Ivica Osim – genijalni i principijelni Evropljanin

Ivicu Osima sam prvi put video 1968. godine na utakmici polufinala Kupa evropskih nacija kada je Jugoslavija igrala protiv Engleske (1:0). Tada nije bilo izmena igrača, i zapamtio sam da je jedan plavokosi, „krakati“ igrač, praktično, stajao na centru terena, držao loptu minut – dva i onda je prosleđivao saigračima jer nije mogao ni da hoda, kamoli da potrči. Čuo sam potom u emiisiji „Vreme sporta i razonode“, gde su se prenosile utakmice sa svih prvoligaških terena „one“ Jugoslavije, kada je novinar koji je izveštavao sa jedne utakmice Željezničara rekao: „Lopta je kod Osima, predlažem da u međuvremenu čujemo izveštaje sa ostalih terena“.

Bio je umetnik sa loptom, zato su ga i zvali „Štraus sa Grbavice“. Voleo je da se igra sa loptom, poigrava sa protivnikom, napravi „vic“, rivalu proturi loptu kroz noge… Međutim, kada je „obesio kopačke o klin“ i posvetio se trenerskom poslu promenio je i poimanje fudbalske igre. „Dribling je poželjan samo ako je u funkciji igre“, „Lopta je brža od svakog igrača“, „Neko kosi, ali neko mora i vodu da nosi“… Neka su od Osimovih „pravila“ fudbalske igre.

Švabu sam upoznao sredinom osamdestih godina (1984. godine bio je trener mlade reprezentacije Jugoslavije koja je na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu osvojila bronzanu medalju), a dve godine kasnije postao je i selektor A selekcije (u to vreme su u Fudbalskom savezu postojali i dugoročni planovi), tako da sam imao sreću da ga (relativno) često slušam, a tokom Svetskog prvenstva u Italiji (1990.) i , naročito, godinu dana kasnije dok je bio trener Partizana da nešto i naučim o fudbalu. Sportskim novinarstvom počeo sam da se bavim 4. oktobra 1978. godine i mislio sam da o „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“ znam sve. U kakvoj zabludi sam živeo shvatio sam tek tokom te dve godine druženja sa Švabom.

Istina, imao je Osim podršku Miljana Miljanića, kojem u to vreme niko nije smeo da kaže „NE“, ali trebalo je imati m.da pa 1990. godine istrpeti Maksimir (na generalnoj probi pred SP u meču sa Holandijom prvi put se zviždalo himni Hej Sloveni), jer nije hteo u Italiju da vodi neke igrače iz Hrvatske, koliko se sećam bio je (kao) problem što treći golman nije Ladić. Srbi i Crnogorci su ga provlačili kroz blato jer je Dejana Savićevića držao na klupi…

– Imam na sredini terena Piksija (Stojkovića) i Safeta (Sušića), u špicu Pančeva, neko mora da „radi“ u defanzivi za njih (Šabanadžović, Brnović i Prosinečki). Dejo će da napravi deset uspešnih driblinga, ali jednom će da izgubi loptu pred našim golom i … Zlatko (Vujović) će dvadeset puta da probije po levom boku, uputiće 15 centaršuteva, pet će biti gol šanse…

Na pripremama Partizana na Zlatiboru Predrag Mijatović, u to vreme prva zvezda crno-belih, na pripremnoj utakmici predribla dva protivnička igrača, golmana „pošalje po burek“ i da gol. Osim ga izvede iz igre i propisno ga „izriba“.

– Ući će mu to u naviku, a protiv ozbiljnih ekipa to se ne sme. Čim si u prilici da zatreseš protivničku mrežu moraš je iskoristiti – objasnio mi je Osim.

Na utakmici protiv Crvene zvezde Švaba je Blagoja Paunovića, prvog saradnika, poslao na aut liniju kod zapadne tribine (tada su klupe stručnih štabova i rezervnih igrača na stadionu JNA bile na „Istoku“- Paćko je imao zadatak „samo“ da Vujadinu Stanojkoviću i Saši Ćurčiću viče „nazad“ – Stanojković je posle centaršuta gledao gde će lopta da padne, a Đanija bi lopta „ponela“ pa bi sa svog desnog krila „odlutao“ do suprotnog kraja terena…

Tokom SP u Italiji izgubio je poverenje u nas novinare. Jedan kolega je „izbrojao“ da je za jedno veče popio jedanaest flaša viskija – Znaš da volim i da mogu da popijem, ali što je mnogo – mnogo je čak i za mene – rekao mi je to veče u bašti stadiona JNA, kada je definitivno odlučio da napusti Partizan, Beograd, Srbiju…

– Ja sam u Beogradu, sin mi je u Novom Sadu (Amar igrao u Vojvodini), ćerka i žena u Sarajevu… Nisam ja ni Hrvat, ni Bosanac, ni Srbijanac, ja sam Evropljanin, tražio sam pasoš Evropske unije. Bilo je lepo, ali moram da idem- izgovorio je Vladici Kovačeviću i meni opraštajući se od nas, Partizana, Beograda, Srbije i Jugoslavije.

