Kada država ne radi svoj posao, navijačka armija bude jača od policije

Verbalno i fizičko nasilje na tribinama sportskih borilišta toliko dugo su konstanta srpskog sporta da svaka nova demonstracija moći organizovanih grupacija kriminogenog karaktera, pogrešno nazvanih navijačima, više ne izaziva zgražavanje, čak ni naročito čuđenje javnosti.

Oguglala na incidente takve vrste, prelazi preko njih s lakonskom „ništa novo“ percepcijom, kao dok „sabira“ žrtve sve prisutnijeg femicida u Srba, pa se tom mračnom stranom nečeg što bi po definiciji trebalo da bude lepo, samo još mediji bave. A i oni to, uglavnom, čine sa malo fenomenološkog i analitičkog pristupa, jer im se bitisanje sve više svodi na brzu distribuciju sirovog sadržaja senzacionalističke prirode.

I to bi sve bilo podnošljivo, donekle i razumljivo, obzirom da ljudi (ne samo ovde) nikada više nisu gledali isključivo svoja posla, bez viška vremena i energije za tuđe a kamoli opšte probleme, da kontinuirano širenje stadionskog i dvoranskog zla nije posledica bolno ignorantskog odnosa države prema agresiji te vrste. Pa i njene upotrebe u politikantske svrhe, već decenijama unazad.

U toj meri da je današnjoj klinčadiji normalno da fudbaleri (pre svega) idu na raport ispod tribine sa „najvernijim“ pristalicama kluba, kao Partizanovi posle remija sa kiparskim AEK-om i eliminacije iz borbe za Ligu Evrope. Po komandi skidaju dresove (jer neko smatra da ih nisu dostojni), spuštenih glava slušaju verbalno iživljavanje i ako su religiozni, mole bogu da niko od huligana ne krene da ih gura, ćuška, šamara… Čega je već bivalo (i to ne samo) u Humskoj, a da niko nikada za to nije odgovarao.

Šta više, žrtve uvek budu naterane da, iznuđenim izjavama i saopštenjima u njihovo ime pomiluju svoje dželate, tako što negiranjem prave svedoke slepim pored očiju. Iz straha da im klub ne prebaci odsustvo kolaborcije, a žestoki momci s policijskim dosijeima ih negde drugde ne „nauče pameti“.

I mi bismo, verovatno, isto na njegovom mestu, jer živimo u društvu u kom je nekadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije mrtav hladan izjavio „Nije mu pala čelenka sa glave“, osvrćući se na šaketanje jednog igrača na atletskoj stazi, a nadležna ministarstva se napravila luda na raspoložive foto i video zapise nemile scene, dovoljne za delanje na osnovu Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.

Ko bi „pametan“, a tako „sitan“, rekao glasno NE uterivačima dugova, dilerima droge, siledžijama… ako za hleb zarađuje u zemlji gde je deo jednog stadiona dugo služio kao bunker kriminalnog klana, s više horor ubistava u sudskoj optužnici, a na drugom viđeniji likovi sa najvažnije tribine, regularno, prodaju odeću za svoj groš. U zemlji gde firme nekih od njih uredno dobijaju poslove od države i odlično zarađuju.

Tamo gde oni što skraćuju kućne budžete za sezonske karte i kradu sopstveno slobodno vreme da idu na utakmice, po jari i snegu, moraju da se sklanjaju od fizičkih obračuna frakcija nazovi navijača, da ne bi bili kolateralna šteta, ili sami trpe pretnje i nasilje ako se drznu da iskažu drugačiji politički stav.

Stvari su se toliko okrenule naopačke i izmakle kontroli da svako ko je iole talentovan gleda što pre da pobegne iz domovine, ne samo zbog snova o brzoj zaradi i zvezdanim karijerima već i zbog činjenice da ne može na miru da se bavi svojim poslom. Jer, jedno su zvižduci za promašaje, zakasnele rekacije, lenjost, sebičluk… na terenu, a sasvim drugi pojam postrojavanja, pretnje i nasrtaji. Bez sankcija za onog „12. igrača“, kome je „navijanje“ samo unosan hobi ili paravan za sumnjive biznise.

Samo zato što oni čija je to obaveza neće da gurnu prst u osinje gnezdo, niti makar deklarativno osude nešto što su Engleska i njena čuvena premijerka Margaret Tačer rešili po kratkom postupku.