Instant državljanstva štete srpskoj košarci

Poslednji u nizu primera je košarkaš Crvene zvezde Kevin Panter koji je postao rekorder pošto je za samo 40 dana provedenih u Srbiji dobio državljanstvo.

Panter je državljanstvo Republike Srbije dobio samo dva dana pre početka finalnog turnira Kupa Radivoja Koraća, a razlog ne leži u nacionalnom već isključivo u klupskom interesu.

Amerikanac za mesec dana u Srbiji nije izrazio želju da igra za „orlove“, niti je iko u Košarkaškom savezu Srbije do sada razmišljao o tome, mada to nije sprečilo državne organe da mu bez posebnog obrazloženja daju pasoš.

Pravi razlog leži u činjenici da Zvezda u timu ima više od četiri stranca, koliko sme da ih igra u nacionalnom kupu, pa je dobijanjem instant državljanstva izigrano pravilo koje ima za cilj da štiti i promoviše domaće košarkaše.

Dok su ranije političari osećali potrebu da lično uruče pasoše sportistima i izraze barem formalno želju da bi srećne dobitnike voleli da vide dresu Srbije (setimo se Ivice Dačića kada je srpskim državljanima proglašavao fudbalere Partizana i Crvene zvezde – Klea i Evandra), danas ni ministarstvo policije ni ministarstvo spoljnih poslova više ne osećaju ni potrebu da javnost makar formalno obaveste o razlozima zbog kojih je neko dobio instant državljanstvo.

A dok se na društvenim mrežama navijači Crvene zvezde i Partizana prepucavaju ko je prvi počeo da naturalizuje strance i kroz čiji ih je tabor više prošlo, od Čarlsa DŽenkinsa i Dilana Enisa u crveno-belom do Markusa Pejdža i potencijalnog „Srbina“ Vilijama Mozlija u crno-belom, bivši košarkaš Milan Dozet upozorava da kolateralnu štetu trpi samo domaća košarka.

– U čemu je poenta pravila o broju stranaca ako im se daje naše državljanstvo, Ili ne valja pravilo ili ne valja država. Poenta nije u tome ni ko je prvi počeo, Zvezda ili Partizan, već je suština da to pravilo s razlogom postoji i da isto tako s razlogom treba da se poštuje. Poenta je da se zaštite domaći igrači i da se razvijaju kako bi sutra igrali za reprezentaciju, a ne da sede na klupi . Ja uopšte neću da ulazim u polemiku ko i zašto daje srpske pasoše, već samo želim da kao bivši košarkaš, koji je zaljubljenik u sport koji mi je dao sve, upozorim na problem – priča Dozet za Danas.

Košarkaš koji je 2004. godine sa Crvenom zvezdom osvojio Kup Koraća dodaje i to da će zbog ovakvog ponašanja klubova domaća reprezentacija u budućnosti imati problem.

– Želja klubova je da imaju instant rezultat, a ne postoji strpljenje za razvoj svog igrača. Treneri na svim nivoima uveliko kukaju da nema kvalitetnih domaćih igrača ni za prvu srpsku ligu, a ovakve stvari samo dodatno odmažu. Znam kakav je sistem bio ranije i mislim da treba da mu se vratimo, a to je da se okrenemo treniranju i radu mlađih kategorija, ali da se posle tim igračima da šansa i u prvom timu. Stalno tražimo argumente zašto u klupskoj košarci nismo kompetentni sa domaćim igračima u evropskim kupovima, a uskoro ćemo isto pitanje postaviti i na reprezentativnom nivou. Doći ćemo do toga da nećemo imati kvalitetne igrače za nacionalni tim, a onda može biti kasno za popravni – ističe Dozet.

Za bivšeg igrača Partizana Ratka Vardu, koji je prošle godine upozoravao i da je Markusu Pejdžu olako dat srpski pasoš, instant državljanstva služe samo interesu uskog kruga ljudi koji ne misle o interesu srpske košarke

– Pogrešno je ovako raditi, ovako „ubijate“ našu decu. Ako je kvalitet lige loš, naravno da trebaju stranci, ali maksimalno dva ili tri, a ne osam, devet… Oni treba da vam poboljšaju ligu i poprave kvalitet domaćeg igrača. Ako je davanje pasoša državni interes onda ih delite kome stignete. Ali, koliko se razumem u košarku, za reprezentaciju može da igra samo jedan naturalizovani igrač. Trenutno ih ima mnogo više od jednog, a ni tog jednog nije tražila reprezentacija ili selektor, nego su ovo interesi nekih ljudi koje ne zanima ni domaća košarka ni domaća liga. Ne zanima ih da li će dati priliku nekom našem igraču da dobije šansu i potpiše ugovor, nego se ta privilegija daje strancu koji poseduje naš pasoš – naglašava Varda koji je sa Partizanom osvojio dva Kupa Jugoslavije.

Druga strana medalje leži u priči Nade Vučić koja je za razliku od Kevina Pantera, iako ima srpsko poreklo, na državljanstvo Republike Srbije čekala celu deceniju.

Deda joj je posle rezolucije Informbiroa (objavljene na Vidovdan 1948.) pobegao u Albaniju, što je bila praksa mnogih Srba koji nisu želeli da dožive sudbinu političkih zatvorenika na Golom otoku.

Iako se Nadin otac posle 1980. vratio u Srbiju, gde je ona i rođena, pravo na državljanstvo je stekla tek pošto se udala za srpskog državljanina pre deset godina.

– Prvo sam 2010. morala da apliciram za boravak, koji je stalno produžavan, a tek sam 2016, kada sam bila trudna s drugim detetom, stekla pravo da tražim i državljanstvo, koje sam na kraju dobila pre nekoliko meseci. Uredno sam prošla sve policijske provere dok sam se usput borila sa papirologijom. Da vam ne pričam koliko je sati potrošeno na prikupljanje dokumenata i koliko je zbog toga morao da trpi moj posao… Posebna je priča što sam na papirologiju za sve to vreme potrošila oko 1.000 evra, možda i više. Kada se samo prisetim da je čuveni Timoti DŽon Bajford, uz čije smo „Neven“ i „Poletarac“ svi odrasli, čekao na naše državljanstvo čak 33 godine, onda samo mogu da kažem da sam dobro prošla – zaključuje uz osmeh Nada Vučić.

Sve je počelo sa Kleom

Prvi srpski pasoš za stranca koji je izazvao buru u javnosti dobio je 2010. godine fudbaler Partizana Kleverson Gabrijel Kordova Kleo. Tadašnji ministar policije Ivica Dačić ekspresno je reagovao kako bi utišao kritike Crvene zvezde, pa je pasoš dat i Evandru Goebelu. Praksa je u godinama koje su usledile ostala ista uprkos promeni vlasti, a nepisano je pravilo da večiti rivali moraju da budu izjednačeni po broju naturalizovanih igrača.

Kad je pasoš u nacionalnom interesu

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan predao je pre nekoliko dana pasoš te zemlje američkom košarkašu u dresu Efesa Šejnu Larkinu. Erdogan je izjavio da je Larkinu dato državljanstvo u interesu Turske, pošto je pristao da igra za reprezentaciju te zemlje. U Srbiji su nažalost retki primeri da se nekome daje pasoš zato što će braniti boje reprezentacije. Među retke pozitivne primere ubraja se gruzijski rvač Mihail Kadžaja koji je srpsko državljanstvo dobio tiho i bez pompe, a od koga se očekuje da će našoj zemlji doneti medalju na Olimpijskim igrama u Tokiju.