Ima li Crvena zvezda i plan B?

Zenit je osramotio crveno-bele (98:69) nanevši im četvrti najubedljiviji evroligaški poraz u poslednje dve decenije.

Trener Saša Obradović je odmah posle meča rekao da ga je iskreno sramota, a isto bi trebalo da se osećaju i svi članovi uprave, zaključno sa igračima.

Za klub veličine Crvene zvezde letargija bi trebalo da bude zabranjeni vid ponašanja, naročito protagonista na terenu.

Nažalost, način igre u Sankt Peterburgu najbolja je ilustracija stanja u kojem se, uglavnom nalaze Branko Lazić i saigrači, praktično od starta takmičarske godine.

Umesto da je dolazak Saše Obradovića, istinske klupske igračke veličine i trenera solidne reputacije u evropskim okvirima, pozitivno i stimulativno delovao na, pre svega, domaće igrače, viđen je kontra efekat.

Gledano sa strane, govori tela, prevashodno srpskih igrača, kao i neverbalne gestikulacije iste su ili slične tokom utakmica, bez obzira na ishod i razvoj situacije na terenu – ravna linija.

Ne tako davno, posle loših poteza, promašaja, propusta u odbrani, Lazić bi kao kapiten bio prvi koji bi saigrača zagrlio, pomogao mu da se motivaciono podigne, „uhvatio za kragnu“ ako se previše uzdigne ili pomisli da samim prisustvom „čašćava saigrače“.

Dešavale su se i žučne rasprave u svlačionici; bilo je i trenutaka kada međusobno ne bi govorili zbog nekih propusta ili neispoštovanih dogovora na terenu, sve u želji da se već na narednom meču situacija popravi, pristup bude bolji, a rezultat pozitivan.

Možda samo tako deluje, tek, utisak je i da odnos između domaćih i stranih igrača nije idealan.

Kao da u svakodnevnoj komunikaciji postoje „šumovi“ koji trenutno izgledaju visoki kao zid kroz koji, pritom, prolazi jaka struja.

Ima istine i u tome da su pojedini strani igrači nezasluženo preplaćeni: da je Kino Kolom već drugi od početka takmičarske godine koji je u klub stigao u lošem fizičkom stanju, kao i u činjenici da niko, osim možda Džordana Lojda i Korija Voldena, nije opravdao ni delić uloženih sredstava, koja pritom uopšte nisu mala.

Mogućnost i da dinamika isplate mesečnih prihoda nije istovremena za domaće i inostrane igrače (čiji su plate nemerljivo veće) u okolnostima kada ekipa gubi, igra loše i u kojoj je timska hemija gotovo nevidljiva, deluje iritantno, naročito za pojedince koji su pre samo par meseci stavili sveže potpise na nove ugovore, verujući u bolje sutra.

Nesumnjivo, trener Obradović je u delikatnoj situaciji, verovatno i najtežoj od početka trenerske karijere.

Letos je silno želeo da preuzme vođenje voljenog kluba; čak je i doprineo lakšem i elegantnijem rastanku sa Monakom, uspevši da se do tančina dogovori sa predsednikom Nebojšom Čovićem o tome kakva će biti podela poslova.

Izvesno je da nije mogao da dovede baš svako pojačanje koje je želeo, kao i da je njegova bila prva i poslednja kod formiranja ekipe.

Ni muva se na Malom Kalemegdanu nije čula kada je, kao na traci dovodio inostrane igrače, precrtavao Simanića, Radanova, umalo i Uskokovića.

Shodno tome, njegova je odgovornost i najveća.

Deluje da predsednik Čović još uvek ima strpljenja i da mu je fitilj nešto duži nego li u slučajevima Milana Tomića i Dušana Alimpijevića, ali nema sumnje da je jednom već izvrnuo pesak u peščanom satu koji odbrojava dane i učinak trenera Obradovića na klupi Zvezde.