Javno priznanje ili lično promovisanje

Ministar je aktuelnim olimpijskim prvacima i šampionima Evrope uručio diplomatske pasoše napominjući da „to nije priznanje, već potreba Srbije da ih promoviše u ambasadore dobre volje“. Iako uspesi vaterpolista, koji spadaju među najtrofejnije srpske sportiste svih vremena, nisu ni jednog trenutka pod znakom pitanja, otvara se dilema koliko je Dačićev gest zaista državni interes, a koliko lična promocija u cilju sticanja političkih poena u javnosti.

Ivica Dačić je praksu diplomatskih povlastica poznatim ličnostima započeo još kao ministar policije u Vladi Mirka Cvetkovića. Malo ko se sada uopšte seća da su brazilski fudbaleri Partizana i Crvene zvezde, Kleverson Gabriel Kordova Kleo i Evandro Goebel među prvima koji su od Dačića dobili na poklon srpske pasoše, odnosno državljanstvo mimo uobičajenih procedura. Vremenom je Dačić počeo da uručuje srpske pasoše i daleko poznatijim ličnostima od Žerara Depardjea, pa do Ralfa Fajnsa, Adrijane Lime, Stivena Sigala, a sada su na red stigle i diplomatske povlastice za srpske javne ličnosti.

– Ta tradicija s pasošima i državljanstvima nije od juče, a kako ju je Ivica Dačić i započeo, onda ne čudi da on nastavlja da je dalje promoviše. Vaterpolisti su sjajni, verovatno naši najbolji sportisti, ali se jednostavno otvara pitanje koji je cilj uručivanja njima diplomatskih pasoša. Mora se doduše konstatovati da nije samo kod nas trend da se političari „nakače“ na uspehe sportista. Pa videli smo Kolindu kako se ljubila i grlila sa fudbalerima Hrvatske na Svetskom prvenstvu, mada nisam ispratio da li su i oni dobili neke diplomatske povlastice posle uspeha. S druge strane, gledajući listu kome je sve Dačić uručivao pasoše, onda jedino mogu reći da su vaterpolisti ove povlastice možda i najviše zaslužili – objašnjava za Danas bivši sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević.

Bivši ministar inostranih poslova Vladislav Jovanović tvrdi da nije uobičajena diplomatska praksa da se istovremeno podeli više od deset diplomatskih pasoša.

– Još u SFRJ diplomatski pasoši su se osim diplomatskom koru delili vrlo diskretno ljudima iz sveta biznisa, ali samo onim najvišim, na primer direktorima najvećih preduzeća, kao što je recimo u to vreme bio Geneks. Kasnije je i u vreme kada sam ja bio ministar, tokom devedesetih, praksa bila da se oni dele vrlo ograničeno. Smatralo se da je diplomatski pasoš, pored privilegije, neka vrsta zaštite osobe koja putuje u inostranstvo jer tamo predstavlja zemlju – objašnjava Jovanović.

Dačić je po rečima Jovanovića izašao iz „tradicionalnog diplomatskog okvira“, ali s druge strane nije uradio ništa van svoje nadležnosti.

– Svetski trend je davanje diplomatskih pasoša ličnostima koji mogu da utiču na promociju i popravljanje slike zemlje u svetu. Na kraju krajeva čak i Ujedinjene nacije promovišu ambasadore dobre volje, a u vreme kada sam ja bio ministar to je bio Đorđe Balašević. Smela je pojava odjednom podeliti više od deset diplomatskih pasoša i normalno je da to izazove pažnju jer je to ipak značajno odstupanje od tradicionalne diplomatske prakse. U moje vreme veoma je bilo bitno vrednovati i celokupan lični integritet osobe kojoj dajete tu povlasticu jer ona ipak na poseban način predstavlja zemlju – zaključuje Jovanović.

Politika drugi zanat najstariji

Zoran Ivošević ocenjuje da je javna podela diplomatskih pasoša prvenstveno lična promocija, a tek onda odavanje priznanja uspešnim sportistima.

– Politika je drugi najstariji zanat na svetu, a političari menjaju partnere često kao i u prvom najstarijem zanatu na svetu. Tu je samo bitna slava i novac, a ne treba da bude sve u tome. Diplomatija je složena materija i tu uvek treba pažljivo postupati – ističe Ivošević.

Šta je zapravo diplomatski pasoš

Diplomatski pasoši država ustanovljeni su Bečkom konvencijom iz 1961, a koja se oslanja na Opštu konvenciju o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija iz 1946. godine. U Srbiji diplomatski pasoši po vokaciji pripadaju personalu ministarstva spoljnih poslova (ambasadorima, atašeima, sekretarima), ministrima u Vladi, guverneru Narodne banke, premijeru i predsedniku, a po potrebi radi lakšeg obavljanja poslova u inostranstvu može se izdati i pojedinim poslanicima i najvišim službenicima pravosuđa. Uredbom Vlade Srbije iz 2009. diplomatski pasoši mogu se davati „zaslužnim građanima“. Diplomatski pasoš prvenstveno omogućava brz prelazak granice (na posebnim terminalima) bez posebnih provera i putovanje bez viza čak i u zemlje za koje se moraju izvaditi sa „običnim“ pasošem (izuzev SAD i Velike Britanije). Vlasnicima diplomatskih pasoša ne može biti zabranjen ulazak u neku zemlju niti mogu biti proglašeni nepoželjnim osobama (persona non grata) bez posebnog obrazloženja. Diplomatski pasoš, za razliku od „običnog“, važi pet godina. Može se produžiti samo za vreme trajanja mandata u državnoj službi i dok postoji potreba za njim. Ne sme se koristiti na svakom putovanju (na primer turističkom), niti se sme uvek nositi sa sobom, već mora biti deponovan u instituciji koja je tražila njegovo izdavanje. Poslednjih godina se mnoge od ovih odredbi ne poštuju, a najveća „buka“ digla se oko toga kako je osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj dobio diplomatski pasoš.