Ivan Ergić: Ili si bog, ili izdajnik

Bivši fudbaler Perta, Bazela i Bursaspora i nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i Srbije objavio je nedavno zbirku pesama „Priručnik za čekanje“, a trenutno radi i na pisanju pozorišnog komada.

– Nisam siguran ni sam šta bih tačno stavio uz svoje ime, mada razumem da ljudi imaju potrebu za vidom etiketiranja. Ne volim u stvari da bilo šta stavljam uz svoje ime jer se time šalje poruka da praktično ni ne moraš da budeš ništa konkretno. Marks je govorio da čovek treba da bude svestrano biće i da realizuje svoje svestrane potrebe. Tako i ja pokušavam da budem svestran u kulturnom, duhovnom i svakom drugom smislu. Možda sam sve pomalo od toga nabrojanog. Lep mi je taj sentiment kad se kaže jugonostalgičar, ali ne volim ni da se ide u preterano naricanje – priča Ergić za Danas.

* U istoriji ste upisani kao poslednji sportista koji je pevao himnu „Hej Sloveni“, na meču Srbija – Obala Slonovače tokom Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. Kako sad gledate na to?

– Bila je to spontana reakcija da pevam himnu pošto sam bio u startnoj postavi. Naravno da ću da pevam himnu države za koju nastupam, a plus što sam odrastao uz tu pesmu. Krivo je da se ta zemlja koja je pala sada cipelari, a svi smo negde imali lepe trenutke u njoj. Imala je ta zemlja milion mana, ali je bila mnogo bolja od onoga što sad imamo. Hteo sam da na taj način napravim jedan rekvijem za zemlju koje više definitivno neće biti. Da je ta zemlja opstala, verovatno bih danas ja bio među prvim kritičarima te države. Danas Jugoslaviju najviše cipelare oni koji su imali najveću korist od nje, što apsolutno ne mogu da razumem. S druge strane, smatram da je pevanje himne stvar ličnog izbora i strašno mi je smetalo kada se pre nekoliko godina napravila frka oko (Adema) LJajića. Dečko od desete godine igra za reprezentaciju i jako je osetljivo da ga kao pripadnika nacionalne manjine bilo ko osuđuje zbog toga da li peva himnu. Presmešno mi je kada te neko tera na patriotizam, kao što je tada pokušao selektor. Često gledamo igrače koji žele da laskaju navijačima na taj način, pa namerno daju lojalističke izjave. Mahom se zato ogrću zastavama, prave nacionalističke tetovaže, a u stvari su samo nesigurni u sebe. Ja sam po tom pitanju uvek bio ležeran, nisam se smatrao ništa manjim Srbinom ako sam istovremeno i Jugosloven.

* Za reprezentaciju ste odigrali 11 mečeva. Da li je taj broj mali, veliki ili sasvim dovoljan u karijeri jednog fudbalera?

– Meni taj broj ništa ne znači. Nisam nažalost imao osećaj da mogu previše da dam u toj sredini, a s druge strane vremenom sam sve manje doživljavao da sam veliki patriota ako trčim za loptom u reprezentaciji. Mislim da je neko ko je posadio drvo mnogo više uradio za ovu zemlju nego ja što sam trčao za loptom u nacionalnom dresu. Čitava ta atmosfera mi nije naročito prijala. Uvek je na takmičenju bilo kao da idemo u rat. U nacionalnom timu se uvek svodi na to da si ili bog ili izdajnik, a priča je u stvari krajnje banalna, u stvari juriš za loptom. Neuspeh se doživljava kao nacionalna katastrofa. Razumem emociju, ali ipak mislim da ne treba da se razmišlja na taj način jer sa tim može lako da se manipuliše.

* Kako danas gledate na srpski fudbal s obzirom na to da nikada niste imali priliku da ovde igrate?

– Skoro sam za jedan tabloid pričao kako nisam nikada želeo da dođem u Crvenu zvezdu zbog sumnjivih njuški i odmah je ispalo kao da imam problem sa tim klubom. Međutim, to nema veze sa klubom već sa konkretnim ljudima. Tokom cele moje karijere je postojala priča o mogućnosti da dođem u Zvezdu, ali jednostavno nisam nikada razmišljao o srpskom fudbalu. Igrao sam u Australiji, u Švajcarskoj, ali se još i odatle videlo jasno kao dan šta se ovde događalo. Vidi se iz aviona da tu stvari ne funkcionišu kako treba. Navijači šamaraju igrače, a na to se ne reaguje. Nije da se slične stvari ne događaju drugde, ali samo ovde niko ne reaguje na takve pojave. Nigde drugde nemaš da je sekretar Saveza ubijen u po bela dana, a da istraga nije ništa otkrila. Na kraju krajeva, posle je i premijer ubijen usred dana. Gledao sam ljude koji se žale na lihvarske menadžere, pa se posle slikaju sa istim tim ljudima jer ne mogu drugačije da naprave karijeru. Da je nekome zaista stalo do srpskog fudbala i klubova ovde prvi bih reagovao na sve te devijantne pojave, a ovako je najlakše predstaviti da su krivi oni kao ja koji nisu hteli da pristanu da učestvuju u tome.

* Da li ste ikada zažalili što niste prihvatili poziv da igrate za reprezentaciju Australije?

