Kada uživate u igri mora da vam ide dobro

Marka Simonovića u tim trenucima redovno podiđe jeza, samopouzdanje mu se podigne na maksimalan broj obrtaja, a „trojkaška ruka“ pretvori u onu kojom je čuvena Jasna Šekarić nepogrešivo pogađala u centar mete. NJegove zasluge za seriju 25-0 u ABA ligi, koja je zapravo zajednički presek prošlosezonske sjajne i aktuelne sezone koja bi takva mogla da bude, zaista su neprocenjive i najbolje ilustrovane od strane navijača kojima skandiranje imena u pozitivnom kontekstu nije baš navika.

– Ja uopšte ne znam kako se to dešava. Kad krenu te utakmice, tu je toliko emocija. Navijači nam rasplamsavaju energiju na terenu i onda mi u jednom trenutku dođe da se zaletim i skočim među njih. Posle utakmice me pitaju: „Čoveče, šta to radiš?“. Kažem im: “ Samo me pustite, molim vas!“ – ilustrativan je bio Simonović na početku razgovora za Danas. Popularni Simon stanuje blizu naše redakcije, čak je i privatan biznis locirao na par metara udaljenosti, tako da je rado pristao da naše čitaoce udostoji odgovora i na pitanja koja baš i nisu usko povezana sa košarkom.

* Zbog stila šuta, preciznosti i samog izbačaja lopte navijači su vas prozvali „Zvezdin Redži Miler“. Kako vam deluje komparacija sa jednim od najboljih šutera u NBA svih vremena?

– Hvala im na tome, ali ipak sam daleko od tog nivoa. Koncentrisan sam da energetski doprinesem ekipi nastupima u odbrani. Mi iz defanzive menjamo ritam utakmice i tako pravimo rezultate.

* Mislim da bismo ipak morali da ostanemo na temi vašeg šuta. Možda ste u ovom trenutku i najbolji trojkaš u Evroligi ako se u obzir uzmu procenti pogođenih šuteva po 45 stepeni. Postoji li objašnjenje za taj „fenomen“?

– Ne znam šta da kažem. Kada bi me sada neko pitao koja mi je omiljena pozicija za tri poena, stao bih na centralnu. Mahom šutiram pod 45 stepeni jer su akcije takve da se iz blokade otvaram pod tim uglom. Ja to ni ne primećujem, to da sa leve strane pod 45 stepeni imam najbolje procente… Moj izbor je i dalje centralna pozicija. I sa osam metara da šutnem sa centralne pozicije čini mi se da bih retko kad promašio. Sve je to posledica ponavljanja na treningu odakle se i stvara veće samopouzdanje. Kada ponovite hiljadu puta… Tokom priprema šutiram i po dve, tri hiljade puta nedeljno, znači po 400-500 dnevno. Veliki sam fanatik za treninge i kada se zainatim ne izlazim iz sale dok ne ubacim 400-500 trojki. Kada recimo u Zagrebu, kao nedavno protiv Cedevite, u prvom poluvremenu šutiram 1-6 za tri, onda sam siguran da ću u nastavku meča ubaciti tri-četiri trojke.

* U skladu sa vašim prethodnim odgovorom nameće se pitanje velikog samopouzdanja koje imate ove sezone?

– Prija mi ekipa, rad sa stručnim štabom. Trudim se da uživam u košarci, a kada uživate u tome što radite onda to mora da ide dobro. Naučio sam da uživam u košarci i to je ono što me skroz ispunjava.

* Sa 30 godina doživljavate najbolje dane u košarkaškoj karijeri. „Vretenaste“ ste građe, koliko vodite računa o ishrani, odmoru?

– Jako je važno da mi kilaža konstantno bude na nekom optimumu i da u tom kontekstu ne bude prevelikih varijacija. Telo je moj alat i ono mora da bude u perfektnom stanju. Uživam u tome da budem profesionalac, zaista. Čitav život sam u režimu koji zahteva profesionalni sport i to sada dolazi do izražaja. Tako se i osećam, ne daj Bože samo da se dogode neke povrede, mislim da sigurno u narednih četiri-pet godina mogu da igram na vrhunskom nivou.

* Kad smo već kod vaših godina. U Zvezdi ste dostigli zenit u punoj zrelosti. Da li pokušavate da objasnite mlađim saigračima da je prerani odlazak u inostranstvo pošto-poto besmislen i najčešće unazađujući po njihove karijere?