U manje od godinu dana istinski ljubitelji fudbala oprostili su se od Momčila Vukotića i Ivice Osima. Kao što su crno – beli imali fudbalere koji su imali uspešnije karijere što u inostranstvu, što u dresu reprezentacije, što kao treneri – Moca je za „grobare“ – MOCA, tako je i Jugoslavija (Srbija, BiH, Hrvatska…), imala trofejnije trenere (Miljanić, Ivić, Boškov, Blažević, Antić..) ali Ivica Osim je Štraus u kopačkama. Umetnik. Genije. Kao što se Štraus („kralj valcera“) poigravao sa notama, tako se i Švaba igrao sa „bubamarom“.

Pokušao sam to, svojevremeno, da objasnim „najtrofejnijem treneru u istoriji Partizana“. Nisam uspeo. Njegovim naslednicima nisam ni pokušavao. Oni svoj (ne)rad, tj. (ne)znanje kriju (treninzi su zatvoreni za javnost, tj novinare). Aktuelni selektor je najavio promene. Ako je zapamtio bar trećinu onoga što ga je Švaba učio možda… Dok se to ne dogodi mi koji smo imali sreću da gledamo i učimo od Ivice Osima, kada god se spomene njegovo ime, ustaćemo.

Promišljanja legendarnog Štrausa sa Grbavice o fudbalu, životu, ratu, novcu, konkurenciji…

O „izdaji“ Jugoslavije

„Većina ljudi je korektno prihvatila moju ostavku na mesto selektora Jugoslavije… Malo nakon toga se desilo nešto što me zabolelo. Prolazio je pored mene

razred đaka, a ispred njih učitelj, mlađi čovek. Prepoznao me, i kaže deci: “Evo izdajice Jugoslavije!” Da sam mogao da ga uhvatim, rastrgao bih ga tad. A šta sam drugo mogao da napravim nego da dam ostavku. Kako sam i rekao tada, to je bio moj privatni gest, moja lična odluka. Jedino što sam mogao učiniti za svoj grad, koji je bio granatiran. Kako god, moja ostavka nije mogla ništa promeniti, toliko je daleko otišlo. Fudbal nije mogao ništa promeniti. Da smo bili prvaci sveta u Italiji, svejedno bi bilo rata.

O crno-beloj Barseloni

Generacija je bila takva da nije mogla loše da radi. Sve su to bili najtraženiji igrači tadašnje Jugoslavije. Dovoljno je bilo videti, na primer Jokanovića i Mijatovića, da shvatite da je Partizan mogao štošta. Da se saradnja između nas nastavila verovatno bismo dogurali dotle da napravimo tim koji bi bio sastavljen „ala Barselona“.

O odbijanju Reala

Imao sam ponuda velikih klubova. Uvek sam se pitao: „Šta bih ja radio tamo, šta bih radio s takvim igračima?“ Lupiti šakom od sto i vrisnuti na takve fudbalere nije moguće, predobri su za to. Uvek sam pokušavao da ne budem arogantan. Čak kada me pozvao Real pitao sam: „Jesam li ja zaista ono što vi tražite?“. Skromnost je važna. Naravno da sam želeo da budem trener velike ekipe. Učio bih od igrača svaki dan, ali pitanje je šta bi oni mislili o meni? Možda bi me popljuvali u Madridu.

O kapitalističkom fudbalu

U današnjem fudbalu samo bogati klubovi mogu slaviti velike uspehe. Kupuju najbolje igrače i najbolje trenere i stalno ih menjaju. Osetim nezadovoljstvo među gledaocima. Uz toliko uloženog novca to nije fudbal… Trenutno se više govori o parama nego o samoj igri. Novac osvaja prvenstva. Treba početi misliti o tome i možda uvesti neka pravila kako bi fudbal ponovo postao zanimljiv, jer seče granu na kojoj sedi.

O regionalnoj ligi

Nema para, a Evropa je daleko otišla. Dok smo mi stajali, oni su išli brzo napred. Mislim da bi neka regionalna liga svima koristila. Ima ovde dobrih igrača. Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina nemaju ligu da bi mogli nešto uraditi na velikoj sceni. Ovo jeste trusno, opasno područje, bilo je ratova, bilo je svega, ali mislim da su ta strašna vremena prošla. Treba nešto raditi, probati, ne valja čekati neke Arape koji će dati novac na lepe oči.

O bivšim igračima

Raduje me kada uspeju Hadžibegić, Baždarević, Sušić, Prosinečki, Stojković, Katanec ili Mihajlović… Pratim Brnovića, Milaniča… Kad oni ne naprave nešto, isto kao da ni ja nisam radio dobro. Znam da je nekima izgledalo da je ono što sam ja radio „zezancija“, da nije ništa posebno. Ali, nije jednostavno biti trener. Treba stalno biti u fudbalu, 24 sata dnevno „unutra“… Bez toga nema uspeha.