Ilija Petković – junak i u pobedi i u porazu

Otišao je iznenada i brzo u 75. godini, pobedivši mnoge rivale na terenu, ali ne i onog opakog van terena. Poslednjih dana je imao problem zbog pucanja čira, a potom je prinudno ušao i u neravnopravnu borbu sa korona virusom.

Gubio je Petko i od najzvučnijih fudbalskih imena, ali i pobeđivao najveće, što kao trener, što kao igrač.

Karijeru je započeo u Dinari iz Knina, gde je rođen, a najveći igrački pečat ostavio je u OFK Beogradu, za koji je igrao 16 sezona, najpre od 1964. do 1973, a potom i od 1976. do 1983. godine.

Na 417 utakmica za „romantičare“ postigao je 68 golova i ušao u anale kao jedan od najboljih desnih krila svih vremena čuvenog jugoslovenskog kluba.

Nadimak Tajfun stekao je 1966. kada je „plavo-bele“ doveo do pehara Kupa maršala Tita, odnosno tadašnjeg Kupa Jugoslavije.

Lako je mogao i da ne pođe fudbalskim putem kojim ga je, kako je pričao, sama sudbina navela. Kada je sa 19 godina došao u Beograd da studira Pravni fakultet, suočio se sa dilemom da li da se posveti karijeri pravnika ili da ostane u fudbalu. Prevagnula je ljubav prema lopti, a obrazovanje je nadomestio time što je završio Višu ekonomsku školu u Beogradu.

Dres reprezentacije Jugoslavije oblačio je 43 puta u periodu od 1968. do 1974, a za „plave“ je postigao šest golova. Debi u nacionalnoj selekciji imao je 24. aprila 1968, kada mu je trebalo samo tri minuta da postigne gol protiv favorizovane Francuske i Jugoslaviju odvede na završni turnir Kupa nacija.

Igrao je i na Svetskom prvenstvu 1974. u Zapadnoj Nemačkoj i bio strelac jednog od golova protiv Zaira (9:0) u najvećoj pobedi naše selekcije na nekom od Mundijala.

Trenersku karijeru gradio je u OFK Beogradu početkom devedesetih i švajcarskom Servetu, sa kojim je osvojio titulu 1994. godine.

Bio je u stručnom štabu reprezentacije u vreme selektora Slobodana Santrača i dao značajan doprinos plasmanu „plavih“ na Mundijal 1998. godine. Sa „plavima“ nije bio i na Svetskom prvenstvu u Francuskoj jer je prihvatio poziv japanskog prvoligaša Avispe iz Fukokve.

Samostalno je selektorsku klupu osetio kratko u periodu od 2000. do 2001. godine, ali je usled rasula koje je tada vladalo u vrhu Fudbalskog saveza Jugoslavije odlučio da prihvati ponudu kineskog Šangaja.

Na mesto selektora Srbije i Crne Gore vratio se 2003. i kvalifikacije za Mundijal u Nemačkoj 2006. mogu se smatrati njegovom trenerskom disertacijom. Petko je u grupi sa Španijom i Belgijom izašao kao prvoplasirani ne samo bez poraza, već i sa samo jednim primljenim golom, što je SCG tada po svim parametrima činilo najboljom evropskom selekcijom u kvalifikacijama.

Lansirao je tada Petko već zaboravljenog Predraga Đorđevića, dao šansu Ivanu Ergiću, stvorio od Gorana Gavrančića defanzivca koga su se plašili i najbolji svetski centarfori, ukazao šansu i Nenadu Jestroviću i Danijelu Ljuboji, uspevao da objasni i gromadama poput Save Miloševića zašto moraju da ponekad sede na klupi…

Javnosti je tih dana naročito bio poznat po govorima na konferencijama za medije u kojima je fudbalere poredio sa hajducima, sa junacima iz epskih pesama, a fudbalske bitke sa najvećim ratničkim uspesima Srbije kroz istoriju.

Kasnije se saznalo da mu je u pisanju govora pomagao dugogodišnji prijatelj Slaviša Aleksić, koji je inače bivši šef kabineta Ivana Stambolića.

