Johan Krojf: Totalni fudbaler i buntovnik

Podario je fudbalu novu dimenziju. Osvežio ga je u taktičkom, igračkom i ljudskom smislu. Produkt Barsine škole, Pep Gvardiola, čiju je filozofiju utemeljio upravo Krojf, duguje sve junaku ove priče.

– Ništa nisam znao o fudbalu dok nisam upoznao Krojfa. Bio mi je kao otac. Znamo da je Barselona mnogo više od Johana, ali njegov dolazak je doneo revoluciju. Pomogao nam je da razumemo fudbal – rekao je jednom prilikom Gvardiola.

Legenda jugoslovenskog fudbala Dragan Džajić takođe ga svrstava u sam vrh.

– Krojf je bio jedan od najboljih svetskih igrača svih vremena. Težak čovek za komunikaciju. Bio je drčan i tvrdoglav, baš onakav kakav je i na terenu. On je rođeni pobednik –  kazao je jednom prilikom Džajić za Blic.

Kristijano Ronaldo neskromno je sebe proglasio najboljim igračem u istoriji.

– Kažite mu da je to neukusna šala, da se ne glupira. Ko je najbolji? Di Stefano, Krojf i možda Mesi – poručio je Maradona.

Citati koji govore u prilog njegovoj veličini kraja nema. Duboki respekt prema asu holandskog fudbala koji svi osećaju kazuju koliko duboko je njegovo delo prodrlo u fudbal, dušu i srca zaljubljenika u ovu igru. NJegova palata nije bila samo čuveni De Mer. Ne, on je bio kralj Barselone, Holandije, Španije, Evrope…Kralj fudbala svoje epohe.

Krojf potiče iz siromašne radničke porodice. Odrastao je u amsterdamskom naselju Betondorp, koje je izgrađeno „na brzaka“ posle Drugog svetskog rata. Dom mu se nalazio na svega nekoliko od holandskog hrama fudbala.

Majka mu je bila zaposlena u Ajaksovoj kantini gde je provodio celo slobodno vreme u želji da bude što bliži igračima i da upija njihove misli o fudbalu. Na tom mestu je načinio svoje prve fudbalske korake koji će zbog raskošnog talenta brzo biti pretočeni u prvi profesionalni ugovor.

Bilo je skeptika zbog njegove krhke konstitucije zbog koje se teško nosio sa profesionalcima. Uprkos tome, debitovao je 1964. godine i momentalno nagostio da počinje najlepša fudbalska bajka.

Trener Rinus Mihels dobro je osetio njegov puls, brže-bolje ga poslao na specijalne treninge snage nakon kojih se više nije postavljalo pitanje njegove fizike. Tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih Ajaks će kao malo koji klub na tako dominantan način obeležiti jednu fudbalsku dekadu koju bi neki sa pravom čak nazvali i epohom koja je u sebi nosila Johanov duh.

Pod dirigentskom palicom Mihelsa, kasnije i Štefana Kovača, Kopljanici su tokom sedamdesetih osvojiji šest titula prvaka Holandije, četiri nacionalna Kupa, a čuvali su u svojoj vitrini pune tri godine pehar namenjen pobedniku Kupa evropskih šampiona.

– Pokazali smo svetu da fudbal može da bude i zabavan. Igrali smo , uživali i radovali se. Pripadnik sam  generacije koja je dokazala da fudbal istovremeno može da bude dinamičan, atraktivan i da donosi rezultate – opisao je tada Krojf esenciju spoja lepote i uspeha Ajaksa.

Zahvaljujući Ajaksovim igračima koji su implementirali isti taj impresivni fudbal i u narandžastom dresu reprezentacija Holandije je igrala u finalu Svetskog prvenstva 1974. godine, ali je poklekla pred Zapadnom Nemačkom, kao i četiri godine kasnije pred Argentinom. Sudbina je zapisala da Holanđani ne postanu svetski prvaci, iako su po oceni cela fudbalske javnosti igrali najubedljivi fudbal.

Često se sukobljavao sa upravama, saigračima, političarima…Ajaks nije umeo da „ukroti“ njegov butnovni duh i planirao je prodaju Realu, ali je večiti kontraš odobio transfer zbog stava prema režimu generala Franka u Španiji koji mnogi optužuju da je favorizovao „kraljevski klub“.

