Ivan Rakitić: Fudbal je više od 22 igrača i jedne lopte

… ali drugo mesto reprezentacije Hrvatske ostaće večita inspiracija ljubiteljima mita o Davidu i Golijatu, pa je i mesec dana posle zanimljivo dobiti svedočanstvo iz prve ruke o istorijskom sportskom podvigu „državice“ sa brdovitog Balkana. Zato smo jednog od njenih heroja, Barseloninog asa Ivana Rakitića, prvo pitali šta najpre pomisli na pomen Mundijala – „Čoveče, moja mala zemlja je druga na svetu“ ili „Šteta, verovatno više nikada nećemo imati priliku da igramo finale“.

– Pomešane su mi emocije bile te noći u Moskvi, takve su i mesec dana posle Mundijala, a verujem da će doveka ostati iste. S tim što mi je jači osećaj sreće zbog neverovatnog uspeha moje Hrvatske. Ponosan sam na saigrače i naše veličanstvene dane u Rusiji. U isto vreme žalostan, jer smo bili tako blizu titule, a ostali bez nje.

* Kada bi trebalo da održite predavanje s temom „Kako je Hrvatska postala planetarni vicešampion“ kako biste objasnili faktore tog velikog uspeha?

– Uh, morao bih se baš dobro pripremiti za taj nastup. Na početku predavanja bih se zahvalio našem selektoru i njegovom stručnom štabu, jer su umeli s nama, od okupljanja posle dugih klupskih sezona do početka finala. Savršeno su nas taktički, psihički i fizički pripremili za ono što smo prošli za tih, skoro, dva meseca. Dugo bih pričao i o atmosferi u timu, o tome koliko je važno biti prava klapa na terenu, za stolom, u autobusu, pobedi i porazu, na internim sastancima, pred medijima… Posebnu pažnju posvetio bih voljnom momentu, mada ne znam kako bih objasnio taj poriv za borbom do poslednjeg atoma snage, odnosno to što smo ga imali više nego velika većina. Posebna teza bi bile neke situacije i detalji, ne baš uvek vidljivi i razumljivi posmatračima sa strane, a često tas odluke na vagi (ne)uspeha. I ne bi me čudilo da pored sve te priče ostanem nedorečen ili neshvaćen. Fudbal nije tako jednostavan kako ljudi misle, nije to matematika… 22 igrača + jedna lopta, pa ko napravi manje minusa taj obavezno slavi. Kada ga ima, pojedinačni i timski kvalitet je savršena osnova, ali nije dovoljna garancija vrhunskih rezultata.

* A, kada biste morali da podvučete crtu ispod razloga poraza od Francuske koji bi ostao kao ključan? Zašto je to automatizovan fudbal pobedio estetski dopadljiviju igru, kako su mnogi videli meč na „Lužnjikiju“?

– Čime objasniti surovu istinu da fudbal nije sport u kojem bolji uvek pobeđuje? Kako razumeti da su Francuzi iz tri šuta dali četiri gola? Mogu li se procesuirati neke sudijske odluke na našu štetu? Ne postoji čovek na planeti sposoban da racionalizuje naš poraz. Dovoljno je reći da su neke sitnice više vukle na stranu protivnika i odvukle ga do trona.

* Ima li među vama nekoga ko je prvi ili najviše verovao da ćete dogurati tako daleko? I još od prvog dana završnih priprema o tome glasno pričao?

– Zlatko Dalić. Nije došao na pripreme s motivacionim govorom, ali nas je na razne načine, stalno, uveravao da mnogo vredimo i još više možemo. Da ćemo, poklope li se neke stvari, napraviti veliko i prijatno iznenađenje u Rusiji. I, nije nam nametnuo tu svoju viziju, nego je učinio da je prihvatimo kao naše ubeđenje. Vremenom… Biću iskren, da nam je neko pre prvenstva ponudio korak, dva posle grupe, pa čak samo i prolaz prve runde, svi bismo bili prezadovoljni, ali smo se iz meča u meč osećali sve stabilnije i samouverenije. Ostalo ste videli.

* Svaka pobeda je bila važna, ima li ipak neke da vam je draža od ostalih?

– Utakmica sa Danskom mi je najviše uzela i dala. Emotivno. Došla je na startu nokaut faze i donela pravu dramu. Gol primljen već u prvom minutu, naše brzo izjednačenje, pa silni dueli, promašene šanse i bolne povrede do kraja regularnog dela, Modrićev promašen jedanaesterac u drugom produžetku, onda Subašićeva tri odbranjena penala… Trebalo je sve to izdržati na nogama i još ostati mirne glave. Ako me pitate za najvažniji meč onda je to startni sa Nigerijom. Ne radi se tu samo o bodovima nego i o psihi i atmosferi. Nije svejedno kako zaplivaš u „moru“.