– Za Australiju bih igrao iz zahvalnosti, ali sam za Srbiju igrao iz ljubavi. Tamo sam otišao sa 15 godina i ta zemlja mi je dala sve, od stipendije do fudbalske karijere kakvu sam napravio. Bio sam svestan i da je ovde negativna selekcija i da bih tamo imao bolji status, ali ipak sam želeo da igram za Srbiju. Nisam se nikada pokajao zbog toga, iako nije tajna da nekome ko je već etabliran igrač može samo da padne cena ako igra u Srbiji. Tako je bilo i sa mnom i celom generacijom posle Mundijala u Nemačkoj.

* Kako je nastala zbirka pesama „Priručnik za čekanje“ i kada ste uopšte počeli da pišete poeziju?

– Imao sam zbirku pesama koja je bila, da tako kažem, samoizdata. Ona je bila za moj krug prijatelja od kojih sam želeo da dobijem iskrene reakcije. Posle sam odlučio da to mora ozbiljno da se objavi i napravio sam saradnju sa izdavačkom kućom „Kontrast“. Bilo je tu dosta stvari koje su morale da se prepravljaju, ali pošto je ovo moja prva stvar koju ovako objavljujem, tako nešto mi je i trebalo, da neko stručan to pročešlja i prepravi ono što misli da se može poboljšati.

* Ko su pesnici i pisci koji su imali najveći uticaj na vas?

– Uvek je to prvo školski kanon, odnosno lektira, gde se prvi put susretneš, a onda posle polako razvijaš dalje svoje interesovanje. Iako sam dosta proputovao i čitao mnoge svetske pesnike, moram reći da smo mi ipak mali narod sa stvarno velikim brojem sjajnih pesnika. Volim nadrealiste i simboliste. Najomiljeniji bi mi bili na primer Luj Aragon, a od domaćih Branko Miljković. Čak znam ljude koji su čitali njegov klasik „Uzalud se budim“ na nemačkom. Nemamo mi ovde osećaj koliko je bitno, ali teško, da se naša kultura probije u druge zemlje. Šta god da neki Englez ili Amerikanac uradi, za to odmah zna ceo svet, dok smo mi u tom svetu previše mali, da ne kažem beznačajni. Zato je bitno napraviti vrednosni sistem, gde će prvo doći kultura, pa onda tek ekonomija i sve ostalo… Ako se tako stvari ne postave, onda ne može ništa drugo da se radi.

* Da li ste razmišljali da se bavite prozom?

– Pisao sam neke kolumne koje su bile poput eseja otprilike. U tom smislu dotle doseže moj osećaj da bih mogao da tako nešto uradim. Ne verujem da imam talenta za pripovetke, romane i ostale klasične prozne forme. Sada pišem pozorišni komad, ali još uvek mi treba pomoć zbog strukture. Imam ideju, ali videćemo šta će biti na kraju.

* Prošlo je deset godina otkako ste u kolumni u listu Politika napisali da su „tabloidi serijske ubice ljudskog duha“ i da će „kompletno uništiti naše društvo“. Da li smo danas blizu tačke samouništenja?

– Sad će ispasti da sam bio vizionar (smeh). Realno, nikada takvo novinarstvo nije bilo u duhu našeg mentaliteta, ono je proizvod novog vremena, kao deo zabavljačke kulture. To je sve otišlo toliko daleko da se čak i nekrofilija uz prostituciju predstavlja kao skroz normalna stvar. Sve je postalo lepršavo, lako i zabavljački, a najgore je što je ozbiljna politička debata o najbitnijim pitanjima u društvu u tabloidnoj sferi. Došli smo do toga da se na tabloidan način bavimo presudnim stvarima za život ljudi. To je nažalost začaran krug. Ovom društvu treba korenita promena, ali to ne dozvoljava država koja je totalno partokratska. Država može regulacijama da uljudi donekle trovalačke sadržaje u medijima, ali to jednostavno ne želi jer time može da „ubija“ političke protivnike. Problem je što i svaka nova vlast koja dolazi koristi sistem na isti način.

Baja si ako kradeš i lažeš

* Spadate među retke sportiste koji su otvoreno pričali o borbi sa depresijom. Koliko je bilo teško pobediti depresiju, a potom javno pričati o tome?

– Živimo u društvu u kome si baja ako kradeš i lažeš, a ako imaš psihički poremećaj ili si impotentan, onda si slabić. Današnji svet je takav da je u stvari nenormalno ako pojedinac ne ode u neku patologiju. LJudima je strašno teško da kažu porodici, prijateljima i uopšte čak i najbližima da imaju problem. To je kao sa našim fudbalom, svi znaju da je korumpiran, ali niko ne sme javno da prizna. Na muškarcu je veliki pritisak. U društvu postoji figura muškarca koji je jak i koji ne sme da ima probleme, iako je takođe čovek.

Nisu me terali u javnu kuću

* Da li su tačni navodi da si u Pertu sa 18 godina u vidu inicijacije kod saigrača morao da ideš u javnu kuću?

– To je bio ritual, nije bilo moranje. Međutim, priča je mnogo šira od onoga kako su tabloidi predstavili. Kao prvo, mislim da prostitucija nije dobra stvar i da ne treba da postoji. Meni je kao klincu od 18 godina koji još nije ni imao seksualni odnos to bio šok, čak i vid traume. I pre toga sam se pitao odakle dolaze te žene, da li se dobrovoljno time bave ili su primorane… To je vrsta inicijacije i mačoizma koju sam prošao i koja mi je bila bez veze i loša, ne u moralističkom smislu već jednostavno u ličnom. Nisam nikada bio pristalica odlaska u javnu kuću i danas ne bih ponovio tako nešto, ali isto tako nisam bio tada nateran da odem, već sam kao klinac pristao na ritual celog tima.