Foto: EPA-EFE/ERDEM SAHINIstanbul. Prestonica tri velika carstva. Surov i topao. Kolorit koji prožima istorijske epohe, duh orijenta i građanskog. Tačka na kojoj Bosfor grli dva kontinenta i spaja u jedinstveni miks kontrasta. Mesto gde se ona Lenjinova o religiji odnosi na fudbal. Vlasnik veličanstvenog derbija između Galatasaraja i Fenerbahčea.
Okršaj koji se po oceni uglednih svetskih sportskih listova nalazi u samom vrhu u fudbalskom i navijačkom svetu. Utakmice River Plate i Boke Juniors, Partizana i Crvene zvezde, Seltika i Glazgov Rendžersa, Rome i Lacija, Flamenga i Fluminensea, Reala i Barselone, Liverpula i Evertona, odišu aurom i pedigreom, ali interkontinentalni derbi takođe sa pravom nosi epitet fenomena čija vibracija brutalnosti nadilazi sve granice.
Istorijski kontekst rivalstva
Fudbal je u Tursku stigao u 19. veku, a doneli su ga engleski vojnici i trgovci. Sultan je ubrzo doneo propis po kom su hapšeni muslimani koji su se zarazili ovom igrom.
Nepisano pravilo da nam otpor pokreće upravo ono što je zabranjeno dobilo je potvrdu i tako predskazalo da će fudbal na ovom mestu dobiti drugačiju dimenziju.
Rodonačelnik moderne turske države i reformator, Mustafa Kemal Ataturk, vratio je fudbal narodu 1923. godine u vidu gradske lige, a nacionalni šampionat startovao je 1959. godine.
Oba kluba su osnovana na progresivnim građanskim idejama po uzoru na zapadne ekipe.
Izbor kluba važan je deo identiteta za svakog Turčina. To je pitanje porodične tradiciji i časti.
Galatasaraj je formiran 1905. godine od strane grupe učenika elitne privatne škole i važio je za klub evropske aristokratije.
Sa azijske strane Bosfora u Kadikoju dve godine kasnije formiran je Fenerbahče kao klub buržoazije.
Navijači sa ponosom ističu ulogu u Grčko-turskom ratu i borbu za uspostavljanje Republike na ruševinama Osmanskog carstvu kada je iskorišćena geografska pozicija stadiona na obali Mramornog mora za preuzimanje oružja od krijumčara i dopremanje do Ataturkove vojske.
Animozitet se razvio tridesetih godina. Susret koji zamišljen kao prijateljski završen je masovnom tučom, pa je sudija u strahu za život napustio teren.
Kasnije gotovo da ničeg prijateljskog nije bilo, mada je prethodno bilo govora o fuziji pod nazivom Turski klub koji je zamišljen da dominira u ligi, ali se od te ideje odustalo zbog izbijanja Prvog balkanskog rata.
Rivalstvo je dostiglo tačku ključanja sredinom devedesetih godina kada je trener potcenjenog Galatasaraja, Škot Grem Sunes, nakon gola u produžecima simbolično i slavodobitno zabo zastavu kluba nasred gostujućeg stadiona Šukru Saradžoglu.
Drugi veliki incident dogodio se u maju 2013. godine kada je posle derbija ubijen navijač.
Rekordi i paradoksi u duboko podeljenom gradu
Muzej Galatasaraja bogatiji je za 15 trofeja (ukupno 48), ali je Fenerbahče dugo imao brojniju armiju navijača.
Uspesi Lavova osvajanjem Kupa Uefa i Superkupa Evrope, kao i smanjenje društvenog jaza, doveli su do egala u tom pogledu. Gotovo da 70 odsto Turaka navija za jedan od ova dva tima.
Ljuti rivali su do sada 392 puta odmerili snage. Fenerbahče je ostvario više pobeda (146), naspram Galatasarajevih 124, ali će u analima fudbalske istorije ostati zapisan njihov trijumf od 7:0 u navodno spornom meču odigranom 1911. godine.
Lavovi su nedavno prekinuli post dug više od dve decenije i najzad slavili (3:1) u utakmici pruduženoj čal deset minuta, pošto je dodeljeno petnaest kartona.
Pedeset fudbalera igralo je za obe strane, a među njima najpoznatiji su Burak Jilmaz, Emre Belezoglu, Mehmet Topal i bosanskohercegovački napadač Elvir Bolić.
Šest stručnjaka sedela su na klupi oba tima od kojih dvojica imenjaka sa ovih prostora Tomislav Kaloperović i Ivić. U Fenerbahčeu su trag ostavili Radomir Antić, Mateja Kežman, Živan Ljukovčan, Nikola Lazetić, Zoran Mirković, Fadilj Vokri, Miloš Krasić i Lazar Marković. Zlatni dres nosili su Saša Ilić, Dževad Prekazi i Zoran Simović.
Bešiktaš je treća ekipa po značaju u Istanbulu i podržavaju je mahom etničke manjine Jermeni, Grci i Jevreji, kao i radnička klasa koja je koncentrisana u siromašnom delu grada u kom se nalazi i dom tog kluba.
Slavnom trojcu pridružio se nedavno i Bašakšehir koji je ove sezone osvojio šampionsku titulu. Osnovan je pre 30 godina, a vlasnik je Ministarstvo omladine i sporta. Javna je tajna da iza projekta stoji lično predsednik Redžep Tajip Erdogan koji je navodno odlučan u nameri da ga načini „super-klubom“ koji će biti novi ponos zemlje.
Dan kada podrhtava Bosfor…
Na dan bitke istorija se ponavlja i grad je pod opsadom. Tenzija u vazduhu meri se u voltima. Zastave se vijore sa prozora domova u getoima i bogatim četvrtima. Berlinski sokaci su blokirani.
Zbog ljubavi pruge varniče hiljade kilometara. Reke navijača hrle kaldrmom ka fudbalskom hramu.
Nije važno da li ste akademik ili čistač ulica, tvrdokorni musliman ili agnostik, koliko imate godina, koliko bodovno zaostajete za rivalom – bitno je koliku strast u sebi nosite.
Traži se da zagrejete dlanove, vežete šal, ponesete veru u pobedu i pripremite glasne žice za huk koji će protivniku uliti strah u kosti. Poniziti neprijatelja jedini je imperativ.
Teško je razlučiti liniju između ljubavi i mržnje. Policijski kordoni i snajperisti su svuda naokolo. Topovski udari.
Svi su na nogama devedeset minuta. Oštri startovi. Dvocifreni broj kartona. Borba prsa u prsa. Tuča na tribinama i međusobne prozivke.
Važna je svaka sekunda. Sve za gol više koji izaziva delirijum kad se označi kraj utakmice.
Takav je jedinstveni interkontinentalni derbi i krvna slika podeljenog grada na dan D. To je onaj trenutak kada shvatite da je fudbal ono što u suštini jeste – emocija.
Italijanski arbitar Pjerluiđi Kolina rekao je jednom prilikom sve: „Obožavam ovaj pakao“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