* Ne pominjete „urnisanje“ Argentine. Je li vam bilo žao klupskog kolege Lionela Mesija posle tog meča?

– Jeste, kao i svakog saigrača iz Barselone bez ispunjenih snova i planova sa njihovim reprezentacijama. Drago mi je kada vidim da im ide i da su srećni, ali mi je još milije kada moja Hrvatska dobija. Makar morali da udarimo jedni na druge. Svako gleda svoje, prirodno.

* Kada Rakitić uzme loptu i krene ka beloj tački zna se da će to biti iskorišćen penal. Kako se stigne do tog nivoa realizacije?

– Evo, naježio sam se prisetivši se rečenice Domagoja Vide pre mog penala protiv Danaca. Zagrlio me je i rekao „Molim te brate, zabi ga, da idemo dalje“. Nije mi nabio dodatni pritisak, naprotiv, samo me je podsetio koliko mi veruju on, ekipa, stručni štab, nacija… Toliko sam bio rešen da dam gol i bio siguran da ću uspeti da me ni tri golmana zajedno ne bi sprečila. Verujte mi… Ipak, znao sam da se moram opustiti i biti smiren. Dok sam išao ka beloj tački razmišljao sam samo o ćerkama i ženi, prisećao se nekih lepih zajedničkih trenutaka i smejao se u sebi. Protiv Rusije sam uradio istu stvar. I opet mi je prošla „fora“ (smeh).

* Da li bismo sada vodili ovakav razgovor da vas kraj aut linije nije vodio baš Zlatko Dalić, a na terenu neki drugi kapiten a ne Luka Modrić?

– Ne mogu znati šta bi bilo da nije bilo njih dvojice, ali duboko verujem da ništa u životu nije slučajno. Sve se dešava po nekom božijem planu. Iz nekog razloga je Fudbalski savez Hrvatske baš Daliću poverio reprezentaciju u teškom trenutku, iz nekog razloga ovaj tim ima baš takvog igrača i čoveka za kapitena kao što je Luka. I to što dajem intervju vama a ne nekim drugim novinarima ima svoje zašto i svoje zato. Prosto se stvari dešavaju ili ne dešavaju, poklapaju ili ne poklapaju.

* Reprezentaciju su napustili Subašić, Mandžukić i Ćorluka, možda će još neko. Može li se ikada ponoviti ovakva generacija?

– Jako bih voleo da se ponovi generacija kao ova, u stvari još bolja, pa da baci u zaborav i nas i „bronzane“ momke sa Svetskog prvenstva 1998. godine. Voleo bih i da ne čekamo 20 godina na to, mada to vreme nije ništa ako bi nam donelo titulu evropskog ili svetskog prvaka. Do tada nam ostaje da nastavimo njihovim putem, zahvalni na svemu što su dali hrvatskoj reprezentaciji, državi i narodu. S željom da oni uživaju u našem fudbalu kao što su klinci širom Hrvatske i planete u njihovoj igri i žaru. Puno toga su nam ostavili u amanet.

* Nikola Kalinić je sam sebe izbrisao sebe sa spiska. Da sutra postanete trener kome biste dali prednost – samoživim genijalcima ili timskim „slugama“?

– Ako je meni kao vlasniku restorana u Sevilji bilo teško da vodim pet zaposlenih mogu samo misliti kakva je muka i nauka upravljati sa 20 i nekoliko jakih, velikih i teških karaktera. Polazim od sebe… Fudbal nije tenis, gde čovek sam padne i sam ustane, već timski sport s puno različitih karaktera, stavova i percepcija, gde su svi donekle u pravu i krivu. Generalno. Što se tiče Nikole, žao mi ga je bilo kao kolege i meni bliskog čoveka, ali sam respektovao odluku šefa. Svi smo stali iza nje i još tog trenutka prestali da pričamo o tome.

* Srbija je bila autsajder, ipak, da li ste više očekivali od vašeg prijatelja Mladena Krstajića i njegovih izabranika? Šta to vi imate a „orlovima“ nedostaje?

