INTERVJU Žarko Šešum: Nije sramota što su rukometaši Srbije 11. na svetu, par lopti delilo od četvrtfinala

Uprkos tome, možda i nenaviknuti na mir i tišinu u kući i kada „novca nema“, u Savezu nisu tražili krivce, stavljali pojedince na optuženičku klupu, već su staloženo sumirali utiske, realno konstatujući da je 11. mesto trenutni domet pulena Tonija Đerone. Španac je dobio podršku da nastavi sa poslom, perspektivu naše reprezentacije učini svetlom i rezultatski opipljivijom, sa medaljama kao krajnjim ciljem.

– Dobro smo izgledali na Svetskom prvenstvu. Igrali smo na granici svojih mogućnosti. Videlo se da imamo sistem, ideju, način na koji napadamo, kako se branimo. Na kraju smo zauzeli 11. mesto, a možda nas je samo par lopti delilo od plasmana u četvrtfinale – još uvek je pod snažnim utiskom Žarko Šešum, naš proslavljeni rukometaš, koji je rado pristao da u razgovoru za Danas govori o aktuelnim dešavanjima ali i perspektivi rukometa u Srbiji.

Bili ste odličan rukometaš, neko ko je sa reprezentacijom u mlađim kategorijama osvajao zlatne medalje na velikim takmičenjima. Na kraju, i sa seniorskom ste se okitili srebrom na Evropskom prvenstvu 2012. što je i poslednje odličje naše reprezentacije. Kakva nam je perspektiva i u kojim smo segmentima unapredili igru na Mundijalu?

– Najveći napredak je viđen u disciplini igre u napadu. Zna se polazak u akcijama, smisao igre i cilj svakog rešenja u ofanzivnom aspektu igre. Ono što nam je falilo da bismo mogli da se nosimo i sa najboljima, odnosno da u smislu inteziteta igre možemo da im pariramo svih 60 minuta, jeste širina i dubina rotacije. Videlo se to najbolje u meču sa Norvežanima – oni su imali šestoricu vrhunskih bekova – kad je izlazio Sagosen, recimo, ulazio je Johanesen i u smislu inteziteta igre, egzekucije, ništa se nije osećalo. Mi još uvek nemamo tako širok roster i više podjednako dobrih rešenja na svim pozicijama.

Šta je primarno čemu bismo morali da težimo u skorijoj budućnosti?

– Potreban nam je kontinuitet učešća na velikim takmičenjima kako bismo beležili sve bolje rezultate. To je veoma važno, da u narednim godinama budemo redovni učesnici na svim bitnijim prvenstvima. Tako se počinje – u Poljskoj i Švedskoj smo bili bolji od svih reprezentacija koje su kvalitativno bile lošije od nas; dominirali smo i protiv solidnih, dok protiv vrhunskih nismo mogli. Dakle, korak po korak do nekog prioritetnog cilja, a to je plasman u četvrtfinale, za početak.

Reklo bi se da za vas 11. mesto u Poljskoj i Švedskoj nije neuspeh. Od onih ste kome je čaša uvek polupuna, a ne poluprazna?

– Pozitivno posmatram 11. mesto na Svetskom prvenstvu, zaista. Davali smo dosta golova; u jednom trenutku smo imali jedan od efikasnijih napada na čitavom prvenstvu. Igrali smo raznovrsno; u odnosu na neke reprezentacije poput Švedske, recimo, nismo imali jednog dominantnog igrača, već smo više igrali timski. Mislim da smo i taktički ali i na psihološkom planu izgledali spremno na Svetskom prvenstvu. Već sam napomenuo, bili smo tanki u širini rostera, odnosno dubine rotacije.

Imali smo i pehove, povreda prvog golmana Dejana Milosavljeva, a kasnije i dvojice desnih bekova Predraga Vejina i Jovice Nikolića. Na kraju smo ostali samo sa jednim levorukim igračem na tako bitnoj poziciji.