– Dosta razgovaram o tome sa mlađima i moram reći da slušaju i prihvataju savete. Dobri su momci, upijaju svaki savet od nas starijih: Bjelice, Jovića, mene… To i jeste poenta. I nas su savetovali stariji…. Cilj nam je da im pomognemo da se formiranju kao osobe, ne samo igrači, da bi oni isto to omogućili nekim klincima koji će tek doći. Oni shvataju da je Zvezda njihova kuća i da će ovde imati najbolji tretman i šansu. Još samo 15 klubova u Evropi može da se podiči time da imaju privilegiju da igraju u Evroligi.

* Vi ste upravo igrajući u Zvezdi postali reprezentativac Srbije sa 28 godina. Osvojili ste srebra sa SP u Turskoj i OI u Riju. Zar to nije najbolji primer koji vraća nadu u kvalitet naših klubova?

– Kad se setim mog povratka u Zvezdu početkom prošle sezone, ugovora na tri meseca, obostrane skepse… Zvezda i Partizan se dosta prate u inostranstvu. Skauti i menadžeri su non-stop na utakmicama. Svaka dobra partija izaziva komentare. Treba da budu strpljivi. Ja sam recimo u Zvezdi, sa 28 godina, najviše napredovao u samom šutu, prodoru… Izborio sam se za status reprezentativca Srbije, osvojio srebra na Svetskom prvenstvu u Španiji i u Riju na Olimpijskim igrama.

* Reklo bi se da ste košarkaške tajne otkrili u Beogradu, međutim ljudski ste se formirali u Prištini iz koje ste prinudno morali da se odselite 1999. Po čemu pamtite detinjstvo na Kosovu i Metohiji?

– Moja porodica je 1999. morala de se preseli iz Prištine zbog ratnih dešavanja tamo. Često se prisetim odrastanja, otišao bih dole, ali se još uvek nisam odlučio, tačnije presekao da odem. Te godine je situacija u Prištini bila prenapeta, da ne kažem katastrofalna. Više nismo mogli da izdržimo i u julu smo došli u Beograd i tu se stacionirali. Sećam se da smo se kao klinci svi družili. Moji drugari su bili i Albanci i Srbi. Često smo igrali fudbal, košarku i uglavnom smo igrali jedni protiv drugih i nije bilo toliko napeto u samoj Prištini pre rata. Kako se rat bližio postajalo je sve gore i gore; otišlo je u neku drugu krajnost. I danas moja porodica ima prijatelje Albance koji su nam čak i pomogli da moji odu dole da vide kako je tamo. Imao sam želju da i ja odem, ali me moji nisu pustili. Biće prilike….

Da se ponovi 2016.

– Sjajna godina, kako za naš klub, tako i za mene individualno. Voleo bih da takva bude i 2017. Biće jako teško ponoviti sve ono što smo napravili, ali mi sigurno nećemo odustati. Naravno, najteže će biti u Evroligi, ponoviti plasman u Top 8 bilo bi zaista fantastično, svi znamo o kakvoj se konkurenciji radi i da je novi format još zahtevniji. Trenutno imamo odličan skor, ako nastavimo ovako da igramo ostaćemo konkurentni svim rivalima i to je najvažnije. Najveća je satisfakcija u tome da dobiješ evropske velikane koji imaju budžete po 20, 30 miliona evra.

Nisam vešt u menjanju pelena

*Osim po sjajnim rezultatima u klubu i reprezentaciji 2016. ćete pamtiti i po rođenju ćerkice. Kako se snalazite u ulozi oca?

– Moja devojka to pokriva, drugarski, lavovski radi taj posao. Ona pokriva ta „noćna dežurstva“. Zato u toku dana pokušavam da je maksimalno rasteretim. Učim da menjam pelene, nisam još uvek vešt u tome. Bebica je mirna, fina, dobro je dete….

Kad prođe Bolt cela kantina ustane

* Iz trenutne perspektive, sa distance od par meseci, kakva vas sećanja vezuju za Olimpijske igre u Riju.

– Čudo…. To mi je prva asocijacija vezana za Olimpijske igre. Rambo Petković nas je stvarno ugostio carski. Bili smo u njegovom restoranu i zaista nas je sve lepo primio. Rambo je fantastičan čovek, izvanredan. Veliki je zvezdaš, pravi as. Malo smo prošetali do plaže, nekog tržnog centra…. Iskustvo za čitav život. Najviše smo se družili sa Francuzima… Fenomenalan je osećaj recimo: mi sedimo i odjednom do nas dolazi Majk Felps i odlazi da se rukuje sa selektorom Đorđevićem. Isto tako, Usein Bolt se pojavi ispred nas i vidite kako pola one kantine automatski iskoči da bi se slikalo sa njim. To zaista treba doživeti.