Njegova izjava da ne želi da igra za klub koji je simbol Frankovog režima naišla je na oduševljenje navijača Barselone gde je prešao godinu dana nakon što je njegov bivši trener Mihels nastavio svoje stvaralaštvo na tom mestu. Blaugrana je platila astronomsko obeštećenje za ondašnje prilike – neverovatnih 3,7 miliona nemačkih maraka. Još fascinantniji podatak je da je Krojf kao trostruki evropski šampion prešao u klub koji je u to vreme bio negde na dnu tabele što je za njega bio još jedan razlog više.

Osvojio je skoro 30 titula tokom karijere. Tome treba prirodati i veliki broj ličnih priznanja među kojima su i tri za najboljeg igrača Evrope, kao i nagrada za najubojitijeg fudbalera veka koje mu je uručeno 1999. godine.

No, zvuči kao hladna statistika. Dovoljno je premotati misli ili kasete zapeklih video rekrodera. Reč je o igraču čija lakoća u igri nadilazi sve rasprave o statistici.

Krojf je neko zbog koga se voleo i gledao fudbal. Bilo ga je svuda po terenu. Desetka. Golgeter. Krilo. Neko ko je kao seizmograf čitao vibraciju protivnika i munjevito donosio genijalne odluke.

Discplinovan taman toliko da sprovodi taktičke zamisli trenera, a da sačuva svoju unikatnost kojom je gospodario terenom. Sama akcija u finalu Mundijala 1974. godine vrhunac je fudbalske umetnosti. Krojf je nemačku defanzivnu liniju vezao u čvor kojoj je preostalo samo da ga obori za penal.

– Pitaš me šta je to brzina? Fudbaleri često mešaju brzinu sa pregledom igre. Vidi, ako potrčim pre onog drugog to znači da sam brži – otkrio je jednom prilikom da tajna te hitrine nije bila u nogama koliko u inteligenciji.

Bio je strastveni pušač i levičar. Neki ga nazivaju i fudbalskim Bolivarom. Ako bismo u jednom sublimirali njegovu fudbalsku umešnost i čegevarski poriv za pravdom rezultat bi bio upravo taj prkosni dribling, sprint, drski komentar upućen političarima, sudiji, treneru ili saigračima koji metaforički oslikavaju njegovu pobunjeničku prirodu. Dobili bismo precizno dijagnsotički skeniranu sliku Krojfovog karaktera.

Saigračima se nisu uvek dopadali ekstravagantnost i arogancija koju je uporno forsirao kao svoj zaštitni znak. Potreba da bude lider uvek i svuda koštala ga je kapitenske trake 1973. godine koja mu je oduzeta od strane saigrača.

Istorija ga pamti kao heroja i tragičara. I pored individualnih priznanja i činjenice da je bio igrač ispred svog vremena nikada nije bio evropski i svetski šampion sa reprezentacijom. Navodno je na Mundijalu 1974. godine orgijao sa Nemicama što je došlo do njegove supruge, pa je pred finale do zore spašavao brak. I danas kruži legenda da bi Holanđani bili svetski prvaci da se Krojf dobro naspavao te noći…

Nakon neverovatno impresivne karijere na čijem zalasku je sa Ajaksom i Fejnordom još tri puta osvajao domaći šampionat sasvim tiho je postao trener. U prve tri sezone je sa Ajaksom osvojao naslove prvaka države, a potom je svoj put tradicionalno nastavio u Barseloni gde je udario temelj sada već legendarnoj akademiji La Masija čime je utro put kasnijim uspesima katalonskog kluba.

Sa drim timom koji je predvodio trio Kuman-Stoičkov-Gvardiola četiri godina zaredom osvajao je šampionski pehar u Španiji, da bi na vrhuncu trenerske karijere 1992. godine i kao trener zavrnuo uši „klempavom peharu“ i tako doneo Barseloni dugo čekani trofej. .

Posle nesuglasica sa klupskom rukovodstvom do kojih je i tokom karijere redovno dolazio zbog sebi svojstvene tvrdoglavosti i principijelnosti njegova druga misija u Barseloni završena je 1996. godine čime je stavljena tačka na njegovu trenersku karijeru.

Živeće glas o beskompromisnom borcu, princip, mit o broju četrnaest, četrdeset osvojenih titula, prkos koji je upalio plamen fudbalske revolucije dovoljan za besmrtnost.