Izgradio je tada svojom harizmom Petko oreol pobednika koji nije gubio ni u najvećim porazima, ne zato što su ga javnost i novinari voleli, već zato što nikada nije sumnjao u njegove iskrene namere, u to da je u rezultat uložio celog sebe, da je svakog sekunda iskreno radio samo na jednom cilju, ne razmišljajući ni o posledicama, niti ikada tražeći alibi za eventualni neuspeh, spreman da junački podjednako iznese i trijumf i poraz.

Surovi žreb za Mundijal doneo mu je najtežu moguću grupu sa Holandijom (0:1), Argentinom (0:6) i Obalom Slonovače (2:3).

Mnogi smatraju da je atmosferu u nacionalnom timu pokvario uoči Svetskog prvenstva pozivom svog sina Dušana Petkovića, koji je zamenio povređenog Mirka Vučinića. Međutim, problemi u nacionalnoj selekciji bili su mnogo dublji od toga, a Petko je javnosti savršeno poslužio kao žrtveno jagnje.

Podsetimo, u maju te godine raspala se državna zajednica Srbije i Crne Gore, pa je na Mundijal otišla praktično nepostojeća zemlja. Fudbalski savez SCG takođe je prestao da postoji, a u fudbalskom vrhu vladalo je rasulo ko će i na koji način preuzeti vrh Saveza.

Na pripremama na Paliću posvađali su se Mateja Kežman i Nemanja Vidić, zbog čega je drugi odbio da igra u Nemačkoj pod velom lažne povrede. Sve one zavade među igračima, koje je Petko čvrsto držao pod kontrolom tokom kvalifikacija, izbile su na videlo.

Bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore Tomislav Karadžić podseća za Danas da će teško neko ponoviti Petkovićeve impresivne rezultate iz kvalifikacija za Mundijal 2006.

– Vest o smrti Ilije Petkovića me je duboko potresla. Iliju sam dugo poznavao, sarađivali smo u periodu kada je bio selektor reprezentacije Srbije i Crne Gore. Na to Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj plasirali smo se na najlepši mogući način, bili najbolja evropska selekcija u kvalifikacijama. Bio je to zahvaljujući i njemu jedan sjajan period srpskog fudbala. Na tom Mundijalu su se nažalost desile mnoge nepredviđene okolnosti koje su sprečile bolji rezultat jer je na pragu bio razlaz Srbije i Crne Gore. To je svakog dana uticalo ne samo na igrače nego na sve nas, što je svakako jedan od ključnih razloga zašto se nije više uradilo na tom Svetskom prvenstvu – priča Karadžić.

On napominje i da sa Petkovićem nikada nije bilo reči o novcu, već samo o rezultatu, odnosno da mu je patriotizam uvek bio na prvom mestu.

– On je ostavio dubok trag u našem fudbalu i kao igrač i kao trener. Ilija je bio sjajan čovek za saradnju, sa njim nikada nikakvih problema nije bilo. Njemu nikada nije bio bitan ni taj materijalni momenat jer je voleo fudbal i bio veliki patriota. Uvek je stavljao ispred zajednički cilj, a verujte mi kad vam kažem da je takvih selektora malo. Bio je i posle trenerske karijere u stalnom angažmanu sa Fudbalskim savezom Srbije i nikada nije napuštao fudbal kome je posvetio život – dodaje Karadžić.

Petkovićev najbliži saradnik iz tih dana Goran Stevanović smatra da fudbalska Srbija verovatno još uvek nije svesna kakvu je sportsku gromadu izgubila ovih dana.

– Te tri godine koje smo sarađivali u reprezentaciji bile su najlepše za mene koje sam proveo u karijeri i kao igrač i kao trener. Preuzeo je reprezentaciju u vreme totalnog raspada sistema, posle onog istorijskog poraza od Azerbejdžana, kada niko nije verovao da ćemo išta uraditi u tim kvalifikacijama za Nemačku, a kamoli biti prvi u grupi i tako otići na Svetsko prvenstvo. Međutim, on je bio ne samo sjajan čovek već i autoritet i nama kao saradnicima i igračima i uspeh je kada se tako radi bio logičan – objašnjava Stevanović.

Fudbalsko znanje Ilije Petkovića je prema njegovim rečima praktično ostalo neiskorišćeno.

