INTERVJU Vladimir Jugović: Za moj ukus utakmice predugo traju, gubi se draž

Od tada je retko govorio za srpske medije, pa je njegov nedavni intervju za zagrebački portal Index izazavalo veliku pažnju ovdašnje javnosti, a posebno izjava da se uspeh u Bariju „previše romansira“.

Po mnogima, on je najbolji srpski fudbaler svih vremena, a za ovu tvrdnju postoje i dokazi, jer je osvojio dve titule prvaka Evrope, dva puta titulu prvaka sveta, Superkup Evrope i brojne trofeje u nacionalnim takmičenjima sa Crvenom zvezdom, Sampdorijom, Juventusom, Laciom, Interom, Atletikom iz Madrida i Monakom.

Sa Vladimirom Jugovićem smo razgovarali nedugo nakon što je odgledao prvi meč Novaka Đokovića na ovogodišnjem mastersu u Monte Karlu.

– U poslednjih 15-ak godina sam bio na gotovo svakom turniru u Monte Karlu, tako da sam imao sreću da gledam Đokovića, Nadala i Federera skoro od njihovih početaka. Sa ove distance mogu da kažem da je to bila velika privilegija.

Da li to znači da više uživate dok gledate tenis nego fudbal?

– Ne mogu da uživam više u tenisu zato što to, ipak, nije moj sport, morao bih mnogo više da znam da bih mogao da uživam. Kod fudbala mi nekad bude dosadno posle deset minuta, toliko mi je dovoljno da vidim o čemu se radi. Za moj ukus utakmice predugo traju. Recimo, na poslednjem Svetskom prvenstvu se igralo i više od 100 minuta, gubi se draž.

Da li možete da uporedite današnji fudbal i onaj kada ste vi igrali? Čini se da ima više novca i takmičenja, a manje velikih igrača.

– Danas mediji stvaraju zvezde. Za mene je Inijesta bio zvezda, a on je uvek bio u senci Mesija. U savremenom sportu, pre svega zbog televizijskih prava, ima više novca i sve je drugačije u odnosu na vreme kada sam ja igrao.

Kad se sada osvrnete na vašu karijeru kako vam izgleda put koji ste prešli?

– Ja sam imao najnormalniji put, nešto slično igračima Barselone, koji su u njihovoj školi od pionira stizali do prvog tima. Svoj fudbalski san ispunio sam već sa 22 godine, sa klubom u kojem sam ponikao sam osvojio sve trofeje. To sam ponovio sa Juventusom, ali je već tada to izgledalo kao ispunjavanje norme. Naime, devedesete su bile specifične zbog činjenice da su samo trojica stranih igrača mogli da budu u timu i ako već u prvoj sezoni sa novim klubom ne osvojiš trofej oni dovedu nekog na tvoje mesto. Tada su u italijanskoj ligi nastupali svi najbolji fudbaleri na svetu i svaki tim je imao najbolje strance, nije bilo lako ući u to društvo.

Da li se slažete da ste bili igrač za kojeg može da se kaže da je pametno igrao fudbal?

– Možda je u pitanju pozicija na kojoj sam igrao. Treneri koji su imali i fudbalsku karijeru su bivši vezni igrači ili centarhalfovi. Kad si na sredini moraš da razmišljaš i šta će da uradi i onaj napred i onaj pozadi i da istovremeno budeš spreman na njegovu grešku. To te tera da puno razmišljaš.

Čini se da ste fudbalsku karijeru odradili kao posao, bez puno emocija.

– Mislim da je to pogrešan utisak. Počeo sam da igram fudbal zato što sam ga voleo i zato što sam voleo da se takmičim. Fudbal je možda i najdemokratskija igra – recimo, u košarci danas ne možeš ništa da uradiš ako nisi visočiji od 190 centimetara, a fudbalom mogu da se bave i visoki i niski. Nije čudo da je to najpopularnija igra na svetu. Dovoljna ti je lopta, koja čak ne mora da bude kožna, samo da je okrugla, a oko lopte se ljudi lako okupe.

Stiče se utisak da ste tokom karijere nastojali da ne budete u prvom planu, bez obzira na činjenicu da ste osvojili mnogo više velikih trofeja od igrača iz vaše generacije koji su bili u centru pažnje javnosti i medija.

– Ja nisam igrao fudbal da bih bio slavan. Shvatao sam da je to moj posao, to sam voleo i uživao sam u trenucima kad sam bio na terenu. Nije mi bio plan da se sklanjam od medijske pažnje, uvek sam stvari radio po nekom osećaju. Najčešće se dešava da su najglasniji zapravo oni koji nemaju puno razloga da sebe ističu u prvi plan.

Nedavno ste rekli da se osvajanje Kupa šampiona Crvene zvezde u Bariju „previše romansira“, što je naišlo na različita tumačenja u našim medijima. Šta ste, zapravo, hteli da kažete?

