Jedno atletsko zlato oko dva vrata: Razumni dogovori za podelu plena i vekovni slučaj prvog Indijanca koji je uzeo olimpijske medalje za SAD

Podelile su je takmičarke u skoku motkom Australijanka Nina Kenedi (26) i Amerikanka Ketrin Mun (32), koja je pod devojačkim prezimenom Nažot bila olimpijska pobednica u Tokiju 2021. i svetska prvakinja u Judžinu prošle godine, a i dvoranski vicešampion sveta u Beogradu lane.

U „kraljici sportova” postoji jedno carstvo…

Njih dve su prvo jedine preskočile 4,85, obe iz prvog. Australijska atletičarka je nadmašila sebe, budući da joj je lični rekord, koji je i nacionalni, bio 4,82 u Sidneju pre dve godine.

Letvica je zatim podignuta na 4,90. I jedna i druga su je rušile iz prva dva puta. Prva je preko nje išla Kenedi. Mun, pod pritiskom poslednje šanse, znala je da joj je taj domet dostižan jer joj je doneo olimpijsko zlato. I uspela je.

Nastavljena je borba barabar. Obema je 4,95 bilo previsoko iz sva tri puta. Trebalo je, po pravilima, da imaju još po jedan pokušaj na toj visini, a onda, ako je ponovo ne savladaju, da se letvica spušta dok jedna ne nadvlada drugu.

Posle razgovora sa zvaničnicima, a takmičari imaju pravo da saglasno odbiju svojevrsno doigravanje, jedna drugoj su pošle u zagrljaj. Preumorne za dalja iskušenja posle više od dva sata nadmetanja po iznurujućoj omorini, na obostranu korist su donele razumno rešenje da se ne upuštaju u rizik.

Mun je postala treća ikada s najmanje dve titule. Njena zemljakinja Stejsi Dragila je trijumfovala 1999. i 2001, a Ruskinja Jelena Isinbajeva 2005, 2007. i 2013.

Američkoj skakačici je velika želja da bude i državna rekorderka. To je i dalje Sendi Moris (31) s 5,00 na mitingu u Briselu pre sedam godina. Svetska dvoranska šampionka iz „Štark arene” je u Budimpešti zauzela sedmo mesto sa skromnih 4,65.

Kad su se Mun i Kenedi složile da podele plen, podsetile su na isti takav rasplet u muškom finalu u skoku uvis u Tokiju. Dogovor je pao između Kataranina Mutaza Ese Beršima i Italijana Đanmarka Tamberija, koji su sve visine do 2,37 preskočili iz prve, a zatim obojica nijednom 2,39.

Njihovo saglasje je proisteklo iz drugarskog odnosa iz juniorskih dana. Znajući za taj detalj, Mun je u šali upitala: „Da li smo sada nas dve najbolje prijateljice?”

Konji prvi košampioni

Na olimpijskim igrama to nije bio prvi slučaj da zlatna medalja ima dva nosioca, ali se nikada ranije nije desilo da se oko toga postigne saglasnost dva pretendenta, što je, zapravo, jedino i moguće u skoku uvis i skoku motkom.

U istoriji olimpijade, od Atine 1896, čak 31 put su jednim lovorom okićene dve glave. Prvi put se to dogodilo u Parizu 1900. u konjičkom sportu, u disciplini – skok uvis.

Grla Francuza Dominika Gardera i Italijana Đovanija Đorđa Trisina su se napregnula preko prepreke od 1,85 m. Srebro nije dodeljeno. Bronza je pripala Belgijancu Žoržu van der Poeleu, a 1,70 je skočio i Trisinov drugi konj.

S Orestom, koji mu je doneo zlato, bio je drugi u skoku udalj (5,70). Prvi je italijanski osvajač olimpijskih medalja, 121 godinu pre Tamberija, prvog zlatnog olimpijca s Apenina u skoku uvis posle Sare Simeoni u Moskvi 1980. s 1,97, što je tada bio i olimpijski rekord (danas ga s 2,06 drži Ruskinja Jelena Slesarenko iz Atine 2004).

Uspinjanje uz motku u „Belom gradu”

Jedina atletska podela olimpijskog zlata na mestu događaja pre Tamberijevog i Beršimovog dogovora izvršena je na Vajt siti stadionu u Londonu 1908. između Amerikanaca Edvarda Kuka i Alberta Gilberta, koji su motkom skočili po 3,71.

Bile su to poslednje igre na kojima je dozvoljena zahtevna tehnika penjanja uz motku prilikom skoka.