– Povrede su sigurno uticale; nažalost, u veoma bitnom meču prve faze, protiv Nemačke, nije mogao da brani Dejan Milosavljev. Posle smo ostali samo sa jednim levorukim igračem na desnom beku, jer su nam se povredili i Predrag Vejin i Jovica Nikolić. Miloš Orbović je odigrao dobar turnir, bio je prijatno iznenađenje. Veoma je racionalno igrao na mestu desnog beka, davao golove i asistirao, međutim, u modernom rukometu je veoma teško, gotovo nemoguće, da 60 minuta igrate odbranu i napad, pogotovo na daljoj zameni. Orbović je u jednom periodu čak i to morao da igra, dok je protiv Holandije, recimo, na poziciji desnog beka morao da igra desnoruki Marko Milosavljević, odlično se snašavši u datoj situaciji. Nema sumnje i da nas je to koštalo mesta u TOP 8. Očekujem i nadam se mestu u četvrtfinalu već na nekom od narednih takmičenja, zašto da ne. Optimista sam i mislim da svi imamo razloga da se nadamo boljem. Znam da 11. mesto mnogima koji ne prate podrobnije rukomet izgleda kao pozicija koja se ne može okarakterisati na pozitivan način, ali se sa time ne slažem. Bilo je ranije i reprezentacija koje su igrale na ružniji način, jedva dobijale mečeve i na kraju osvajale medalje. I to je sigurno lepše videti i ostvariti, ali za nas, trenutno, 11. mesto nije loše, naprotiv.

U završnici Svetskog prvenstva videli smo reprezentacije poput šampiona Danske ili Švedske, koje igraju ultrabrzi rukomet, ali i jednu Španiju, koja preferira igru u sporom tempu. Kojem pravcu i stilu bi Srbija trebalo da teži shodno kvalitetu ali i motoričkim sposobnostima rukometaša?

– Mi treba da težimo da nađemo naš stil igre. Ako bismo isključivo težili ka ultrabrzom rukometu kakav igraju Šveđani mogli bismo da se „samoubijemo“. Moramo nešto i da podvučemo u analizi – Danci, uglavnom, do 23. godine ostaju u svojoj zemlji. Većina njih igra u tri do četiri kluba i u njima rade na istom sistemu igre. Mnogo im je lakše da steknu neophodan automatizam, nego našoj reprezentaciji koju čine igrači iz nekoliko različitih zemalja, liga, u kojima se igraju, neretko, potpuno drugačiji stilovi rukometa. Naravno, nepohodno je pratiti trendove, pravce u kojima se razvija rukomet, ali ne primenjivati nešto po svaku cenu.

Mladi Stefan Dodić je skrenuo pažnju na sebe na Mundijalu. Dobio je veliki prostor na srednjem beku i čini se oduševio javnost u Srbiji. Kako ste videli njegove nastupe, pre svega, protiv najkvalitetnijih reprezentacija?

– Stefan Dodić je svakako izuzetan talenat. Atipičan je igrač na poziciji srednjeg beka, naročito u današnjem, „robotizovanom“ rukometu kombinacije snage i brzine. On ima taj rukometni šmek, lucidnost i nepredvidivost. Pred njim je još mnogo godina rada u svim aspektima igre, naročito u šutu, kako sa zemlje tako i iz skoka. Ako bi u tom smislu unapredio igru postao bi vrhunski rukometaš. Videli smo na primeru Danske. Ona ima vrlo mlade igrače koji već sada imaju izvanrednu tehniku i snagu šuta. Simon Pitlik mi je vodeća asocijacija. Sa nepune 23 godine, krasi ga tako snažan i nepredvidiv udarac iz zgloba koji izvodi na razne načine. Drago mi je što vidim da u Zagrebu, otkad je Slavko Goluža preuzeo ekipu, više igra, da je starter i da trener ima razumevanja i kada pogreši, pa i veže nekoliko loših poteza.

