastaloj situaciji, kada mi je vrlo jasno rečeno da zbog ekonomske situacije i pomeranja Igara predsednik nije za to da nastavim da vodim reprezentaciju. Iako sam ja selektirao ekipu i stručni štab i sa tim sjajnim ljudima ispunio glavni cilj mog angažovanja, a to je plasman na takmičenje u Tokiju, uz još nekoliko vrlo zapaženih uspeha u četiri godine pre toga.

Gde je tu zdrava logika?

– Zamoljen sam da se ne oglašavam u iranskim medijima, nije to istina uradio niko ni iz Saveza, ali je zato u javnost puštena vest o mom sigurnom odlasku, sa sve spekulacijama o mogućem nasledniku, što mi je napravilo problematiku. Ljudi iz odbojkaškog sveta se pitaju da li sam možda napravio neki prekršaj, jer im nije logično da bude otpušten neko ko je uradio sve što mu je traženo. Nije ni meni, mada je jasno da svaki poslodavac ima pravo da se predomisli i otpusti zaposlenog pre dogovorenog vremena. Najviše sam ljudski povređen. Ne samo zbog toga što će neko doći i pokupiti „kajmak“, a ja ostati bez svojih četvrtih Igara u karijeri, već zato što je to urađeno bez imalo stila. Imao sam iskreno razumevanje za teške okolnosti, pandemija korona virusa nam je svima nanela zlo, a koliko mi novac nije bio ideja vodilja govori moja spremnost da pristanem na konzerviranje ili revidiranje ugovora. Čak i na rad bez finansijske nadoknade, jer sam stvarno hteo da zaokružim lepu olimpijsku priču sa Iranom. Sada samo čekam da vidim kako misle da izvedu prevremeni raskid ugovora. Ja želim miran i fer razlaz.

Šta dalje, kuda bi mogli da vas odvedu sledeći profesionalni putevi?

– Sigurno ću se vratiti u Evropu i svoj posao nastaviti u nekom od klubova. Ne znam gde, jer već pokazano interesovanje iz pojedinih sredina može da preraste u prave pregovore tak pošto raščistim stvari sa Irancima. Ne znam ni kada, jer je još nepredvidiva situacija u vezi sa ovim virusom. Kao svi drugi ljudi, ni ja ne spavam mirno, nego razmišljam šta nas sve čeka posle ove kataklizme. U svim sferama.

Vratimo se još malo Iranu… Kako je bilo raditi u tako izolovanoj i zatvorenoj zemlji, oštrom režimu i specifičnoj kulturi?

– Otišao sam u Iran sa strašnim predrasudama vezanim za njihov način života i kulturu, a doživeo sam sve suprotno. To vam je jedna stvarno predivna zemlja, sa predivnim ljudima. Sećaću je se i po sjajnim odnosima sa igračima, pomoćnicima i menadžerom reprezentacije. Svlačionica je besprekorno funkcionisala, što se ne može reći i federaciju. Imao sam odlične uslove za rad, ali su zato moj selektorski angažman pratili veliki organizacioni problemi. Izređala su se čak četiri čoveka na mestu predsednika za to vreme, jedan period je čak Savez bio bez predsednika. Uz to sam, kao i svi stranci pre mene, bio izložen opstrukciji domaćih trenera, uz svu logističku podršku njihovih ljudi iz medija. Navikao sam da radim pod pritiskom, šta više mislim da se dobro snalazim u stresnim situacijama, ali nikada više ne bih poželeo sebi teret prevelikih očekivanja, nametnut mi pred kraj saradnje. Znate, oni sebe još doživljavaju kao moćnu državu i civilizaciju, iz vremena Persije… na svim poljima, pa i na odbojkaškom. Iran ima vrhunski nacionalni tim, osvaja Azijske igre, ima dobre rezultate u Svetskoj ligi, na Svetskoj rang listi je bolje plasiran od evropskog šampiona Srbije, kvalifikovao se za Igre u Tokiju… ali, nije velesila. Osim u njihovim glavama, pa se oko svega pravi drama. Nikada nisu zadovoljni, pa tako poraz od Brazila od 2:3 bude dočekan kao smak sveta. I pored toga smo obezbedili vizu za Tokio. Iako u kvalifikacijama nismo mogli da računamo na ključnog igrača Gafura, a još nekoliko igrača nam se razbolelo ili se povredilo pre i tokom turnira u Kini.