– To jeste ogroman uspeh, ali kažem da je romansiran zato što se pomalo gubi iz fokusa da su za to najzaslužniji igrači. Ni pre, a ni posle te generacije takav rezultat nije postignut. Recimo, sezonu pre prodali su Piksija i ako je to planski bilo urađeno, da bi osvojili Kup šampiona, onda je to genijalan potez. Ispada da igrači nisu bili bitni, da je bitnije to što nas je neko izabrao i da je svako ko bi bio na našem mestu mogao da uradi ono što smo mi uradili. Stvari su jasne – određeni igrači su u određenom trenutku bili na određenom mestu, a sve ostalo je romansirano, odnosno svako priča svoju priču.

Da li je moguće da se ponovi takav uspeh u uslovima u kojima se nalazi srpski fudbal?

– Moguće je, čak mislim da sadašnje generacije imaju bolje uslove nego što smo mi imali. Imaju bolje uslove za trening, bolje su plaćeni, nemaju sankcije… Vidim da imamo puno talentovane dece, koja postaju perspektivni igrači, ali se u jednom momentu izgube. Zašto se to dešava je neka druga priča. U sezoni nakon osvajanja Kupa šampiona morali smo da igramo van Srbije, a sada je jedina prepreka to da budu bolji od protivnika. Bilo bi lepo da nas neko dostigne, jer Zvezda je početkom 70-ih imala generaciju koja je došla do polufinala Kupa šampiona protiv Panatinaikosa, mi smo ih nadmašili, a voleo bih i da nas neko nadmaši. Problem je to što je sad lestvica mnogo visoko postavljena.

Igrači koji su osvojili Kup šampiona u Bariju nisu dobili puno prilika da posle završetka karijere ostanu da rade u fudbalu. Neki su pokušali na različitim funkcijama i poslovima, ali se to brzo završilo.

– Na žalost svih nas rekao bih da je to istina. Recimo, osim Mihajlovića, niko nije postao trener. Možda je problem baš u tome što smo napravili veliki uspeh u Bariju. S jedne strane je za nas to bilo dobro, a sa druge je loše, jer smo po završetku igračke karijere predstavljali smetnju.

Zašto ste odlučili da se udaljite od fudbala?

– Jednostavno se tako dogodilo, nisu se poklopile kockice. U jednom momentu sam razmišljao da prihvatim neki posao, ali način života mi nije omogućio. Imam svoju familiju i imam svoje prijatelje, zar to nije dovoljno?

Rekli ste da ste gledali Svetsko prvenstvo, kako komentarišete nastup reprezentacije Srbije?

– To su igrači koji su osvajali najveća takmičenja u mlađim reprezentativnim kategorijama, Evropsko prvenstvo u Litvaniji i Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu. U pitanju su dve generacije, puno njih je pobeđivalo na velikim turnirima i sad je vreme da i na seniorskom nivou naprave nešto što se pamti. Treba malo više da veruju u sebe, sve zavisi od njih. Imaju još dva velika takmičenja da to urade. Za razliku od njih mi smo imali sankcije i nismo imali puno prilika.

Kako sad gledate na reprezentativni deo vaše karijere i činjenicu da zbog sankcija dugo niste mogli da nastupate na velikim takmičenjima?

– Jednostavno, okolnosti su bile takve, ali mi se čini da smo maksimalno iskoristili ono što nam se ukazalo kao šansa. Plasirali smo se 1992. na Evropsko prvenstvo, pa su nas vratili kući, zatim smo 1998. otišli na Svetsko prvenstvo posle sankcija, a 2000. smo se plasirali na Evropsko prvenstvo posle bombardovanja. Teško je bilo očekivati više od onoga što smo postigli na takmičenjima na kojima nemaš pravo na grešku.

Ta generacija je mogla da ostvari i bolje rezultate s obzirom da se radilo o igračima koji su nastupali u velikim evropskim klubovima. Šta je nedostajalo da se to ostvari?

– Nedostajalo je malo sreće u situacijama u kojima odlučuju nijanse kao, recimo, na Svetskom prvenstvu u Francuskoj gde smo protiv Nemačke vodili sa 2:0. Tu je neko svesno napravio grešku, nismo pobedili i umesto da smo u četvrtfinalu išli na Meksiko, za plasman u polufinale smo za protivnika imali Holandiju. Oni koji su bili tamo znaju o čemu pričam. Na velikim takmičenjima zna se šta je cilj i sve treba da bude tome podređeno, a ne da te ometaju neke sporedne stvari. Svetsko prvenstvo se igra jednom u četiri godine, nemaš puno takvih prilika u karijeri.

Da li ste pratili nedavne izbore za predsednika Fudbalskog saveza Srbije? Kako komentarišete ono što se dešavalo?

– Jednom rečju – simptomatično. Ista ekipa koja je bila protiv Den Tane kada je 2008. godine postao predsednik Crvene zvezde sada je bila protiv Vidića – rekao je Vladimir Jugović za Danas.