Jaz koji guta generacije

Uvek je na ovim prostorima bilo košarkaških talenata, bivalo je ovde vazda i vrlo ozbiljnih trenera koji su radili sa mlađim kategorijama, a veoma često su osvajane medalje na svetskim i evropskim prvenstvima. Nekada je vrhunski juniorski uspeh bio i gotovo stopostotna rezervacija za dobru seniorsku karijeru, pogledajte samo generaciju svetskih prvaka iz Bormija (Đorđević, Kukoč, Rađa…), pa i one iz Novog Sada. Danas se stvari odvijaju sasvim drugačije, malo ko od „zlatnih“ iz Rige može očekivati da će naredne sezone u svom klubu imati iole ozbiljnu minutažu.

Boško Đokić, iskusni košarkaški trener koji je jedan deo karijere posvetio radu sa mlađim kategorijama kaže za Danas da je najveći problem za svakog košarkaša da u 17, 18 ili 19. godini sedi na klupi ili igra manje od 15 minuta po meču.

– Klubovi sada imaju po četiri, pet stranaca i četiri, pet iskusnih domaćih igrača. U tom sistemu niko nema vremena ili neće da se bavi s juniorima i da brine o njihovom daljem razvoju. A u košarci je ogroman jaz između juniorske i seniorske selekcije. Kao junior igra samo protiv svog godišta i navikao je da je najbolji, a onda kada pređe u seniore naiđe na igrača od 30 godina koji ume i da mu zavali lakat. Zato je za njih neophodno da imaju što više mečeva u seniorskoj konkurenciji, jedino tako mogu da stasaju, ojačaju i nadograde ono što su do tada naučili. Ako igrač dve godine zaredom sedi na klupi, to je onda gotovo. Ako pogledate generaciju 95. godište, tu je samo Gudurić uspeo, a bilo je mnogo talentovane dece koja je trebalo da stignu do seniorske konkurencije – objašnjava Đokić.

Milan Opačić, takođe košarkaški trener, ali i osnivač i direktor košarkaškog kampa YUBAC kroz koji je prošlo na desetine talentovane dece, tvrdi da smo mi mala zemlja i nemamo tu komociju da dozvolimo da talentovani igrači tek tako nestaju. Morao bi da se napravi program rada, da se prati kako ti momci napreduju na nedeljnom, mesečnom, godišnjem nivou…

– Pozajmica je za te igrače spas, da igraju za klubove koji se takmiče u KLS i da stiču iskustvo u seniorskoj konkurenciji. Samo tako mogu da se razviju i budu spremni za mečeve u ABA ligi, Evroligi i Evrokupu. Klubovi moraju da budu senzibilni i da roditeljima i agentima tih igrača objasne da je to najbolje za njihov razvoj. Pa jedan Mića Berić je igrao za Ušće, a Saša Obradović je igrao za Grocku. Čak je i jedan Haris Brkić igrao u Čačku, pa kakvu je karijeru posle imao. Naravno, bitno je veoma da ti igrači budu u klubovima gde će imati trenera koji će napraviti program za njega i ozbiljno raditi s njim, a ne samo da bi igrao u prvom timu – tvrdi Opačić.

I Boško Đokić se slaže da su „pozajmice“ dobro rešenje.

– Zvezda, Partizan i Mega imaju svoje filijale i za te klince je možda najbolje da u njima igraju sezonu ili dve. Međutim, sada tu postoji problem i roditelja koji ne shvataju da dete koje je osvojilo medalju ne može odmah da igra u prvom timu Zvezde ili Mege već mora u Zemun ili FMP. Tu proradi i sujeta pa se gleda sve što može da se učini jer je kao bolje sedeti na klupi na primer Partizana nego igrati u manjem klubu, a to je velika greška. Ne treba odlazak u manji klub zarad veće minutaže doživljavati kao kaznu. Tamo će i trener imati više vremena da se posveti tom igraču i smeće da rizikuje dajući mu vremena da sazri za seniorsko takmičenje – jasan je Đokić.

Darko Plavšić, novinar Sport kluba, tvrdi, pak, da je KLS jednostavno preslaba za ozbiljan napredak, a s druge strane je ABA liga uz evropska takmičenja prejaka.

– Za Pecarskog je najbolje da ostane u Partizanu, verujem da će dobiti veću minutažu nego prošle sezone. On još uvek fizički nije stasao za najjače utakmice i treba još mnogo da napreduje. Za ostale je najbolja opcija možda odlazak na koledž u SAD, gde će sigurno moći da rade sa kvalitetnim trenerima i najviše napredovati. Nema veze što mnogi nisu fizički spremni za tamošnju košarku, pa ni za Jokića niko nije verovao da odmah može da uspe u NBA. Međutim, on je svojom košarkaškom inteligencijom nadomestio to dok i fizički nije postao jak. I Toni Kukoč je bio najmršaviji košarkaš, pa je ipak uspeo da svojim talentom nadomesti svaki nedostatak – kaže Plavšić i dodaje da se na ovom EP najviše istakao Petrušev, a on dolazi sa koledža i potencijalno je budući NBA igrač. Po njemu je on možda bio čak i bolji od Pecarskog, koji mora da poradi na snazi, kao i Paunović koji je dominirao u svim mlađim uzrastima, ali mu jednostavno fale mišići za seniorski tim.

Od šampiona iz Bratislave 2017. malo ko je prethodne sezone bio u prilici da razvija svoj nesumnjivi talenat. Jurnjava klubova za rezultatom, roditelja i menadžera za što bržom naplatom uz česte bolesne ambicije i nezajažljivost, i potpuna nemoć košarkaškog saveza u tom smislu, ostavlja ove momke koji treniraju već skoro deset godina, na novom, još neizvesnijem početku.

KSS se ništa ne pita

„KSS nema ingerenciju nad takmičenjima u kojima igraju naši najjači klubovi, tako da ne može da donese propis da natera klubove da daju više prostora juniorima. Ne bih da budem pesimista, ali nisam optimista da je to problem koji će se uskoro rešiti. Ne verujem da će za mnoge iz ove generacije biti mesta u prvim timovima“, objašnjava Boško Đokić
Milan Opačić tvrdi da KSS treba da se aktivnije uključi i nađe način kako da utiče na klubove da više daju šansu juniorima.
„To što nam generacije koje osvajaju medalje kao juniori nestaju na prelasku u seniore najviše pogađa KSS, odnosno budućnost srpske košarke. Svima nama je u interesu da od ove dece što su prvaci Evrope za dve godine neko nastupi za reprezentaciju na Olimpijskim igrama u Tokiju, a još više njih na nekim narednim velikim takmičenjima.