Juče Šimunić, danas Lovren i Brozović, sutra…: Zašto hrvatski fudbaleri povremeno mešaju patriotizam i fašizam?

Izabranici Zlatka Dalića nedeljama su oduševljavali sunardonike, ali i ljubitelje fudbala širom regiona, svojim igrama i rezultatima na Mundijalu u Kataru da bi pojedini ponovo zabrljali stvar na povratku kući. mada su se još za vreme trajanja turnira, timski, zamerili Hakanu Šukuru. Pa je legendarni turski fudbaler nazvao „sramotnim“ veličanje (po parametrima Međunarodnog suda pravde u Hagu) zločinačke Herceg-Bosne.

Pre četiri godine, na oficijelnoj proslavi vicešampionskog znamenja sa SP u Rusiji, mikrofon je držao i svojim stihovima razgaljivao fudbalere i masu Marko Perković Tompson, poznati desničar i neonacista čiji su proustaški obojeni nastupi godinama već zabranjeni širom zapadne Evrope.

Pre neki dan ga nije bilo na Trgu bana Jelačića u Zagrebu, ali su njegove sporne pesme odjekivale prestonicom jedne od članica Evropske unije, dok su Dejan Lovren i Marcelo Brozović otišli korak dalje, tako što su, malo kasnije, na drugom mestu, uzvikivali poklič „Za dom spremni“, što je bio NDH pandam nemačkom „Zig Hajl“ u vreme nacizma.

Baš kao njihov slavni prethodnik Josip Šimunić, s tim da je čovek sa 105 mečeva u dresu Kockastih to učinio, ničim izazvan, posle pobede nad Islandom 2013. godinee i plasmana na Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. I što je to skupo platio, jer ga je Međunardona fudbalska federacija, zbog širenja mržnje, suspendovala na 10 mečeva. a Sud za sportsku arbitražu odbio njegovu žalbu i ostavio ga bez učešća na Mundijalu.

„Ja sam to uvek želeo da uradim. Neki bi trebalo malo da uče istoriju,a ja se ne bojim. Nisam ništa pogrešno napravio, navijam za svoju Hrvatsku, za svoj dom i ako to nekome smeta, onda je to njihov problem, to nije moj problem“, objasnio je tada rođeni Australijanac, čiji su roditelji na Peti kontinent došli iz Bosne i Hercegovine.

Njegov skandalozni postupak naišao je na osudu brojnih javnih ličnosti u Hrvatskoj, Antifašističkog udruženja na tlu te zemlje, ondašnjeg ministra nauke, obrazovanja i sporta u hrvatskoj Vladi, Željka Jovanovića…. ali nije procesuiran na domaćoj teritoriji, jer policija i sudstvo „nisu utvrdili elemente prekršaja ni krivičnog dela“.

„Nisam bio svestan implikacija, jer nisam dugo živeo i nisam osećao takvu podelu oko određenih pitanja, čak i ako su bila „Za dom spremni“. Dakle, da budem sasvim jasan, nisam veličao fašizam, nacizam ili bilo koju vrstu totalitarizma. Veličao sam Hrvatsku, ubeđen da je to pravi put. Danas shvatam da ima dosta onih koji misle da je to pogrešan put. Svestan konteksta i svega što se dogodilo danas bih skandirao „Hrvatska, Hrvatska“, javno se Šimunić pokajao 2019. godine, ali aktuelni defanzivac nacionalnog tima Dejan Lovren nije naučio na njegovom primeru.

„Šaka bednih, jadnih i ljubomornih ljudi, mrze sve što je hrvatsko. U stvari, mrze prvo sebe. Nije mi jasno kako rade u Hrvatskoj?“, replicirao je svojim kritičarima osvajač bronze u Kataru, posle čega ga je između ostalih poznata hrvatska pevačica Vlatka Pokos pozvala da se vrati u Osnovnu školu, „nauči elementarne činjenice o ustašama i pokloni nevinim žrtvama u Jasenovcu“, uz podsećanje da su Hrvati iz Hrvatske civilizovani ljudi i sugestiju da se vrati u svoju Bosnu i Hercegovinu ako mu to ne odgovara.

Dok je poznati hrvatski TV voditelj Aleksandar Stanković poručio „Ne trebaju mi ambasadori koji se opuštaju uz „Za dom spremni““, a italijanski dnevnik Il Primato Nacionale, na primer. predočio svojim korisnicima „Visoki sud u Hrvatskoj krilaticu „Za dom spremni“ u pesmama Perkovića Tompsona proglasio je legitimnom i dopuštenom kada se govori o ratu za nezavisnot Hrvatske, vođenom od 1991. do 1995. protiv srpskih snaga pod komandom iz Beograda“.

Mediji sa obe strane Save, ali i u regionu, Italiji, Engleskoj… danima već seciraju značenje i kontekst pomenute poruke, ali postavlja se i šire pitanje – zašto sportisti (u ovom slučaju hrvatski fudbaleri) povremeno mešaju patriotizam i fašizam. Kao i zbog čega su pojedinci među njima prijemčivi za nacionalizam, rasizam, nacizam… i sve devijantne i opasne pojave tog tipa.

„Fudbal je politički sport, u kom se po oprobanom obrascu i kroz oprobani proces skreće pažnja sa političkih problema, isti guraju pod tepih, maskiraju… Kao takav je vlro pogodan za nacionalizme, pogotovo kada imamo te ceremonijalne proslave i manifestacije, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj. Ili agresivni bunt sirotinje, što smo videli u Argentini, takođe na marginama dočeka reprezentativaca iz Katara“, konstatuje na početku razgovora za Danas profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Dragan Koković.

U takvim okolnostima, euforija lako sklizne u zapaljivu atmosferu, pogotovo ako je „šibica“ u rukama onih čiji je uspeh izveo ljude na ulice i trgove.

„Ono što je meni vrlo zanimljivo jeste da vinovnici ružnog ponašanja ne dolaze samo iz fanatičnog ili polarizovanog dela publike, lako pretvorljive u histeričnu i razuzdanu masu sklonu nasillju, već ih ima i među samim akterima događaja. Umesto da prvi naprave otklon od politike oni, u želji da se dopadnu masi, učestvuju u provali nacionalizma, skopčanog sa morbidnim stvarima. Čim dozvole da ih masa povuče, pa kažu možda i što lično ne misle, postaju deo reprimitivizacije života, Jer, fudbal je upravo to – metafora života“.

Za autora knjige „Sport, društvo i nasilje“ sportisti, kao posebno popularne i uticajne javne ličnosti, imaju veliku dozu odgovornosti. I zbog toga bi morali da promišljaju svoje izjave i postupke.

„Fudbaleri i njihovi treneri naročito vole da podilaze masi, ali bi i oni morali da imaju na umu da se „mali čovek“, u vreme siromaštva i praznine, najlakše identifikuje sa nacijom i sa reprezentacijom. Trebalo bi da budu svesni da sport mobiliše ljude i, ako se ispolitizuje, može učiniti da se brzo pređe put od stadiona do bunkera. Ima toliko lepših i boljih načina da se potvde nacionalni identitet i pripadnost“.

Prema tumačenju našeg sagovornika, devijantna iskliznuća ljudi iz sveta fudbala ne mogu se podvesti pod njihov manji intelektualni kapacitet, kao u percepciji većeg broja ljudi.

„Ovde pričamo o iracionalnim stvarima i nekontrolisanim emocijama. Umesto da iskoriste poziciju i, na pozitivan način, upravljaju emocijama mase pojedinci ne umeju ni sebe da iskontrolišu“, zaključuje Koković.