Jednoumlje crno na belo

Od pet poslednjih predsednika, koliko ih je sedelo na najisturenijem mestu u periodu od 1989. godine do ove jeseni, samo je jedan imao s kim da se „porve“ pred skupštinskim delegatima, dok su ostali na istom mestu samo formalno i uglavnom jednoglasno dobijali potvrdu za pobedu izvojevanu po klupskim kuloarima i(li) u centrima moći daleko od crno-bele strane Topčiderskog brda. Jedino je nekadašnji igrač i sadašnji potpredsednik Fudbalskog saveza Srbije Savo Milošević 21. decembra 2009. sve do dolaska u klupski sportski centar, popularni Zemunelo, verovao da ima realne šanse u klinču sa višegodišnjim članom Skupštine Draganom Đurićem, a onda bio potučen do nogu, jer mu niko sem trofejnog LJubiše Tumbakovića nije dao glas.

Nenad Popović zaseo je u fotelju Ivana Ćurkovića (vladao od 1989. do 2006) još glatkije, bez ikakvog otpora. Poznati privrednik nije imao protivkandidata 25. 12. 2006, ali ga je opozicija već posle šest meseci naterala na povlačenje. NJegov naslednik na isti način je ušetao u predsedničku kancelariju. Posle tromesečnog bezvlašća potonji predsednik FSS Tomislav Karadžić došao je bez ispaljenog „metka“, uz aklamativnu potporu svih prisutnih skupštinara 25. septembra 2007.

Od tradicionalnog, razrađenog scenarija odustalo se tek pomenute 2009, kada je Tumbaković ostao usamljen u protivljenju već viđenoj promociji Dragana Đurića u novog mašinovođu „parnog valjka“. Posle četiri godine činilo se da će ga kolega biznismen Miroslav Bogićević isterati iz fotelje, ali se ni on ni oni koji su ga zvali u pomoć nisu pojavili na Skupštini, pa je Đurić bez problema reizabran. Kada mu je definitivno odzvonilo predsednička dilema bila je Mile Jovičić ili Zoran Popović, a „kocka“ se zaustavila na drugom, nefudbalskom čoveku, kojem su skupštinski dizači ruku naravno bezrezervno dali mandat 25. decembra 2014. Kako sada stvari stoje i Milorad Vučelić će 14. septembra bez mnogo frke dobiti duel sa Nenadom Bjekovićem, ako bivši fudbaler, trener i sportski direktor kluba iz Humske izađe na crtu nekadašnjem političaru i direktoru Javnog servisa. Jer se u Partizanu izborne Skupštine zakazuju tek onda kada pobednička struja bude sasvim sigurna da je slomljen otpor neposlušnih, odnosno da će im ortački odnosi sa delegatima, ključnim državnim strukturama, političarima i tzv. viđenim navijačima doneti željenu prevagu. To jest priliku da počnu ili nastave upravljanje „rudnikom para“, što najtrofejniji srpski klub u 21. veku i dalje jeste, pored svih decenijskih malverzacija i lopovluka.