Ima li kraja javnom trvenju Zvezde i Partizana oko suđenja u fudbalu?

Poslednji rafal optužbi i prozivki razmenjen je povodom tesne pobede Partizana nad Zlatiborom, tako što je iz Humske lansirana tvrdnja da je na nedeljnom meču u Užicu viđen „još jedan neuspeo pokušaj da se spreči pobeda“ (odnosi se pre svega na (ne)spornu ofsajd poziciju Matića u gol šansi) a Zvezda konstatovala „blamažu za blamažom“ na temu (ne) postojećeg igranja rukom Milana Đokića i penala u korist mrskoj joj takmaca u borbi za domaće trofeje, uz zahtev za „skidanjem glava“ pojedinaca iz sudijskog lanca.

Ništa novo za kontinuirane svedoke dešavanja u srpskom fudbalu, jer je opštenje putem saopštenja već neko vreme omiljeni vid komunikacije, pogotovo između dva osvajača najviše domaćih trofeja, a njihova razmena otrovnih strelica praznik za medije, naročito onih senzacionalističkih i površnih kriterijuma.

Nije vest ni da je (sada) sa „Rajka Mitića“ uperen prst u nekog konkretnog, ovog puta u prvog čoveka Sudijske komisije (Milana Karadžića) i arbitre (Zorana Širokog i Danila Grujića) koje u Ljutice Bogdana vide kao Partizanove pomagače.

I pre su krivci imali ime i prezime, bilo među ljudima sa pištaljkom bilo među čelnicima FSS ili najisturenijim klupskim kadrovima s druge strane avlije, samo se sada mnogo brže i češće preobrojavaju i raščlanjuju greške arbitara, s (večitim rivalima) zajedničkim aksiomom o „tendecioznim odlukama“ (čitaj naručenim).

Nekadašnji sudija najvišeg ranga Zoran Arsić ne misli da Zvezda i Partizan baš u svemu preteruju kada je reč o njihovim reakcijama na superligaško suđenje.

– Pratim utakmice oba kluba i mogu vam reći da njihovi zahtevi nisu neopravdani. Jesu sudijske greške sastavni deo fudbala, uvek ih je bilo i biće, ali treba ih notirati a ne gurati pod tepih, pogotovo ako su učestalije i vidljivije nego pre, a jesu. Nema koristi od nabijanja glave u pesak u situaciji kada je sve veći jaz između onoga što vide arbitri i svi ostali na stadionu ili pored televizora. Malo, malo pa svedočimo odlukama koje ostavljaju dilemu da li se nešto desilo ili ne, je li nešto bilo slučajno ili namerno. Ne može to tako. Sudije šalju na stadione da sve registruju i sude po pravilima, veoma dobro ih plaćaju za to i još ih disciplinskim pravilnikom štite od komentarisanja njihovih (ne)dela. U moje vreme, 90-ih godina, sudije su se pred svaki meč pozdravljale sa porodicama kao da ih vide poslednji put, jer nismo znali šta sve može da nam se desi u blizini ljudi zalutalih u sport. Danas su oni gospoda koja lepo žive od svog posla i kao takvi su dužni da budu na višem nivou, odnosno snose odgovornost za propuste. Niko u fudbalu ne treba da živi od starih zasluga, pa ni oni – ne brani apriori svoju bivšu profesiju naš sagovornik.

On ne vidi gde i kako to Savez forsira jedan od dva najglasnija kluba u Srbiji, ali zna gde im kako mora da interveniše, jer se kao krovna organizacija najviše pita i više nego drugih fudbalskih činilaca odgovara za stanje u tom sportu.

