Juniori Lijetuvosa potpuno zasluženo osvojili Evroligu

 Litvanski predstavnik je oduševio sve koji su revnosnije pratili utakmice grupne faze u hali „Aleksandar Nikolić“ i potpuno zasluženo osvojio titulu pobedom nad Rimljanima 76:71. Nažalost, juniori Crvene zvezde i Mege učešće su završili sa po jednom pobedom i dva poraza i time doprineli da finale, prvi put od 2013. protekne bez ijednog srpskog tima.

U poređenju sa najboljima, jasno se vidi da srpski igrači kaskaju u gotovo svim segmentima igre u odnosu na one koji će za par godina sigurno biti deo prvog tima Lijetuvosa, odnosno litvanske i italijanske reprezentacije. Lijetuvos je recimo Megu ponizio na startu turnira, dobivši je sa 38 poena razlike (103:65), dok je Zvezda u odlučujućem meču za plasman u finale bila suštinski nemoćna protiv Stela Azure, tima koji su prethodnih godina redovno dobijali, poslednji put tokom ove sezone na jednom turniru u Češkoj.

U sudaru sa atletski moćnijim igračima, fizički snažnijim, tehnička limitiranost ponajboljih igrača Zvezde i Mege baš je „bola oči“. Tokom čitavog turnira Zoran Paunović, bek Zvezde dobrog odraza i solidnog atleticizma, koji je trebalo da bude nosilac igre, bio je gotovo neprepoznatljiv; nedostaci u igri u vidu sporog šuta, nedovoljne mišićne mase i kvalitetnog napada iz driblinga, protivničke odbrane su lako uočavale i kažnjavale. Slične konstatacije odnose se i na Lazara Vasića, Bojana Tomaševića, Marka Pavićevića i Miloša Čojbašića. Arijan Lakić je bio jedan od retkih koji je fizički bio na istoj osnovi kao vršnjaci iz Lijetuvosa, ali atletski i tehnički nikako nije mogao da im parira.

Nemanja Popović je pokazao da i na najvišem juniorskom nivou njegov smisao za igru daje rezultate, ali se na primeru Zvezdinog krilnog centra može izvršiti analiza suštinski izuzetno loše mehanike šuta, koja je uglavnom sinonim za većinu mladih srpskih igrača.

Propusti u radu u najmlađem uzrastu multiplikuju se u fazi kada opstanak trenera u mlađim kategorijama zavisi od rezultata. Mladi stručnjaci u Srbiji mahom teže da taktičkim postavkama liče na seniorske kolege i tako sputavaju individualni napredak igrača, samim tim i progresivni pristup u promeni ili korekciji šuta, što je mukotrpan posao.

Na primerima Luke Kontija iz Stela Azure, Didaka Kuevasa i Arturasa Zagarasa (Huventud), kao i Deividasa Sirvidisa (Lijetuvos) može se napraviti paralela sa igračima Zvezde i Mege. Pomenuti juniori mahom šutiraju u penjanju; imaju brz izbačaj i gotovo nikakav problem prilikom šutiranja iz driblinga. Lijetuvos, Stela Azura, Huventud… uglavnom igraju brzo, lako prenose loptu na protivničku polovinu i ne guše je bespotrebnim driblinzima u mestu.

Akcije postavljaju tek kada igra u tranziciji ne prođe i mahom teže individualnim rešenjima. Atletski i fizički su već pripremljeni za seniorsku košarku, dok je u Zvedi to možda slučaj samo sa Arijanom Lakićem, eventualno Lazarom Živanovićem, a u Megi Lukom Cerovinom i Metajom Jovanovićem.