INTERVJU Žarko Lazetić: Bićemo svesni uspeha tek kad izađemo na teren protiv PSV-a ili Marselja

Klub koji se takmiči u najvišem rangu srpskog fudbala tek četiri godine, stigao je do najkvalitetnijeg klupskog takmičenja u Evropi zahvaljujući dobroj organizaciji i ulaganju u infrastrukturu, ali su i dokazali da u srpskom fudbalu može da se uspe i bez nameštanja utakmica, skandala, pomoći sudija i velikog budžeta.

Među onima koji su zaslužni za to je i trener Žarko Lazetić, koji u intervjuu za Danas Lazetić govori o „fenomenu TSC“.

– TSC se zaista može nazvati fenomenom i ima puno razloga zašto je to tako. Pre svega zato što je postavljen na zdravim osnovama, a to znači da su predsednik i direktor, a onda i svi zaposleni, kreirali optimalne uslove za nas iz stručnog štaba i igrače da se bavimo svojim poslom. Ono što bi inače trebalo da bude normalno ovde je zaista tako – niko se ne meša u tuđi posao, svako je odgovoran za ono što radi i ima slobodu da se posveti onome za šta je plaćen – kažeLazetić.

Kako ste se osećali u trenutku kad je sudija odsvirao kraj utakmice sa Vojvodinom i kad ste shvatili da ćete biti trener ekipe koja će sledeće sezone igrati u Ligi šampiona?

– Neverovatan osećaj. Tog dana smo proslavili plasman na drugo mesto u prvenstvu, ali meni je mnogo bitnije ono što se dešavalo u proteklih godinu dana, tokom kojih smo imali puno uspeha i trenutaka kad smo bili srećni zbog rezultata koje smo postizali. Nekako mi je normalno to što smo uspeli da uđemo u Ligu šampiona, jer smo se za to dugo borili, ali kad budemo izašli na stadione PSV ili Marselja bićemo svesni veličine onoga što smo uradili. Još uvek nemamo taj osećaj, jer je u fudbalu kao i u životu – dan, dva radosti a onda kreću problemi.

Pre početka sezone niko nije mogao da pretpostavi da ćete ostvariti ovakav rezultat.

– Nisu nam davali velike šanse, favoriti za visok plasman na tabeli su pre nas, osim Zvezde i Partizana, bili i Vojvodina, Čukarički, pa i Radnički iz Niša. Možda i sa pravom zbog veličine tih klubova i budžeta sa kojim raspolažu u odnosu na nas. Međutim, dokazali smo da dobrim sistemom i velikim radom može da se dođe do uspeha.

Čini se da je još veći uspeh činjenica da klub nije spominjan u marifetlucima i skandalima kojima je obilovala prethodna sezona.

– Izuzetno sam ponosan na to kakav je TSC klub. Ovo slobodno možete da napišete – ne postoji utakmica u ovoj sezoni u kojoj neko može da kaže da smo pobedili zato što nam je sudija pomogao. Često sam u medijima pokušavao da ukažem na to da je bilo situacija kada su pogrešne odluke sudija išle u prilog našim rivalima, jer kada vidim da igrač koji ima 35 godina plače u svlačionici i pita „zašto se ovo dešava“ ja ne mogu na to da ostanem nem, da zatvaram oči i da se ponašam kao da je sve u redu. S druge strane, suđenje je u odnosu na pre dve godine neuporedivo bolje.

Šta izdvaja TSC od ostalih klubova u Srbiji?

– U svakom klubu, pa i u TSC, uvek nešto može bolje da funkcioniše, ali ono što je meni važno je to da su ljudi koji vode klub i oni koji ovde rade normalni ljudi. Ono što zovu atmosfera, odnosi među ljudima koji ovde rade su zaista sjajni. To je zasluga direktora i predsednika, koji su kreirali takav ambijent i ja sam ponosan zbog toga. Sutra ako se desi da mi daju otkaz ili da odem iz Bačke Topole mi ćemo ostati prijatelji. Ljudi sa strane vide naš stadion ili terene za treninge, sportski centar, rezultate koje postižemo a za nas u klubu je od zidova stadiona i sportskog centra važnije ono što se dešava među ljudima.

Većina igrača TSC nije poznata ljubiteljima fudbala u Srbiji, kako ste selektovali ekipu koja se domogla Lige šampiona?

– Mi nismo klub koji plaća najviše u Srbiji i koji ima najveći budžet. Glavni kriterijum je karakter, odnosno to kakav je neko čovek. Nakon toga smisao za igru, pa tek onda sve drugo. Svi su mislili da to nije ekipa koja će izdržati pritisak i da sam ja neiskusan trener, ali se ispostavilo da nismo pali. Verujem u rad i posvećenost, planski rad i u to da svi igrači osećaju podršku i poverenje, jer onda oni pružaju maksimum.

Često se govori da srpski fudbal ima sve manje kvalitetnih trenera. Zbog čega je to tako?

– Ispostavilo se da su najveće uspehe imali klubovi koji nisu smenjivali trenere tokom sezone. Imamo trenere, ali oni nemaju kontinuitet i poverenje uprave, nenormalno je da klub dovede trenera pa da ga smeni posle tri kola. To se nigde ne radi osim u Srbiji. To je loša poruka i za trenere jer oni zbog takvih poteza uprava gube hrabrost i jedini cilj im postaje rezultat. Ide se linijom manjeg otpora i gubi se kvalitet fudbala, jer nemaju hrabrosti da stvaraju igru, po cenu i lošijih rezultata.

Koliko ste žrtvovali u privatnom životu da biste ostvarili ovakav uspeh kao trener?

– U ovom poslu trpi socijalni život, manje vremena provodim sa porodicom ili sa prijateljima. Takođe, imam manje vremena za svoj hobi, jer volim da igram tenis. Recimo, u nedelju smo slavili, a već u ponedeljak sam imao sastanak sa upravom na kojem sam rekao da nas tek sad očekuju problemi. To je prirodno, uvek želiš više i bolje od onoga što si postigao, od toga ne može da se pobegne.

Jasno je da su vam planovi za sledeću sezonu vezani za TSC, ali kakve su vam ambicije u karijeri?

– Imam najveće moguće ambicije i to svakog dana. Tako treniramo i tako i igramo. Trenutno je sve vezano za TSC, ovde sam prezadovoljan, imam dobre uslove za rad, kontinuitet. Ne razmišljam puno o budućnosti, u ovom poslu je gotovo nemoguće planirati na duže staze.