– Da bi suđenje bilo kvalitetnije mora biti povereno osobama koje imaju dovoljno znanja, karaktera, autoriteta i integriteta. I koje se, ovo je posebno važno, stalno drže određenog kriterijuma, reči koja više ne stanuje ovde. Ne može se jednom proceniti da je ruka udarila loptu, a u novoj takvoj situaciji izabrati da se lopta odbila o ruku. Nedopustivo je da jedna pravila važe za „velike“ a druga za „male“ klubove…  Gde je Savez u celoj toj priči? Njegovo je da preuzme kontrolu nad sudijskom organizacijom, toliko nezavisnom da deluje van sistema. Potrebno je da se FSS (za) pita kako se to dolazi na sudijske liste i po kom osnovu se ostaje na njoj i kada se zaređa sa lošim odlukama. Savez je taj koji može i mora da zaustavi hiperprodukciju mladog i nedovoljno spremnog sudijskog kadra, na uštrb iskusnog i dokazanog, jer se u Evropi takvi drže na terenu dok su sposobni da ispunjavaju potrebne uslove. Potrebno je posebno povesti računa o edukaciji arbitara – smatra Subotičanin koji je svojevremeno predvodio sudijski štrajk, organizovan s ciljem promene tretmana i statusa ljudi s pištaljkom i njihovih pomoćnika.

Predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera Srbije Mirko Poledica podseća da svako rešavanje problema kreće s vrha piramide.

– Ne krivim klubove zbog toga što rade, ja ovu situaciju vidim kao slabost Saveza. To vam je kao s kradljivcima, ljudi će da se bave lopovlukom sve dok ih ne uhvate i kazne. Drugo, u Srbiji vlada opšta sportska nekultura, a fudbal nam se pretvorio u dva kluba i (trenutno) 18 mučenika koje niko ništa ne pita, samo se ponekad malo naljute. Kako stati na put ratu saopštenjima? Prosto, tako što će FSS tako žestoko sankcionisati Crvenu zvezdu i Partizan da im mesecima neće pasti na pamet da progovore – smatra nekadašnji defanzivac, a sada „dežurni advokat“ momaka u kopačkama i jedan od najglasnijih hroničara i kritičara devijacija u našem fudbalu.

Kao neko ko je vrlo upućen i u najskrivenije fudbalske tokove na prostoru od Subotice do Surdulice, naš sagovornik je pozvan da prokomentariše i kvalitet suđenja, „koske“ oko koje se večiti rivali toliko glođu.

– Duboko verujem da veliki broj sudija znalački i čestito radi svoj posao, ali su zbog pet, šest idiota svi pod ogromnim pritiskom i stalnom lupom javnosti. Svi mi koji smo u srpskom fudbalu znamo da ima nameštenih utakmica i ko sve tačno od arbitara radi po zadatku. Međutim, Savez i država ćute i ništa ne preduzimaju, pa je običnim ljudima domaćeg fudbala više preko glave, a sponzori beže od saradnje sa FSS. Siguran sam da bi kompanije odbile čak i besplatno vezivanje svog imena i brenda uz naše lige, jer nikome ne treba da ih stavljaju u isti koš sa dogovaranjem rezultata, prevarama i nasiljem. Ogrezli smo u mulju i mržnji – zaključuje Poledica.

Bez žive reči iz Saveza

Pokušali smo da čujemo i nekoga iz Fudbalskog saveza Srbije, koji je po prirodi stvari iznad sudija i klubova i kao takav stvara klimu, uređuje odnose i stara se za primenu propisa na domaćim terenima, ali nismo uspeli da uspostavimo kontakt ni sa pozivanim članovima Izvršnog odbora (Novica Tončev, Dušan Mrakić) ni sa predsednikom Sudijske komisije Milanom Karadžićem i generalnim sekretarom FSS Jovanom Šurbatovićem. Tako smo ostali uskraćeni odgovor na ključno pitanje – kada i kako FSS misli da zatvori usta večitim rivalima i(li) ih ostavi bez povoda za međusobna trvenja. Osim ako u skorije vreme ne osvane saopštenje-replika na adresu Crvene zvezde i Partizana, uz nabrajanje učinjenih usluga istima.