Organizatori su odlučili da ne bude dodatnih skokova za određivanje jednog pobednika jer se kraju bližila maratonska trka, prva olimpijska na 42.195 m (kasnih devedesetih preciznim merenjem utvtđeno da je bila 159 m kraća). Njen finiš je vodio preko zaletišta na „Belom gradu”, sagrađenom baš za olimpijadu (srušen 1985, zatim je tu bio kompleks Bi-Bi-Sijevih zgrada, koje je britanski javni servis kasnije prodao).

Poglavica u cipelama

Upečatljiv slučaj u istoriji olimpizma jeste da su najsjajnija odličja u dve atletske discipline administrativnom odlukom imala po dva vlasnika od 1982. do 2022, a radi se o takmičenjima na Igrama u Stokholmu 1912.

I u petoboju (skok udalj, bacanje koplja i diska, 200 m, 1.500 m; moderni petoboj je nešto drugo) i u desetoboju (takmičenja kao i u savremenom dobu), koji su tada i uvedeni u program, najviše bodova je skupio Amerikanac Džim Torp, svestrani sportista, kome je puno ime bilo Džakobus Fransiskus. U njegovim venama je i po ocu i po majci tekla indijanska krv. Prvi je Indijanac koji je Americi doneo olimpijske medalje.

U petoboju nije pobedio jedino u bacanju koplja (treći), a u desetoboju je najuspešniji bio u četiri ogledanja.

Neposredno uoči takmičenja snašao ga je peh. Ukradene su mu patike. Dovio se pošto je u korpi za đubre nabasao na dve rasparene cipele. Za jednu je, jer je bila mnogo veća, natukao još čarapa.

Njegov podvig, kaže olimijska legenda, posebno je zadivio švedskog kralja Gustava Petog, koji mu je, uručujući mu medalju, odao priznanje da je najbolji sportista na svetu.

Danak nadnici od dva dolara

Dogodine mu je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) oduzeo oba zlata. Ispostavilo se, što nije ni poricao, da je 1909. i 1910. igrao bejzbol u ligi Severne Karoline, a iako je to bilo poluprofesionalno (dobijao dva dolara po utakmici ili po današnjem kursu 63), prekršio je olimpijsko načelo amaterizma.

Atletskoj amaterskoj uniji je izjavio: „Ja sam samo bio Indijanac i nisam znao da su takva pravila”. Američki olimpijski komitet se pokorno izvinio MOK-u.

U potonjim godinama Torpovi poklonici su ulagali napore da mu se vrate medalje. Najčvršća brana njihovim zalaganjima bio je Everi Brendidž kao predsednik MOK od 1952. do 1972, pre toga i glava Nacionalnog olimpijskog komiteta SAD, koji se takođe takmičio 1912. u petoboju i desetoboju, ali kudikamo neuspešnije od perjanice državnog tima.

Sasvim je izvesno da je Brendidžova tvrdokornost osim lične osvete iz sujete imala i rasističku potku, jer je smatran zagovornikom neonacizma u posleratnoj Americi. Zadivljen Hitlerovim dostignućima za Igre u Berlinu 1936, njegova reč je presudno uticala da SAD odstupe od bojkota takmičenja u jezgru fašizma. Komunizam je držao za neuporedivo zlo koje preti civilizaciji.

Pisac i njegova žena našli kvaku

Najuporniji za Torpovu rehabilitaciju bili su pisac Robert Viler i njegova supruga Florens Ridlon. Naoružali su se dokazima da je prilikom oduzimanja priznanja prekršeno pravilo MOK da primedbe koje mogu da dovedu pod sumnju moraju biti podnete najkasnije 30 dana od takmičenja, što u vijanju Torpa nije bio slučaj.

Njih dvoje su dobili podršku Kongresa. Taj institucionalni vetar u leđa slomio je MOK, koji je u oktobru 1982, skoro tri decenije posle Torpove smrti (1888-1953), doneo odluku da su on i Norvežanin Ferdinand Bje košampioni u petoboju, a da je sa Šveđaninom Hugom Vislanderom osvajač u desetoboju. Dogodine su njegovim sinovima Gejlu i Bilu uručene komemorativne medalje.

Inicijativama tu nije bio kraj. Počela je da kruži peticija da se Torp proglasi jedinim pobednikom. Podržao ju je i Bili Mils, zlatni na 10.000 m na Igrama u Tokiju 1964.

MOK je najzad popustio prošle godine, 14. jula.