Jedan trofej, 12 kandidata

Branilac titule Švedska i Engleska sutrašnjim duelom otvoriće takmičenje u Poljskoj, a do 30. juna, na stadionima u Kjelcu, Lublinu, Bidgošću, Gdinju, Tihom i Krakovu špartaće još domaća selekcija, Slovačka, Makedonija, Srbija, Portugal, Španija, Češka, Danska, Nemačka i Italija.

S manjim ili većim šansama da podignu pehar na kraju takmičenja, koje je uvek bilo revija velikih talenata i budućih asova. Aktuelni vladar nema zvučna imena, pogotovo posle priključivanja Viktora Lindelfofa A timu, ali sin čuvenog Henrika Larsona – DŽordan, vezista Groningena Simon Tibling ili npr. Kristofer Olson iz Mitjilanda, nisu za potcenjivanje. To što većina momaka nije još dresove domaćih klubova zamenilo opremom inostranih nije im, recimo, smetalo da u borbi za ovo EP uzmu „skalp“ jednoj Španiji. Portugalci žele da odu korak dalje od finala pre dve godine, odnosno potvrde lanjski uspeh Kristijana Ronalda i ostalih zemljaka. I nije da nemaju razloga za optimizam. Em se poslovično dobro kotiraju u ovom uzrastu, em im igrači po pravilu imaju zavidno iskustvo u seniorskim timovima, a Sportingov štoper Ruben Semed i Benfikino krilo Gonsalo Guedes su uveliko na skeneru nekih engleskih velikana. Od jakih aduta imaju još Dijega Žotu i Rubena Nevesa, najmlađeg kapitena u istoriji Lige šampiona… Priča o favoritima ne može nikada da prođe bez Nemačke, a ovog puta posebno. Leroj Fer, Matijas Ginter, Mahmud Daud, Leon Gorecka, Maks Mejer, Julijan Brant, Davi Zelke, Serž Gnabri… prošetali su se kroz kvalifikacije, gde su za rivale između ostalih imali Rusiju i Austriju, a koliko su bili dominantni klinci iz timova Bundeslige savršeno ilustruje prosek od 3,5 data gola na 10 (od 10) dobijenih utakmica.

Najužoj konkurenciji za najviši plasman pripadaju i fudbalske nade Španije i Italije. Sadašnju generaciju Crvene furije predvodi Evertonov Đerar Deulofeu, od Realovih predstavnika najviše pažnje privlači Marko Asensio, iz Atletika je to Saul, Munir El Hadadi dolazi iz Barselonine škole i ima iza sebe solidne partije u Valensiji, tu su i Benfikini Aleks Grimaldo, Portov Oliver Tores… NJima uz rame su i mladići sa Apenina. Đanluiđi Donaruma, Manuel Lokateli, Roberto Galjardini, Federiko Bernaderski samo su neki od jakih štihova u špilu Azura, čiju okosnicu čine prvotimci Atalante, osvajači najviše bodova u kvalifikacionoj grupi iz koje je i Srbija otišla na EP. Izabranici selektora Nenada Lalatovića, koji je Orliće preuzeo tek pošto ih je Tomislav Sivić odveo u Poljsku, nije u prvom ešalonu potencijalnih osvajača zlata, ali uživa opšti respekt. Veliko je pitanje da li će i kako srpski tim popuniti prazninu na sredini terena, u odsustvu fenomenalnog kreativca Sergeja Milinkovića-Savića (nije ga pustio Lacio), ali imena i klupska minutaža Mijata Gaćinovića, Vukašina Jovanovića, Nemanje Maksimovića, Andrije Živkovića, Miloša Veljkovića i, recimo, Saše Lukića ili strašna golgeterska forma najjačeg domaćeg „oružja“ u liku kapitena Uroša Đurđevića daju pokriće za umereni optimizam. Pobednički mentalitet osvajača titule omladinskog prvaka sveta od pre 24 meseca, u redovima ove ekipe, takođe. Uprkos moćnim i ambicioznim rivalima u grupi (Španija, Portugal), odnosno činjenici da će u borbi za nokaut fazu imati posla i s Makedonijom. U međunarodnim okvirima neuglednim timom, bez tradicije i pedigrea, ali rezultatski rasterećenim posle odlaska na EP, pre jedne Francuske, Islanda, Škotske, Severne Irske…

Pogrešno bi bilo zanemariti i tandem Češka – Slovačka, ako ni zbog čega drugog onda makar radi podatka da su obe selekcije trku za šampionat završile kao prve u svojim grupama. Česi ispred Belgije, a Slovaci kao bolji od Holandije i Turske. To što ni jedni ni drugi nemaju megazvezde samo ide u prilog njihovom snažnom kolektivnom duhu. Engleska je negde između, ni izraziti pretendent na tron ni neko koga je dozvoljeno olako shvatiti. Iako bez Delea Alija, DŽona Stionsa, Rahima Sterlinga, Markusa Rašforda… selekcija koja je na putu do turnira primila svega tri pogotka, a dala ih čak 20 u osam susreta, sve je samo ne laka prepreka. A, imena DŽejmsa Vord-Prouza, Demaroja Greja, Kaluma Čejmbersa… njihovim navijačima ulivaju nadu u toliko čekani rezultatski iskorak. Poljska će ga teško napraviti, jer ne pripada visokoj fudbalskoj klasi, pogotovo bez najboljih igrača ove starosne dobi – Napolijevog tandema Arkadijuš Milik, Pjotr Zjelinski. U tim okolnostima svaki osvojen bod bio bi premija za organizatora takmičenja, po običaju pošteđenog učešća u kvalifikacijama.

Italijani i Španci najtrofejniji

Evropska prvenstva za ovu starosnu kategoriju održavaju se od 1978. godine, a na prošlih 20 turnira najviše uspeha imala je Italija, prvak iz 1992, 1994, 1996, 2000. i 2004, dok Španija ima jedan trofej manje (4). Titule su još osvajali: bivši SSSR (2), Engleska (2), Holandija (2), Nemačka (1), Francuska (1), Švedska (1), Češka (1) i nekadašnja velika Jugoslavija (1). Preteča EP – U21 bili su turniri za igrače do 23 godine, koja su imala samo tri izdanja i pobednika: Čehoslovačku (1972), Mađarsku (1974) i SSSR (1976).

Zlatni igrači

Svaki prethodni šampionat imao je svog Zlatnog igrača, a mnogi od njih su kasnije napravili velike karijere, poput: Nemca Rudija Felera, Italijana Andrea Pirla i Fabija Kanavara, Čeha Petra Čeha, Portugalca Luisa Figa, Hrvata Davora Šukera, Vahida Halihodžića iz BiH…

Grupe

Grupa A: Engleska, Poljska, Slovačka, Švedska

Grupa B: Makedonija, Srbija, Španija, Portugal

Grupa C: Češka, Danska, Nemačka, Italija

Polufinalista i najbolji drugoplasirani

Siguran plasman u polufinale izboriće tri pobednika grupa, a pridružiće im se još najbolja od tri drugoplasirane ekipe. Od toga iz koje grupe bude došla ta selekcija, zavisiće i sastav polufinalnih parova. Ako je bude dala grupa A, onda će ona u polufinalu igrati sa pobednikom Grupe B, dok će drugi polufinalni par činiti lideri grupa A i C. U slučaju da najbolja drugoplasirana ne bude iz grupe A, pobednik Grupe B će u polufinalu igrati sa prvim iz Grupe C, a drugi par biće pobednik Grupe B i drugi iz grupe B ili C.