– Kad smo se prvi put sreli i trebali da počnemo saradnju u stručno štabu reprezentacije uzeo je da me pita: „Je li, jesi ti beše igrao onu utakmicu kada ste nas, misleći na OFK Beograd, izbacili iz lige? Ako jesi, onda ništa od saradnje.“ Eto, to je bio Pele. Kroz harizmu i šalu je rešavao sve probleme. Svi su me zvali Plavi, a on me je u šali nazivao Plavetnilo. Kada smo se kvalifikovali na Mundijal, našli smo se usred te cele euforije euforije u četiri oka u kafiću gde smo uvek pravili taktiku i on mi kaže: „Bežmo odavde dok još možemo. Do sada smo imali 100 neprijatelja, a od sad ih imamo milion.“ Moram priznati da nisam tada najbolje razumeo njegove reči jer sam kao mlad trener imao san da odem na Mundijal. Međutim, kada su nas pomeli posle Nemačke, postalo mi je jasno na šta je mislio. Uspeh se ovde ne i prašta, pa ni Pele nije bio izuzetak. Ostaće iza njega jedna ogromna i neponovljiva praznina, a on je ostao nedovoljno iskorišćen u srpskom fudbalu – zaključuje Stevanović.

Rekli su o Petku…

Savo Milošević

Jedan od najvećih centarforova koje je imala naša država. I još veća ljudska gromada! Čovek neverovatnog duha i vedrine i uvek pozitivnog stava, što je prava retkost na ovim prostorima. Bio je trener i učitelj, i u jednom i u drugom sam puno naučio.

Dejan Stanković

Petko, tvoja dela će pamtiti fudbalski svet a ja između ostalog i rečenicu: „Mali, opusti se, debitanti uvek igraju najbolje.“ Hvala ti za svaku lekciju i svaki osmeh, počivaj u miru.

Mladen Krstajić

Uvek mi je prilazio, davao savete, ne mogu da ih nabrojim koliko. Govorio mi je da moram da budem stabilan i da ne pridajem toliki značaj nerealnim kritikama posle Rusije. Uvek je znao da podeli pravi savet.

Milan Živadinović

Žao mi je što gubimo najbolje sportske radnike, a ostaju ovi loši. Igrao je za OFK-u, a voleo je Zvezdu i poštovao Partizan. Radili smo zajedno. Bio je veliki fudbaler i veliki fudbalski radnik, entuzijasta. Znam ga još iz perioda kada smo radili za 100 maraka.

Zvezdan Terzić

Pele je bio moj fudbalski otac, on me doveo u OFK Beograd, dao mi kapitensku traku i uvek stajao iza mene. Imao je onu prirodnu dinarsku mudrost, bio duhovit, pun narodnih doskočica. Voleo je OFK Beograd iznad svega, stadion je bio njegova druga kuća.

Mitar Mrkela

Kada sam debitovao za OFK Beograd na „Maksimiru“, ušao sam u igru umesto Petka. On je imao 36 godina, a ja 16. Bio je sjajan fudbaler i kapiten. Naše prijateljstvo je nastavljeno i posle okončanja fudbalske karijere, a odlično smo sarađivali i u Fudbalskom savezu Srbije. Mnogo je dao našem fudbalu i mi to nećemo zaboraviti.

Igor Duljaj

Bio mi je kao drugi otac, neko sa kim sam prošao prelepe trenutke u karijeri. Ako je neko bio oličenje dobrote i poštenja, to je bio Petko.

Znam da me zovete Šestko

Ilija Petković slovi za sagovornika koji nikada nije izbegao nijedan poziv novinara, čak i u najtežim trenucima karijere. Godinama posle debakla od Argentine (0:6) na Mundijalu 2006. godine odgovarao je na najteža i najnezgodnija pitanja, hrabro analizirajući svoje greške u nadi da će drugi umeti da iz njih izvuku pouku.

„Znam da vi mene od Nemačke zovete po vašim redakcijama Šestko“, umeo je da se našali sa novinarima kada ga pozovu.

Nije se premišljao i da ponekad pozove novinara da mu kaže kada mu se ne sviđa tekst, ali nikada nije dozvolio da to utiče na budući odnos, ukazujući veliko poštovanje prema javnosti i medijima koji su ga „rešetali“. Umeo je da često na poziv šaljivo odgovori: „Ma, vama ne smem da se ne javim, ipak ste vi pripadnici sedme sile.“