Italija – tačka otrežnjenja za košarku u Srbiji: Da li je Svetislav Pešić glavni krivac za rezultat na Eurobasketu ili je realnost ipak malo drugačija?

Umešni smo u tome da krivca pronalazimo u drugome i da relativizujemo sopstvene propuste, greške i loš rad.

Svetislav Pešić je trenersko, možda i životno sazrevanje doživeo radeći godinama uspešno u Nemačkoj i Španiji. Periodično je u dva navrata vodio Crvenu zvezdu, međutim, kada je odlučio da prihvati poziv i preuzme vođenje reprezentacije Srbije, tek tada se susreo i verovanto uverio u kolikim je i kakvim sistemskim problemima košarka u našoj zemlji.

Govorio je o tome i upozoravao kao profesionalni selektor; inicirajući promene, obilazeć sve košarkaške centre i regione u našoj zemlji.

Susreo se i još uvek se susreće sa amaterizmom presvučenim u entuzijazam koji nije materijalno potkrepljen, ni nalik sistemu, recimo u Nemačkoj.

U njegovoj „drugoj državi“ svi trener mlađih kategorija bundesligaških klubova imaju status profesionalnih pregalaca sa unosnim mesečnim platama i obezbeđenim zdravstvenim socijalnim i penzionim davanjima (misaona imenica za naše klubove).

U takvoj konstelaciji, milionska bildovanja Crvene zvezde i Partizana, kada se državna kasa bude ispraznila, mogla bi da izgledaju kao Potemkinova sela, bez smisla i suštine.

U međuvremenu, reprezentativna košarka, pogotovo muška, doživela je potpuni rezultatski krah u 2022.

Savez ne sme da se vadi na „loših deset minuta“

Mlađe kategorije osvojile su samo jednu medalju i to bronzu, dok su seniori doživeli debakl na Evropskom prvenstvu.

Za pametne i dobronamerne, poraz u osmini finala od Italije trebalo bi da bude prelomna tačka za našu klupsku i reprezentativnu košarku.

I ako se u Zvezdi i Partizanu prave da ne primećuju u kakvim je problemima naša košarka, u Savezu nikako ne bi smeli da se prepuste inerciji i jeftinoj populističkoj konstataciji „da je loših deset minuta protiv Italije dovelo do iznenadne eliminacije“.

Azuri su nam sličnom igrom, prethodno, pokazali da nismo bili kadri ni da se plasiramo na Olimpijske igre u Tokiju, iako je Savez, čitaj država, u takvu misiju uložio milionske sume novca (organizovanje kvalifikacionog turnira).

Eliminacija od reprezentacije koja je 40 minuta igrala bez centra, a grupnu fazu završila na četvrtom mestu, jeste jedan vid katastrofe, pogotovo jer je srpska „artiljerija“ u arsenalu imala igrače svetskog formata kao što su Nikola Jokić, Vasa Micić, Nikola Kalinić, Marko Gudurić, Vladimir Lučić…

Tačno je da nismo bili kompletni, da su nam mnogo falili Bogdan Bogdanović, Aleksej Pokuševski, Nikola Jović, Nemanja Nedović, da je Nikola Milutinov bio rovit ali je istina i da u sastavu u kojem smo nastupili nismo smeli da doživimo rezultatski debakl u osmini finala.

Izostavljanje Teodosića ipak bilo greška

Selektor je presekao i još na pripremama „precrtao“ Miloša Teodosića, što je bilo njegovo pravo, ali se ispostavilo greškom.

Iako fizički više nije na nivou dvadesetogodišnjaka, njegovom igrom u „piku“ sigurno smo mogli da prevaziđemo očajan period u poslednjoj četvrtini, u kojoj smo sve vreme gubili, ne uspevajući da rešimo rivalsku igru dva na dva, u kojoj su nas od košarke „odučili“ Nikolo Meli i Akile Polonara, a omaleni plej Marko Spisu iskažnjavao svako kašnjenje u rotaciji i potcenjivanjivačko branjenje njegovog šuta sa distance, ispod blokade.

Posle doživljene sramote, nismo do kraja bili samokritični, što nam je svojstveno. Formula jeftinih izgovora osmišljena je odmah posle meča i koristi se i danas „loše odigranih deset minuta“ iako su problemi znatno dublji i složeniji.

Savez je podigao zid ćutanja, selektor se oglasio saopštenjem, odlučivši da ne dođe sa ekipom u Srbiju, već da ostane u Nemačkoj.

Javnost je tako ostala bez preciznih odgovora, a novinarima se jedino obratio kapiten Vladimir Lučić.

Geneza problema nije objašnjena. Zašto je reprezntacija, koja je grupnu fazu završila, prosečno dobijajući protivnike 21 poenom razlike, izbačena već u osmini finala kontinentalnog šampionata, bez ikakvog taktičkog odgovora u poslednjoj četvrtini, u kojoj je kontinuirano gubila razlikom, koja je bivala sve veća kako se meč bližio kraju.

Briga je veća, a problemi složeniji ako se zna da smo u ekipi imali MVP Evrolige (Vasa Micić) i NBA lige (Nikola Jokić), kao i nekolicinu taktički izuzetno pismenih igrača, pogotovo u igri bez lopte (Nikola Kalinić, Vladimir Lučić, Dejan Davidovac, Marko Jagodić-Kuridža).

Sistem takmičenja u klupskoj košarci, takođe je kamen oko košarkaškog struka koji nam ne da da se iskobeljamo iz živog blata.

Klubovi u Košarkaškoj ligi Srbije imaju mali finansijski potencijal, zbog čega su, neretko, poligon za razigravanje igrača raznih menadžera. Čak i u takvoj konstelaciji, prvoplasirani Metalac, recimo, ima trojicu inostranih igrača.

ABA liga je svake godine sve slabijeg kvaliteta. Klubovi, osim Zvezde i Partizana, donekle Budućnosti i Cedevita Olimpije, sve manje ulažu.

Osetan pad u ulaganjima i kvalitetu primetan je kod barskog Mornara, Cibone, Splita, Zadra…

Izgubili smo kvalitet u mlađim kategorijama

Broj stranaca je u neskladu sa primarnim idejama da se razvijaju domaći igrači, a da inostrani budu samo nadogradnja.

Partizan, ali i Crvena zvezda kao da ne haju za probleme srpske košarke. Crno-beli imaju devetoricu inostranih igrača, Zvezda šestoricu među kojima su i oni kojima je zenit karijere odavno prošao (Nanali, Holand).

Većina onih koji bi mogli da predstavljaju rešenja za određene pozicije u reprezentaciji (Smailagić, Korpivica, Vukčević, Petrušev, Ilić…) igraju malo, uglavnom su epizodisti i jedino se Petrušev u poslednje vreme izborio za bitniju ulogu u Zvezdi.

U mlađim reprezentativnim kategorijama definitivno smo izgubili primat. Španija i Francuska, pre svih, daleko su ispred nas, pre svega sa aspekta sistema i načina rada, što se manifestuje u pogledu motorike i atleticizma, a potom i individualne tehnike.

Još uvek imamo bazu izuzetno talentovanih pojedinaca, koji bi mogli da izrastu u vrhunske asove (Pokuševski, Jović, Đurišić, Koprivica, Smailagić, Petrušev), međutim vreme prolazi, a kod većine napredak nije u skladu sa potencijalom.

Petrušev, Koprivica, Smailagić više i nisu mladi (23 godine), dok će kod Pokuševskog, Jovića, verovatno i Đurišića svako leto, zbog građenja NBA karijere biti upitno kada su reprezentativni izazovi u pitanju….