Izmučeni div ide u penziju

Ali sve što je Huan Martin del Potro izgovorio pre meča startnog kola turnira u Buenos Ajresu i posle poraza u povratničkom duelu nakon dve godine bolovanja ukazuje da je tih 0:2 (1:6, 3:6) protiv domaćeg kolege Federika Delbonisa, pred 80 članova njegove porodice i prijatelja, odnosno hiljade egzaltiranih i uplakanih zemljaka, predstavljalo labudovu pesmu jednog od najvoljenijih i najmaleroznijih tenisera današnjice.

– Ovo je trenutak koji nikada nisam želeo da dođe. Nije ispalo kako sam se nadao. Zdravlje me je usmerilo da donesem ovu odluku u koju ni sam ne verujem. Uložio sam toliko truda u poslednje dve i po godine kako bih mogao da se vratim i napravim još jedno čudo. Ponekad mogu da izgubim i nemam snage da idem napred. Žao mi je zbog toga. Dao sam sve – bile su prve Delpove reči, dok se gušio u suzama, a publika ga prekidala fudbalskim skandiranjem imena 33-godišnjeg miljenika iz Tandila.

– Tenisom sam ispunio sve svoje snove. Najteže mi pada tolika naklonost ljudi, svu tu ljubav nosim sa sobom. Celu karijeru gradio sam sa najboljim teniserima u istoriji. Veoma sam ponosan što sam učio od najboljih, pokušavajući da stojim čvrsto na zemlji i budem primer mlađim momcima. Na terenu i van njega pokušavao sam da ostavim trag kakav su ostavili Gabi (nekadašnja uspešna argentinska teniserka Gabrijela Sabatini, prim. aut.) i Manu (Đinobili, košarkaška legenda „gaučosa“, prim. aut.). Miran sam jer moj poslednji korak nije bio na konferencije za novinare, nego na terenu… Išao u Rio ili ne, prioritet mi je da ubuduće živim bez bola i patnje. Ne mogu više ovako, a osećam da me još toliko toga lepog čeka – objasnio je sin pokojnog poluprofesionalnog ragbiste, Daniela, i učiteljice Patrisije, u čijem braku su rođene još dve ćerke, ali je jedna kao mala stradala u saobraćajnoj nesreći.

Ko je pratio karijeru osvajača olimpijske bronze iz Londona 2012. godine i srebra 2016. u Riju – oba puta preko leđa Novaka Đokovića – zna da bi ovaj strastveni ljubitelj fudbala, navijač Boke Juniors, reprezentacije Argentine i Juventusa verovatno osvojio više od jednog grend slema da nije svako malo morao na bolovanje.

Zato što je posle tog US opena 2009, odnosno polufinalne eliminacije Rafaela Nadala i dobijenog finala sa Rodžerom Federerom, često kuburio sa povredama ruku, nogu i leđa.. Najčešće sa kolenom, zbog čega je čak četiri puta morao na operacioni sto u poslednje tri godine, Do prekjučerašnjeg poraza od čoveka sa kojim je na istom mestu, 2016. godine, doneo njihovoj zemlji pehar Dejvis kupa.

– Teško je baviti se profesionalno sportom sa problemom i nelagodnošću koje sam imao i imam… Sanjam da mogu da koristim telo kako bih radio ono što želi, a ne ono što mogu. Ako to uspem, usudio bih se da uradim bilo šta… Pa čak i da ponovo otvorim prozor teniskih čuda. Sada moram da se ponašam kao osoba koja ima 33 godine i više nego išta želi da se reši bolova. Nikada nisam odustajao i zbog svega toga je ovo vrlo teška odluka za mene – zaključio je Delpo, a da verovatno i sam ne veruje da je to moguće i(li) da više nikada ne bi onaj stari, kao dok je osvajao 22 ATP titule i bio treći reket sveta, čiji se „skok“ u penziju desio sa 757. mesta u singl poretku tenisera.

Cicipas: Moj omiljeni igrač

– Iskreno, on je moj omiljeni igrač svih vremena, posle Federera. Odrastao sam gledajući ga, voleo sam njegov stil igre i njegovu igru generalno. Smatram da je mnogo toga ostavio tenisu i tužno je videti šta se desilo – reči su Stefanosa Cicipasa.

Marej: Inteligentan teniser

– Uvek se nadmetao sa najboljim igračima i uvek je bio vrlo opasan. Imao je snagu koju je malo momaka na Turu ikada imalo. Bio je i veoma inteligentan igrač… na primer, kada se mučio sa ručnim zglobom, adaptirao se igrajući slajs – hvali nekada prvi reket sveta.

Conga: Pobeđivao veliku četvorku

– Uradio je mnogo za tenis, ne samo u Južnoj Americi, već i van nje. Bio je jedan od retkih igrača koji je bio u stanju da pobeđuje Veliku četvorku. Davao je mnogo zadovoljstva navijačima – pamti francuski teniser.