Ono što ohrabruje jeste i činjenica da je kvalitet podignut u domaćem prvenstvu. Utisak je da se više ulaže; utakmice su neizvesnije i svake nedelje možemo da gledamo brojne mlade igrače, od kojih bi pojedini mogli da postanu i vrhunski.

– Slažem se. Liga nam je napredovala, postoje tri, četiri ekipe koje su dosta ravnopravne, samim tim su utakmice neizvesnije. Više se ulaže. Čuo sam i da su plate redovne, uslovi bolji i da igrači imaju načina za individualni rad. Kada požele i imaju prostora, mogu da iskoriste uslove u teretani, u hali, koristeći benefite dobrih uslova za individualni rad, što je od nasušne važnosti kako bi mogli da napreduju. Takođe, i one nešto slabije ekipe poput Kragujevca ili Leskovca, mogu da namuče favorite kod kuće, pa i da ih dobiju. U takvoj konkurenciji lepo je videti kako se razvijaju mladi igrači poput Zečevića i Kojadinovića iz Partizana, Radovića u dresu Dinama, Rogana iz Vojvodine, i još nekolicina njih.

U trideset sedmoj ste godini života. Prestali ste sa profesionalnim bavljenjem rukometom 2021. Šta je bilo presudno prilikom donošenja odluke, s obzirom na to da smo svedoci da danas vrhunski rukometaši prave razliku i u poznim tridesetim godinama poput Nikole Karabatića, Huana Kanjelasa, Horhea Makede, Mikaela Hansena, Hansa Lindberga…

– Prestao sam pre godinu i po dana. Donedavno sam radio i pomagao mladim igračima kod kuće u „Lavovima“. Odlučio sam da prestanem zbog problema sa kolenom. Ja sam 2013. operisao koleno i do 2021. nisam imao većih problema. Međutim, u poslednjoj sezoni, u švajcarskom Kadeten Šafhauzenu, osećao sam probleme sa hrskavicom. Više sam igrao nego što sam trenirao. Imao sam konstantnih problema i zahvaljujući razumevanju ljudi iz kluba nekako sam pregurao tu sezonu. Mogao sam, možda, da operišem koleno, pauziram godinu dana i da se nadam da bi koleno, potom, moglo da izdrži profesinalne napore. Ipak, nisam želeo da svoje zdarvlje ugrozim i da kasnije ne mogu normalno da hodam i bavim se stvarima koje želim. U konsultaciji sa ljudima koji mi znače, presekao sam, odlučio i ne kajem se. Uživam u Srbiji, svom gradu

Dugo ste igrali u vrhunskim inostranim klubovima poput Vesprema, Rajn-Nekar Levena, Gepingena… Ako biste se vratili rukometu, u kojoj sferi biste bili najproduktivniji – kao trener, sportski radnik, direktor..? Videli smo da se Marko Vujin nedavno vratio na mesto sportskog direktora Vojvodine.

– Hoću i želja mi je da ostanem u rukometu. Volim taj sport, pratim utakmice, sve što se dešava a u vezi je sa tim sportom. Sebe vidim kao menadžera, nekoga ko bi savetima mogao da pomogne mladim igračima, pre svega domaćim. Kao menadžer si „blizu vatre“, u mogućnosti da dobrano pomogneš mladima u razvoju njihovih karijera. Drago mi je što je Marko Vujin došao u Vojvodinu i zaista mislim da može unaprediti rad kluba na svim nivoima. U svakom klubu, u kojem sam igrao, ostavio pozitivan utisak od mog Sintelona, Vesprema, Rajn-Nekar Levena, Gepingena pa do Švajcarske. I kada sam kasnije odlazio u te sredine, uvek sam srdačno dočekivan, što mi je najveća satisfakcija. Sa svima sam ostao u kontaktu, imam raširenu mrežu drugova, poznanika, saradnika i to će mi značiti i ako krenem menadžerskim putem.