INTERVJU Rasim Ljajić: Radije bih da Partizan bude šampion nego ja opet ministar

Menjao je ministarske fotelje i državne funkcije, a u 2024. se posvetio svojoj velikoj ljubavi – fudbalu i postao predsednik FK Partizan. Pošto se pominje rekonstrukcija Vlade Srbije, a novu godinu uvek dočekujemo sa nekim željama, LJajića smo pitali da li bi ga više obradovalo da 2025. Partizan bude bolji od Zvezde ili da se vrati u Vladu Srbije? Kratko i odlučno odgovara: „Radije bih da Partizan bude šampion nego da uđem u bilo koju vladu“.

Jedan od važnijih sportskih događaja u prošloj godini je i vaš izbor za čelnika FK Partizan, tačnije, predsednika Privremenog organa FK Partizan. Da li ste zadovoljni postignutim do sada?

– Najkraće rečeno, postoji napredak, ali smo daleko od potpunog ozdravljenja. Za konačnu ocenu još je rano, ovde smo tek dva meseca što je možda dovoljno za dijagnozu stanja i da se započne ozbiljan i dugotrajan proces oporavka, stabilizacije i modernizacije kluba. Partizan jeste veliko ime i sportski brend, ali u sportu nema minulog rada. Važan je trenutni rezultat ili uspeh. Otežavajuća okolnost je što u konkretnoj situaciji moramo paralelno da radimo na oba koloseka: da klub stane na zdrave noge i da je takmičarski konkurentan. Čak i da rešimo sve finansijske i organizacione probleme, bez rezultata na terenu, to ne znači puno. Drugo, ovde postoje dnevni problemi, kojih ima „mali milion“ i koji odnose najviše vremena, a postoje i sistemski problemi koji su gurani pod tepih jer niko nije hteo da se bavi nepopularnim stvarima. Tako smo došli do toga da je Partizan, do skoro, isplaćivao 319 plata. Naravno da je to neodrživ sistem koji jede vlastitu supstancu. Sada to morate da reducirate i dovedete na podnošljivu meru u prvoj fazi, a kasnije i na održiv nivo. I taj proces je započeo, uprkos otporima i negodovanjima, što je i očekivano. Ali ljudi moraju da znaju da je to uslov svih uslova za oporavak kluba. Da biste privukli sponzore morate da im pošaljete jasnu poruku da se domaćinski ponašate i da ne trošite više nego što su vaše realne mogućnosti. Istovremeno, započeli smo infrastrukturne radove i na stadionu i na Teleoptiku, zahvaljujući pomoći naših navijača i simpatizera. Poseban akcenat stavićemo na poboljšanje uslova za našu Omladinsku školu, jer to mora da bude glavni resurs i izvor prihoda.

Bili ste na raznim funkcijama, ne samo ministarskim već i na čelu Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. Da li vam je tada na toj funkciji bilo teže ili sada u Partizanu?

– Pa, radi se o dve, na prvi pogled, neuporedive stvari. Zajedničko im je samo emocije koje emituju. U jednom slučaju to je emocija ljubavi ogromne armije navijača prema Partizanu, a u drugom slučaju emocija mržnje prema Tribunalu velike većine javnosti. Gde je god suficit emocija, po pravilu je teško donositi racionalne odluke. Saradnja sa Hagom, bez sumnje, bila je opasna, politički osetljiva i najmanja greška je mogla prouzrokovati posledice i za vas lično i za državu. Kao hod po minskom polju. Ovde nema te vrste opasnosti, ali je po mnogo čemu ovo specifičnije, pa i teže. Suočavate se sa drugačijom strukturom ljudi. Kao što sam rekao, možete sve najbolje da uradite, kao po udžbeniku, ali to sve pada u vodu ako je rezultat na semaforu negativan. Treće, pošto je fudbal relativno jednostavna igra, svi veruju da sve o fudbalu znaju, bolje i više od trenera i selektora. Mogao bih do sutra da nabrajam ove specifičnosti, ali plašim se da bi se mnogima zamerio ako kažem baš sve što mislim.

Na dve stolice čovek ne može da sedi. U kakvim ste sada odnosima sa FK Novi Pazar?

– Bez lažne skromnosti, Pazaru sam mnogo dao, a uglavnom sam dobijao razočaranja. Samo neka se uporedi pazarska sportska infrastruktura sada i pre 15 godina. Gde je Pazar tada igrao, a gde sada igra. Sa najmanjim budžetom u ligi tim je prošle godine bio u sredini tabele. Ne samo da to ljudi nisu cenili, već su na svaki način, iz neke neobjašnjive mržnje ili interesa, nastojali da klubu naprave štetu. Čemu fudbal ako se većina utakmica igra bez publike zbog pojedinaca koji to rade iz čiste namere. Da je u pitanju strast ili afekt donekle bih i razumeo, ali ovde je sve urađeno sračunato protiv interesa kluba. Naravno da Pazaru želim sve najbolje u nastavku prvenstva.

