Jahači talasa

Oni su energija i muzika grada, oni se ovde za sve pitaju. Gradonačelnik protiv kojeg dosad niko nije podigao glas. Možda samo poneki surfer.

Čekali smo talas. Čikao nas je Atlantik, a mi smo ga mamili. Osećala sam se sigurno u vodi do struka, kad se iza mene stvorio brazilski Posejdon. Na plaži je stajala crvena zastavica. „Mene ste zvali?“, upitao je, i ne čekajući odgovor tresnuo me i provozao do obale za nekoliko sekundi. Trajalo je predugo. Više nego dovoljno da se pojavi onaj iskonski strah od davljenja. Nije bilo dna ispod mene niti površine iznad. Pogledali smo se zaprepašćeno i rekli – idemo opet. Ovo je bio poziv i za surfere. Videvši valjda da ima posla sa budalama, brazilski bog okeana odluči da nam za igru dalje šalje isključivo svoju decu. I zaista sa njima bi mnogo bezbrižnije. „Mi smo kao oni kučići što napadaju točkove automobila u pokretu. Opasno je. Ne znamo zašto to radimo, ali radimo“, posle dana zatišja, sa najvećim uzbuđenjem do sada, konačno se oglasio Ivan. Bacali smo se i bacali. Kao da je to jedino što znamo. „Zamislite i posle dva dana mi se i dalje bacamo na talase. Srbija uzela pet medalja, a mi ne hajemo, nego se bacamo“, nije mogao da prestane Ivan.

Ima nešto u ovim talasima Ipaneme. Nešto što vas menja. Od tolikog tumbanja valjda sve se pretumba i u glavi. Sa svakodnevnim talasanjem, očas posla pretvorili bismo u „Brasileira“ koji ne haje za svakodnevicu, kojem su za sreću dovoljna daska, šorts i papuče.

Kad malo bolje razmislim, čak i sa pretumbanom glavom, čini mi se da sa talasa u Riju zapravo nismo ni silazili. Ne razmišljajući o tome odakle je došao niti kuda nas vodi, kako smo kročili u Rio mi smo se bacili na jedan, istina olimpijski, ali podjednako velik i zastrašujuć kao ovaj atlantski. Poput surfera, sve vreme priželjkujemo vetrovite dane, sposobne da pokrenu male i dobre cunamije, dovoljno snažne da izazovu uzbuđenje, a nedovoljno da razore. Bilo je vetra, nije da nije, ali talasi su nas hvatali nespremne, i po običaju poklapali, prevrtali i povlačili po dnu i plićaku. Treba nam dobar talas, na kojem možemo da se uspravimo. Ako se ne desi danas ili sutra, ti eventualni talasi prekosutra nam baš ništa neće značiti. Nije moglo veslo kajakašica da zatalasa priču, potrebna je neka mnogo jača sila.