Slobodan Soro: Imamo rešenja za svaku važnu funkciju

Ili, još preciznije, nad Partizanom, čija egzistencija nikada nije bila ugroženija nego poslednjih meseci, zbog čega su se on i druge igračke legende crno-belih udružili u nameri da sačuvaju „prvo veslo, pramac i kormilo“ ovog sporta.

– Pre sedam godina sam, na ličnu inicijativu, ispipavao puls ljudi za koje sam smatrao da su zainteresovani i mogu da pomognu Partizanu, jer je još tada bilo jasno da je klub u finansijskom problemu. Međutim, ta priča se poklopila s mojim odlaskom u Brazil, pa zbog fizičkog odsustva i profesionalnog angažmana nisam imao vremena da razradim svoju ideju. Sada sam posmatrač i podrška, a u prvim redovima su neke moje druge kolege, prijatelji i partizanovci. Saglasan sam sa svim napisanim u saopštenju za javnost, od prve do zadnje rečenice. Potpisao sam ga, jer kao ni ostali momci ne želim skrštenih ruku da svedočim poslednjoj fazi propadanja ne samo srpskog nego evropskog i svetskog vaterpolo giganta – kaže Soro na početku razgovora za Danas.

# Zašto je vama lično toliko stalo da se Partizan digne sa dna?

– Ja sam jedan od igrača kojima se najviše duguje, ali nisam nikada insistirao na tom novcu, iako godinama za život zarađujem daleko od Banjice. Pitate me zbog čega mi je onda tako stalo da Partizan opet bude onaj stari. Poslužiću se brojkama. Od tri decenije provedene u vaterpolu, a navršiše se ovog januara, celih 25 sam se profesionalno bavio njime, od čega devet u tom klubu. I s njim osvojio sve što se može u klupskoj karijeri: Ligu šampiona, LEN kup i Superkup, nekoliko državnih titula i nacionalnih Kup takmičenja. Ali, ne radi se ovde samo o sentimentu i zahvalnosti jednog čoveka. Razlozi za spasavanje sedmostrukog prvaka Evrope su puno opštije i dublje, čak uzvišenije prirode, a kao neko ko je igrao u mnogo država smatram se pozvanim da pričam o njima. U Italiji, Španiji, Crnoj Gori i Rusiji, a pogotovo ne u Brazilu, nisam video klub u kom se tako sistemski od talentovanih momaka prave igrači svetske klase, jednom rečju šampioni. Dugo i u kontinuitetu. E, zato, svim svojim srcem i sportskim bićem želim da se vrate deca u njegovu čuvenu školu, da se ovom divnom sportu uče u toploj vodi, opet ih treniraju vrhunski stručnjaci, da prvi tim stalno konkuriše za domaće i međunarodne trofeje, da se igra na našem bazenu a ne potuca po tuđim…. Organizaciona i finansijska kriza je dostigla svoj vrhunac, došlo se do mrtve tačke posle čega se samo može u totalnu propast ili u korenite promene na bolje. To je proces i mora da traje, ali želim da verujem da je moguć dan kada ćemo opet gledati Partizan na vrhu Evrope.

# Da li je ovo poslednji trenutak da ljudi shvate da između Partizana i reprezentacije stoji znak jednakosti i da bi se njegovom propašću trajno podrio temelj uspeha nacionalnih timova, svih uzrasnih kategorija?

– Ova priča nije klupski obojena. Nikako! Ko ne veruje neka pročešlja spisak igrača i selektora osvajača silnih medalja reprezentacije od 2006. godine i prvog samostalnog nastupa Srbije na Evropskom prvenstvu u Beogradu… da ne idemo dalje u prošlost, mada je Partizan i te kako kumovao uspesima i u vreme SFRJ, SRJ i SiCG. Dakle, velika većina se kalila i(li) afirmisala u Banjici. Voleo bih da postoje mnogi centri nalik njemu, jer što je veći kvantitet to je bolji kvalitet, ali se neke stvari ne daju prekopirati. Ili barem ne tako brzo. Ne može, ne treba i ne sme da se izbriše 50 godina vrhunske metodologije, rada i posvećenosti. Partizan mora ostati lokomotiva srpskog vaterpola, kom dolaze teški dani posle Olimpijskih igara u Tokiju – kad god da budu održane. I to će se, ne slučajno, poklopiti s onim što se dešava jednom, ali vrednom klubu. Naša akcija nije stvar izbora, nego nužde!

# Kojim redosledom treba rešavati stvari? U pomenutom obraćanju javnosti jasno su tražene ostavke nelegalno izabrane uprave i hitno sazivanje vanredne Skupštine kluba?

– Meni je sportski deo priče uvek u prvom planu, u ovom slučaju to bi bilo već pomenuto vraćanje „odbegle“ dece, trenera, prvotimaca… Pošto im se prethodno omoguće humani uslovi za rad. Ali, jasno mi je da se to ne može bez prethodnih kadrovskih promena. Vidimo da s ovom upravom ne ide. Takođe, važno je videti kako na najbezbolniji mogući način rešiti pitanje dugova i vlasništva nad bazenom.

# I nelegalno i legalno izabrani predsednik Upravnog odbora, Mirko Bradajić i Aleksandar Šoštar, ponavljaju kako bi voleli da vide neke nove ljude u klubu, spremne da zasuku rukave. Imaju libivše igračke legende konkretna kadrovska rešenja?

– Naša priča nije prazna, nismo podigli glas samo da nam neko ne bi jednog dana prebacio da smo ćutali. Postoje pravi i dobronamerni ljudi spremni da sednu u vruće stolice i urade najbolji posao. Bez lične računice i koristi, koliko god je teško poverovati da postoji tako nešto nešto u vreme kada se ceo svet vrti oko interesa pojedinaca ili manjih grupa moćnika. Koliko je meni poznato, najuže jezgro aktiviranih klupskih legendi, kako ih zovete, ima spremljeno ime i prezime za svaku važnu funkciju u klubu. Smišljena su najbolja rešenja za sve. Samo što sve mora da ide svojim tokom – kaže doskorašnji čuvar mreže Lacija, čiji dalji igrački potezi zavise od ponude rimskog i nekih drugih klubova iz Italije.

Vaterpolo je najisplativiji

Mnogi vole ili makar poštuju vaterpolo u Srbiji, ali ne malo njih izostanak jače finansijske podrške države pravda neprofitabilnošću ove vodene igre i, što je još pogubnije, ne vidi problem u usisavanju ogromnog novca u fudbal i košarku (čitaj Crvenu zvezdu i Partizan). Do te mere da se banke i poreske službe, s vrha vlasti, teraju na brisanje dugova večitih rivala, a javna preduzeća primoravaju da im daju lepe svote novca iz svojih godišnjih budžeta.

– Radi se o klasičnoj zameni teza. Ni najveći fudbalski i košarkaški klubovi u Evropi, a kamoli u Srbiji, nisu održivi sportski sistemi. Kada god čujem da su ta dva sporta profitabilnija od vaterpola ja se samo slatko nasmejem. Zato što je moj sport daleko isplativiji, iz prostog razloga što neuporedivo manje košta. Tako je lako održavati ga u „životu“ – objašnjava Soro.