Predsednik Vučić je „zvezdaš“, vi „partizanovac“. To koaliciju vaših stranaka ne dovodi u pitanje?

– Naravno da ne dovodi u pitanje. Pa, većina rukovodstva stranke čiji sam predsednik su vatreni „zvezdaši“. Zdravo rivalstvo Zvezde i Partizana je jedan od preduslova za oporavak našeg fudbala u celini.

Predsednik stalno kritikuje koalicione partnere koji ga kao ne podržavaju dovoljno kada je „gusto“? Da li se tu prepoznajete?

– Od početka političke karijere nastojim da se ponašam pristojno, umereno, civilizovano i korektno, kako prema protivnicima tako i prema partnerima. Svestan sam da nisam u tome uvek bio uspešan, ali taj generalni kurs nisam hteo da menjam. Čak ni sada, kada je na globalnom nivou taj pristup politici ili poražen ili je u debeloj defanzivi. Tako i prema koalicionim partnerima se ponašamo krajnje korektno i lojalno, uvažavajući razlike u političkoj snazi. Nikada nismo ni ucenjivali, niti se sklanjali kada je teško. Bilo bi nepošteno da smo tu kada se dele funkcije, a da bežimo kada se deli odgovornost.

Poznati ste kao umeren i racionalan političar, koji ume da razgovara i sa političkim protivnicima. Srbija je očigledno u ozbiljnoj krizi, kako biste je vi rešavali?

– Svaka kriza ima dva puta: radikalizacija ili dijalog. Teoretski postoji i treći, a to je zadržavanje statusa quo. Jasno je da samo kroz razgovor možemo da dođemo do prihvatljivih rešenja. Svako dalje zatezanje kanapa nikom ne koristi. Ovde ne mislim samo na razgovor sa studentima, već i drugim društvenim grupama, sindikatima, akademskom zajednicom… U konačnom tu je i razgovor sa opozicijom. Nije realna ideja o prelaznoj vladi, ali je nužno da se priča o, na primer, novom izbornom zakonu i izbornim uslovima, ma kada da izbori budu raspisani i održani. Koliko god aktuelni protesti da traju, na kraju puta se mora sesti za sto, jer alternative tome su jako loše za zemlju i društvo u celini.

Nedavno ste proslavili 15. rođendan stranke. Socijaldemokratija u Srbiji, nažalost, baš i nije zaživela, uprkos Dimitriju Tucoviću i prošlosti u kojoj je levica imala snažnu ulogu. Danas ni u svetu ne stoji dobro, populizam i desnica jačaju skoro svuda. Kako to tumačite?

– Živimo u eri nove političke i društvene paradigme, bolje reći nove realnosti. Ta realnost je posledica nekoliko faktora: finansijske krize iz 2008.godine, migrantske krize koja je usledila nakon „Arapskog proleća“ 2011, zatim smo imali pandemiju kovida 2020, a dve godine kasnije je počeo rat u Ukrajini. Svet se dramatično promenio. Populizam je izdominirao, a ekstremna desnica toliko ojačala da je postala politički mejnstrim. U mnogim evropskim zemljama na izborima pobeđuju antievropske snage. Klatno se očito pomerilo i veliko je pitanje kada će se vratiti „u normalu“.

Dijalog u Sandžaku – nemoguća misija

Politička situacija u Sandžaku i Novom Pazaru je, čini se, relativno stabilna. Nema unutarbošnjačkih sukoba, ali ni bliže saradnje vas, Ugljanina, Zukorlića. Zašto?
– Velike su tu razlike, ne samo političke i ideološke, već i vrednosne, pa i ljudske. Zato je i teško da dođe do neke ozbiljnije saradnje. Još kad u obračunu sa političkim protivnicima, u maloj sredini, ne birate sredstva onda ste zatvorili mogućnost za neki dijalog, koji bi svakako bio poželjan.

Za pesme nemam vremena

Sem u fudbalu, Ljajić uživa i u muzici, a oprobao se i kao tekstopisac. Od poznatijih pevača njegove pesme su pevali Ana Bekuta i Halid Muslimović, kao i grupa „Damar“. Tokom pandemije kovida napisao je i prigodnu pesmu namenjenu njegovim zemljacima Pazarcima „Sedi kući i savi se“. Nema više vremena za pisanje pesama. „Trenutno sam preokupiran Partizanom. Za pisanje je potrebna mirna glava, a moja to sada nije. Tek od proleća bih možda mogao da napišem novu pesmu“, kaže LJajić.