– Uvek je komplikovano proceniti drugu ekipu, jer kada nisi iznutra i ne živiš s njom ne možeš imati jasnu sliku. Ono što sam zapazio gledajući mečeve Srbije je da ima odličan miks dobro pripremljenih mladih i iskusnijih igrača, ideju, sistem, pozitivnu atmosferu… Samo detalji su je delili od prolaska grupe. Vidim prostora za rast i napredak. Sa Mladenom na mestu selektora. Ne radi se samo o prijateljskoj podršci, ja zaista verujem da vam njegovo znanje, iskustvo i ambicija mogu doneti puno toga dobrog u budućnosti.

* Da li vam je neko od igrača iz komšiluka posebno skrenuo pažnju tokom SP?

– Svi smo čekali da vidimo Sergeja Milinkovića-Savića na delu, ali iskreno da vam kažem ja sam najviše pratio Krstajićevo ponašanje i poteze. Učim od njega od dana kada smo se upoznali u Šalkeu. Interesantan mi je i Aleksandar Kolarov. Ima toliko godina, a i dalje piči „200 na sat“. Slomio mi je ruku kada smo igrali protiv Rome, ali opet mi je drag (smeh). Drago mi što vidim da reprezentativci veruju selektoru.

* Znamo FIFA sastav idealnog tima poslednjeg Mundijala, a koga biste vi uvrstili u najboljih 11?

– Bolje da vam ne izdiktiram moj sastav nego da vam nabrojim najboljih 11, jer ne bih bio objektivan. Meni su moji momci najveći heroji i sve bih ih stavio u idealan tim, a ne ide da to uradim.

* Vaših Katalonaca već tri sezone nema u finalu Lige šampiona. Hoće li biti smak sveta ako vam se „omakne“ još jedna takva takmičarska godina?

– Svake sezone napadamo trofej Lige šampiona i baš svake godine imamo žestoku konkurenciju. Ni najslabiji timovi ne uđu u nju da bi rekli „Dovoljno je što smo tu“ i digli sve četiri u vis. Svi hoćemo više i bolje od ostalih, pa kako se kome zalomi. Daćemo sve od sebe da odemo dalje nego u prošle tri LŠ – kaže as „Blaugrane“ i „vatrenih“ na kraju jednog od retkih intervjua za medije u Srbiji.

Još uživam na terenu

* Vrhunski sportisti, fudbaleri naročito, zgrću nestvarne sume novca, ali i troše tela više nego ikada pre. Da li je normalno, pa i zdravo, odigrati 70 jakih utakmica u sezoni, kao što ste vi tokom prošle?

– I dalje obožavam fudbal da mislim da bih mogao odigrati i 80 utakmica, ma i 90 ako treba. Toliko se lepo osećam kada sam na terenu i pred punim tribinama da bih jedan trening menjao za pet mečeva. Uvek! Samo, mora se biti fizički spreman da bi se moglo uživati u onome što voliš, u suprotnom je to mučenje. Zato gledam da svoju snagu trošim racionalno, čuvam telo, klonim se rizika i oporavljam koliko je potrebno. Uz maksimalno razumevanje i podršku supruge, jer me štedi od nekih obaveza u privatnom životu. Pa, opet, kada vidim da klinci u mojoj blizini jure za loptom ne mogu da je makar jednom ne šutnem. Čak i na odmorima to radim.

VAR je dobrodošao

* Šta je za vas mešanje video tehnologije u sudijske odluke – maksimum pravde ili savršena kamuflaža zloupotreba?

– Ima i jednog i drugog. Više volim stari fudbal, bez tog seckanja igre da bi se proverile sudijske odluke, pa mi je u tom smislu žao što je video tehnologija umešala prste. S druge strane, VAR je dobrodošao ako će pomoći pravičnosti. Razumem celu tu priču i generalno mi je sve to super.

Proslava bitnija od Tompsona

* Poziv Marku Perkoviću Tompsonu da bude uz ekipu na zagrebačkoj proslavi srebra podelio je javnost u Hrvatskoj i Srbiji, na oduševljene i zgrožene takvim postupkom. Da li ste se u međuvremenu pokajali zbog takvog druženja sa čovekom čije su nastupi, zbog proustaških pesama, zabranjeni širom Zapadne Evrope?

– Mislim da ne moramo tako gledati stvari. Kao što jedan čovek voli crvenu, drugi plavu, treći crvenu ili neku desetu boju, tako svaka država ima neke ljude koji su joj dragi i narod ih obožava i one koji to nisu. Puno mi je interesantnije pričati o onome što je naša reprezentacija dala celom svetu i tom jedinstvenom dočeku nego o jednom detalju prelepe proslave. Meni je to najlepši dan u karijeri.