Otkuda da tamo toliko vole stručnjake sa ovih prostora?

– Put nam je prokrčio Jovica Cvetković, svojevremeno svetski prvak sa kadetskom selekcijom Irana. Traga su ostavili i Zoran Gajić, Slobodan Kovač, sada ja… Tako da ima tu neka „tajna veza“. Ja bih je objasnio sličnim mentalitetom. Zapadnjaci teško razumeju njihove amplitude u radovanju i tugovanju, još manje tradiciju ili običaje, nalik onima na napim prostorima od pre 40, 50 godina kada je porodica bila svetinja a hijerarhija se bespogovorno poštovala. Tamo ne može da se desi da mlađi igrač uđe u lift ili autobus pre starijeg kolege. Takođe, poput nas, umeju puno da pričaju, a malo ili ništa urade. Kao mi, ni oni nisu oličenje pouzdanosti. I kod njih je najteže saznati istinu, o bilo čemu. To poređenje sam prvi put čuo od jednog od svojih igrača, još na početku mog boravka tamo.

Kako se ta zemlja bori sa korona virusom? Brojke o obolelima i umrlima koje „pređu“ granicu zvuče zastrašujuće.

– U Crnoj Gori sam od 15. marta, pa ne baratam više informacijama sa lica mesta, osim što znam da je situacija ozbiljna. A, gde nije?! Iranci su vrlo ponosan narod i ratnička nacija, navikla na svakakve borbe. U ovoj im dobro dođe njihova ozbiljno razvijena medicina. Znam da zvuči čudno i da mnogi neće poverovati u ove moje reči, ali i to je jedna od razbijenih predrasuda. S druge strane, ogromna je to država a 85 miliona stanovnika baš veliki zdravstveni izazov u ovoj situaciji. Od srca im želim da ga savladaju uz što manje žrtvi.

Idu teška vremena za odbojku

Naš sagovornik se slaže da bi nastupajuća ekonomska kriza mogla da ima razorne posledice po sport u celini.

– U Nemačkoj se već tri ekipe nisu prijavile za takmičenja… Ako se to desi u jednoj tako ekonomski moćnoj zemlji čemu onda da se nadaju timovi širom Evrope. Do kraja ove sezone ugovori će svuda biti smanjivani za 15-20 odsto i to će biti OK, više se plašim sledeće sezone. Odbojka vam je svuda više na državnim jaslama nego na plećima sponzora, a kako neće biti države bez rebalansiranog budžeta bojim se da će moj sport ostati bez znatnog dela tog kolača. Dvoranski sportovi, generalno. Za fudbal ne brinem, tu će se prenaduvane cifre samo spustiti na razumnu meru.

Nema zime za srpske reprezentacije

Titule seniorskih odbojkaških reprezentacija Srbije su istinski fenomen, jer su svi ti osvajači zlatnih i drugih medalja potekli iz uboge i slabe lige i premladih timova.

– To je pravi fenomen, a njih je najteže objasniti. Sreća je da postoje okosnice ekipa i u muškoj i u ženskoj konkurencija, na koje se samo kaleme novi mladi igrači(ce) ponikli u srpskim ligama, a odškolovani u bogatijim odbojkaškim sredinama. Jeste da nema rezultata u mlađim kategorijama, ali ni Grbići, Vujović, Miljković… nisu osvajali juniorske evropske i svetske titule. Verujem da će sportska i naročito loptaška nacija kao što je srpska nastaviti da daje odbojkaške šampionke i prvake.

Građani Crne Gore – prijatno iznenađenje

Kolaković svoja pandemijska ograničenja živi u njegovoj Podgorici.

– Prijatno sam iznenađen ponašanjem građana Crne Gore u ovoj situaciji, obzirom da nismo oličenje poslušnosti i uvek nekako naginjemo improvizacijama u životu. Vidim da su ljudi shvatili apele zvaničnika vezane za socijalnu distancu, a policija je tu da prepozna i sankcioniše štetno ponašanje pojedinaca. I država se dobro organizovala.