Italijani kao „tempirana bomba“, Srbija se plaši nove „detonacije“

Ono što se i očekivalo, izabranici selektozurira Svetislava Pešića učinili su u prvom delu Mundobasketa. Trebalo bi i biti realan pa reći da se ništa manje nije moglo ni rezonovati u konkurenciji Kine, Portorika i Južnog Sudana.

Bogdan Bogdanović i saigrači preneli su u drugu fazu maksimalan broj bodova i za prolaz u četvrtfinale biće im potrebna jedna pobeda, dok bi trijumfi nad Italijom i Dominikanskom Republikom garantovali lakši put do same završnice i borbe za medalju.

Već sutra, Srbiju od 10 časova očekuje možda i najveći dužnik u poslednjoj deceniji. Nijedna reprezentacija nam nije toliko toga lošeg nanela kao Azuri, ostavivši nas bez olimpijske vize za Tokio i prolaza u četvrtfinale na poslednjem Evropskom prvenstvu.

Da problem bude još složeniji, jedini poraz tokom priprema za Mundobasket, puleni selektora Svetislava Pešića doživeli su upravo od Italijana na Akropolis kupu u Atini.

„VOĆKA ČUDNOVATA“

Teško je objasniti zašto nam Italijani toliko ne leže. Azuri se verovatno ni sami ne sećaju kada su poslednji put osvojili medalju na velikom takmičenju (Olimpijske igre 2004. godine). Ni u aktuelnom sastavu nemaju igrača na mestu petice, tačnije centra i osim Simonea Fontekija i Nikolo Melija asa svetskog formata.

Mnogi od izabranika Đanmarka Poceka nisu ni nosioci igre u sovjim klubovima poput Stefana Tonuta, Akilea Polonare, Gabrijela Proćide, Alesandra Pajole, Điđija Datomea… a opet, nas pobeđuju gde god da se sretnemo.

Harizmatični, ali i emocionalno nedefinisani Đanmarko Poceko, u odnosu na prošlu godinu, odlučio je da u Manilu uopšte ne povede centre. Nije želeo da Tesitori i Biljiga dobijaju prostora u takozvanom „garbidž tajmu“ već se opredelio da najveću odgovornost podnese Nikolo Meli koji izvorno uopšte i nije petica.

Kao po nekoj navici, Italijani su u prvoj fazi više ličili na ekipu koja se tek uigrava, nego li na reprezentaciju koja ima jasno definisane principe u igri.

U konstelaciji bez dominantnog igrača na niskom postu, Italijani se još uvek u mnogome oslanjaju na šut za tri poena. Ono što je važno istaći, sve do odlučujućeg meča sa Filipinima za prolaz u drugu fazu, očajno su šutirali sa distance, što se reflektovalo u smislu da su se dugo mučili sa Angolom, odnosno doživeli poraz od Dominikanske Republike.

U proseku, na te dve utakmice imali su preciznost od svega 20 odsto sa perimetra. Filipine su, pak, naterali na kapitulaciju uspešnošću sa distance koja je iznosila obećavajućih 41 odsto. Ukupno gledano, bez obzira na to koliko su bili neprecizni, svo vreme su pokušavali za tri poena o čemu svedoči podatak da su sa 101 upućenim šutem među pet reprezentacija sa najviše pokušaja za tri od početka Mundobasketa.

Zbog naznačenog stila, reprezentaciju Srbije očekuju veliki defanzivni izazovi. Nije bez razloga selektor Svetislav Pešić tokom priprema akcentovao odbranu u tranziciji, tačnije od napadačke igre na otvorenom terenu. Italijani su u tom segmentu veoma opasni, s obzirom na to da imaju brze i atletski predisponirane igrače poput Fontekija, Polonare, Proćide…

Sa bekovima vrlo umešnih sposobnosti u iniciranju igre u tranzicji, košarkaši Srbije moraće mnogo i pametno da trče i rade na zaustavljanju protivničke igre na otvorenom terenu. Italijani se ne libe da šutiraju u ranom napadu, na nepostavljenu odbranu i to iz gotovo svih pozicija. Naročito opasni u tom segmentu su više puta pomenuti Fontekio, ali i Pajola, Datome, Spisu…

Naše centre očekuju naročiti izazovi u odbrani. Nikola Milutinov, Filip Petrušev i Dušan Ristić suočiće se sa igračima na petici koji konstantno šire igru, izvlače se spolja na šut sa distance i u igri dva na dva preferiraju otvaranja u širinu a ne ka košu. Nikolo Meli je u tom segmentu najpismeniji, pogotovo ako se igra stavi u kontekst i defanzivne čvrstine.

Kada as Milana nije u igri, selektor Poceko igra sa dve klasične četvorke uglavnom su to Polonara i Riči, nešto ređe Severini, dok sovju rolu ima i iskusni Datome.

Srbija je tokom priprema uigravala i petorku bez petice, u kojoj je Nikola Jović „glumio“ centra, a Davidovac igrao na četvorci, međutim, u takvoj postavci defanzivno je Srbiji manjkalo snage i čvrstine.

Ono što je veoma defanzivno zahtevno jeste to da Italijani nakon promašaja rivala lako iniciraju igru u tranziciji jer na mestima četvorke i petice imaju igrače naviknute na istrčavanje kontri sa jasno definisanim putanjama. Srbija na pet nema takve igrače, koji motorički i brzinski mogu da ispariraju Polonari, Datomeu, Ričiju, Proćidi…

S tim u vezi, biće važno kakvu će selekciju šuta imati i koliko će biti dominantni na ofanzivnom skoku. Italijani će u jednom trenutku stati i u zonu, kako bi što više smanjili dominaciju srpskih centara i u takvoj postavci do izražaja bi trebalo da dođe šut sa distance koji je Bogdanovića i saigrače poprilično služio u prvoj fazi.

Italijani, svakako, mogu da budu veoma neugodni. Kao nekada kvalitetan plejmejker, Poceko umešno korisit brojne „bol hendlere“ i veoma je strpljiv ne sputavajući dominantne igrače u igri jedan na jedan kao što je Simone Fontekio. Košarkaš Jute deluje sa mesta krila, spuštajući se i na poziciju četiri što će defanzivno biti vrlo izazovno za Srbiju, s obzirom na to da na niskom krilu Fontekio može da korisit visinu i snagu,a na četiri odličan šut sa distance u širenju igre. On je i najefikasniji košarkaš Italije sa 16,7 poena, a zanimljivo je i to da je Stefano Tonut drugi strelac ekipe sa 13 poena.

Činjenica da Italijani po meču ostvaruju čak 20 asistencija dovoljno govori o nivou timske igre na kojoj insistiraju, zaključno sa adekvatnim protokom lopte.